Ne znam da li to ide sa godinama, ali genetika me sve više zanima, pogotovo što sam vlaško-šumadijski crossover. Gledajući malo pre emisiju o Vlasima na Enter TV, imala sam flashbackove iz detinjstva. To selo je danas – bar što se mojih predaka tiče, pusto. Pomislim nekad na ta dva, zapravo četiri groba tamo, do kojih i danas ko zna koliko godina posle, i dalje vodi blatnjav put, kojim ponekad neko od starih prođe sa svojim kravama i svinjama. Vazduh, u kome se oseća balega, i bagremar gde me je teča, takođe Vlah, samo s one druge strane, Kučajske, učio da sviram u bagremov list. Uvek masna mušema i sudovi, prst masti u svakom jelu i miris pečenog hleba koji je zamotan u krpe uvek stajao u rerni, dok se na ivici stola u gazi sirio sir. Za tim stolom smo deda i ja često igrali tablić. Po tom dedi sam dobila ime, osetljiva pluća, manijačku pasiju ka pisanju, olovkama, papirima, i pisaćoj mašini, jer u ono vreme, on je kao najpismeniji u okrugu bio ćata, predsednik okruga, gde se zalagao za unapređenje poljoprivrede, infrastrukture, izgradnji prvog Doma zdravlja, a za svake izbore njegovo selo je moralo da bude prvo. Organizovao bi ih tako da u 7:05 glasanje bude završeno, zbog čega su jedne godine dobili prvi traktor, a sledeće prvi radio. Kada sam za prvi maj bila kod mojih, iz priče sa ocem saznala sam da je deda bio i padobranac u vojsci, čime sam opravdala moju ljubav ka ekstremnim sportovima, bar u onoj ranoj mladosti. A kada mi je otac rekao da je neka moja prababa, Ikonija, negde šezdesetih bila zvanično najstariji Jugosloven (imala je 130 godina), smejali smo se u glas, i računali da je on tek na polovini, a da sam ja tek proživela četvrt svog životnog veka. Mislim da sam u tom selu stekla strah od mraka, jer je tamo i po danu tišina puna duhova, a kamoli po noći. Možda i zato što sam više puta gledala babu kako sa ‘drugaricama’ vrti neke travke i stavlja ih u dreje, pa pod jastuk, iako je deda ispod jastuka držao pištolj, zbog čega sam više volela da spavam u njegovoj sobi. Baba je svašta znala. Sve crkvene praznike je poštovala, umela je reći “E, sutra je praznik... ne radi se...” ali zbog osmeha na njenom licu dok to izgovara, mama je (inače Šumadinka) to tumačila kao izgovor za nerad. Pre nego što će umreti, kaže baba mojoj majci: - Miro, kad umrem... seti se pa mi nameni... kod vas se bolje jede. Na smrt se tamo gleda kao na ritual. I baba i deda su se sami spremali za svoju sahranu. Još godinama ranije su spremili tkaninu za odar, odelo... a baba se sećam hvalila kakve je cipele kupila i kako je neće stezati kad umre. Odredila je ko će biti narikača. Kada su umrli – morala sam da ih poljubim u čelo. To tako ide tamo. Baba je bila nepismena, ali je sve basme znala. Do treće godine bila sam naporna, stalno bolesna i mnogo sam plakala. Nekako u isto vreme baba mi je bajala da ozdravim, tada kada su me i krstili. Do dana današnjeg otac tvrdi da me je izlečila baba, a majka – krštenje. Kako god, ja stvarno posle tog jula ’77. više nisam bila bolesna. ( Ovo na slici su moji preci, otac (na bicikli), baba, deda, stric, strina, pradeda i verovatno, neke babe...)
Glavobolja od sinoć me je sprečila da probdim pored TV-a gledajući crvene tepihe, blještavilo i ono dosadno zahvaljivanje Akademiji, deci, majci, ljubavnicama, kolegama...
Ne bi mi smetala ta činjenica da red na štipaljke i žicu ne čekaju texas, par omiljenih mi majica i pantalona za ovo “nešto između” vreme, kada mogu iz sandala u čizme, ali mi je noćna mora “šta gore?” Prognoza iz jutarnje Politike kaže da će veš danas da mi se osuši, al sutra neće nikako kao ni u nedelju, al nedeljom kazale babe “ne pere se, ne radi se, ne krpi se, ne saranjuje…”
Uh! Konačno nešto nesumnjivo dobro! Kao grom, mada očekivano skroz, rasturio me je večeras The Constant Garden (prevedeno: Brižni baštovan) koji u moru nekakvih filmskih neidejnih pokušaja i gluposti isplivava kao blagoslov jer je inteligentan, provokativan, a na momente ekstremno nežan. Samo ime Ralpha Fiennesa bio je dovoljan razlog da poželim da pogledam ovo ostvarenje. Ne zato što sam žensko, pa sad, neko voli Pitta - neko Fiennesa, već taj spoj snage i slabosti u jednom muškarcu, fascinantna kakarkternost koju njegova gluma nosi, glavni je razlog zašto ga u najvećem broju slučajeva biraju dobri reditelju za sjajne filmove! Ali kada sam videla da je film radio Fernando Meirelles, čovek koji me je kupio za sva vremena Gradom Bogova (Cidade de Deus) gde direktno zadire u socio problematiku brazilskih favela, instinktivno sam znala da se nikako ne mogu razočarati. Nisam od onih koji vole da im bilo ko prepričava film, smatram to neljudskim totalno, te ću se suzdržati od sinopsisa, a svetlo bacam na isticanje filma kao sjajnog političkog trilera ( kao prva asocijacija pojavljuje mi se The Killing Fields, možda jedan od najboljih političkih trilera ever). Centar radnje je Najrobi, dakle mnogo Afrike, mnogo istine samim tim, mnogo hand-held kamere, mnogo jakih boja i kontrasta zbog čega sve oživljava, pa ako ste od moje sorte (ona koja se bez problema uživi u film i zaboravi na sedišta i ljude okolo), onda sam sigurna da će vas priča o eksperimentisanju na afričkom, siromašnom, gladnom i bolesnom stanovništvu od strane faramceutskih svetskih kompanija dotući (čija je delatnost ovde potpuno izjednačena sa trgovinom oružja). U jednoj sceni vodi se dijalog o tome koliko sva ta eksperimentisanja koštaju, a da se posledice o tome koliko je žrtava palo na račun eksperimenta zataškavaju, ALI sve se može platiti, pa ona njemu kaže “za 50 000$ možeš kiselinu isprobavati kao losion za lice”. Znate šta, posle toga ne može da vam bude ni dobro, ni udobno u stolicama SC. U jednom momentu sam se setila reklame koja me je oduševila na nedavno održanom reklamožderu u kojoj, negde u Africi, muškarci, žene, deca, sklanjaju se, beže u kuće, zatvaraju vrata i prozore, jer ide “nešto”… a onda se iz šume pojavljuje starac, biće koje će možda kroz nekoliko godina u Africi postati nalik fantomu obzirom na starosni prosek. Ali to je socijalni realizam. Pored Fiennesa igra Rachel Weisz koja je nominovana za sporednu žensku ulogu. Žao mi je što film nije ukačio još neku nominaciju, al šta je tu je. Jer Meirelles definitivno radi posao do kraja i ovog puta!