Auuu.. kakav film! Odgledala sam u poslednjih mesec dana par dobrih o kojima htedoh da napišem koji red, al me nekako prošlo. To je ono - ako ne napišem odmah, samo sa kratkom pauzom za WC dok ide odjavna špica, onda ništa od osvrtanja iliti recenzije. Najpre da raščistimo jednu stvar. Moj kriterijum za filmove je uvek i uvek samo jedno – priča. Kamere, fotografije, gluma, glumci, muzika, đokice i frljokice, ako baš skreću pažnju svakome – skrenuće i meni, al jedino što mene fascinira i vozi u tih 120 minuta je pri-ča! Te odmah da eliminišem propratne „š b b k b bilo komentara“ konstatcije da je DEJA VU još jedan Armagedonsko - USAovski - patriotsko -saharinski -DenzelVOUšingtonski (wannabe Brus Vilis)-projekat za zgrtanje novca. To mene, čujte, ne zanima. FBI agent koji se kao svemoćna sila iznenada pojavljuje i rešava stvar – je bukvalno kratak sadržaj filma, a sve ostalo lako je da sami docrtate. Brod koji sa preko 500 putnika isplovljava, bomba na brodu – big bang i svi mrtvi. Pa? I to mi film? Eeeee.. tu je trik! Federal agent se ovog puta ne pojavljuje iz mraka, nekog tamnog haustora, ne izleće iz blindiranog džipa niti prepotentno sedi u iznajmljenoj hotelskoj sobi i čeka sumnjivca. On ovog puta dolazi direktno iz budućnosti. I to ne jednom. Ne znam u kom se filmu prvi put pojavljuju teleport ili mašina za putovanje kroz vreme. Moje sećanje doseže do Space Balls, Fly, Stargate i naravno, „Beam me up Scotty“ – Star Trek. Posle su usledili i 12 majmuna, Kontakt, Minority Report... i naravno, Autostoperski vodič. I ne znam da li vi ikada razmišljate o toj opciji kao mogućoj, ali ja sam potpuno sigurna da je materijalizacija kroz jedine dve koordinate u kojima smo zarobljeni „ovde i sada“, kroz P(rostor) i V(reme) i te kako moguća. Devedesetih su naučnici negde u svetu teleportovali česticu fotona na udaljenost od jednog metra. Originalna je bila uništena, jedna nova stvorena, ali to više liči na kloniranje sa žrtvom originala. Teleport kroz prostor i vreme i potpuna dematerijalizacija čoveka do atoma i njegovo ponovno „sklapanje“ u celinu negde tamo, je de facto totalni SF u ovoj 2007. iako se i u Deja Vu, D.V. samouništio i pojavio. E sad, u svih 128 minuta, film se bavi pitanjem: ako je sve to tako, DA LI JE ONDA MOGUĆE PROMENITI TOK SUDBINE? Naziv filma Deja Vu ima smisla jer u svakom od svoja tri povratka u prošlost, Denzel ima nejasna prisećanja i čini mu se „kao da mu je situacija poznata“... a zapravo u svakoj sceni je bio po tri puta na tri različita načina. Paralell Universe.. Jedno je sigurno – do sada niko nije uspeo da definiše „deja vu“ efekat. A desio nam se svima i to ne jednom! Ono što se pouzdano zna, to je da kada nam se desi „već viđeno“ dolazi do distorzije vremena, zapravo mozak se „zbuni“ u konstatovanju „prošlosti – nečega što je već bilo“ i „sadašnjosti“. Teorija da deja vu ima veze sa prošlim životima i sećanjima koja tako banu u naš um, mi ne pije vodu. Razlog je prost – ne verujem u prošle živote, baš zato što podrazumevaju linearno postojanje vremena. Najbliže do sada izneto mišljenje je ono koje iznose kvantni fizičari, a oni kažu da deja vu iskustvo predstavlja verovatno posledicu slučajnog susretanja paralelnih svemira, koje unosi poremećaj u koordinatnom sistemu Prostor-Vreme. To tako dobro zvuči da mi je baljezganje po svakodnevnici sa sve hedonističkim radostima življenja i orgazmima tek svetlo na dupetu svica. Znate za onu foru sa ogledalom? Naime, obzirom da nismo svesni šta sve naš um može kada je vreme u pitanju i kako uopšte mozak barata sa tom kategorijom, svako malo nama se dešavaju trikovi (koje ni ne primećujemo). Jedan od tih kvantnih fizičara dokazao je kako prilikom gledanja u ogledalo udaljeno 2.5 metra imamo utisak da vidimo odraz sebe u trenutku kada se gledamo, medjutim, mi zapravo gledamo u sliku sebe kako smo izgledali 16 nanosekundi ranije! (Tih 16 nanosekundi je vreme potrebno svetlu da se reflektuje od našeg lica i pređe put do ogledala i natrag.) Tako da ispada da zapravo gledamo u prošlost. I to radimo stalno. A pazite ovo! Svaki put kada pogledate u noćno nebo kako bi se divili Severnjači – iako izgleda da je gledate u tom trenutku, u stvari gledate njeno treperenje od pre 630 godina. I tako mic po mic, fizičari sve više stoje iza tvrdnje da je stvarnost splet više paralelnih svetova. U jednom od njih živimo, potpuno nesvesni ostalih. Ajnštajn je još govorio o mostovima („tuneli u prostoru“) koji bi omogućili putovanje kroz vreme ako bi se putovalo brzinom većom od brzine svetlosti, a sve to zahvaljujući sili G koja tu liniju P/V krivi i savija. VAU!!! O filmu sam vam najmanje rekla, jer nema smisla da prepričavam nešto što se gleda u 11 dimenzija. Toni Skot (brat mu, Ridli) koji je režirao film, sasvim očigledno ima dobro naštelovane vijuge na neke više vibracije. Glavni negativac u filmu je Isus Hrist. Hoću reći, onaj zgodni anonimus koga je Gibson vrbovao za razapetog. Sad je još zgodniji kao terorista. Dobro mu stoji i ima taj pogled što seče prostor-vreme po sred pupka. Znate šta, ja vam kažem da film pogledate, pa se mislite... iako ništa nećete smisliti esencijalno, bar ćete se na neko vreme izvući iz svih trivijalnih i standardnih problema koji vam zaokupljaju tu veličanstvenu tvorevinu – mozak, koji nam je možda greškom dat sa ovakvim kapacitetom... Naj-replika iz filma: Denny: Looks like I chose the wrong day to quit snorting hash.