Napolju sam bila neplanirano duže - tri sata čekala bus. Na auto komandi haos. Ljudi ulaze, izlaze, čekaju, neki samo stoje i puše... neki prodaju čarape i gaće, prašnjave novčanike i tabakere. I džezve za kafu. Ima i semenki i suncokreta. Nailazi neka 17-ca, puna ko oko. Pozdrav slici iz devedesetih! Ljudi vise. Vrata zjape otvorena. Vozač na ivici nervnog, kreće... Deru se, "Vrataa.. zadnja! Majstore zatvori!" Grozno mi je. Muka mi je. Ma idem kući peške. Samo da stigne bus sa hranom. Na nervnoj bazi kupujem 5 filmova, plus 1 gratis. Dok ih razgledam isljučujem se iz stvarnog sveta oko mene. Čak mi je mogu reći - fino.
Na sajam ne idem. Kupila sam ove godine dosta knjiga. Kad mi dodje da čitam, kupiću. Jedino me kopkaju oni zabačeni štandovi sa polovnim knjigama, gde sam našla pre koju godinu prvo izdanje Hiperiona, Ljubav i smrt, Darela, Simplicisimusa i medicinsku astrologiju M. Heindela, s početka prošlog veka - originalno, prvo izdanje na engleskom. Najbolji sajam za mene bio je pre 14 godina. Vratila sam se kući sa punim rukama knjiga. Crveno crni Horizonti Ničea. Mnogo poezije. Tada sam gutala poeziju, posle je se valjda zasitila i skapirala da mi mnogo bolje stoje realizam i cinizam. Pesimizam me je oduvek hranio. Sećam se kada sam sestri davala da čita Siorana da se razbolela još više. A bila sam sigurna da će da joj pomogne. Ljudi su različiti. Ja tu celu ekipu pesimista doživljavam ko braću. Najbolji prijatelji. Poseru se po svemu na keca. Posle možeš u život! Ko Bukovski. U sledećem životu (ako postoji takvo što) rezervisala bi da mi Bukovski bude komšija, ćale neko bezobrazno inteligentan i ironičan poput Birsa, a Cvajg neka mi bude majka. Samo ne mora baš opet da se ubije.

I tako, zazvoni meni večeras mobilni...
- „Slušaj...“

... i onda prasak muzike i raspoznavanje svake treće reči, a muzika i te kako poznata, Peppersi, al nisu Peppersi... pritiskam slušalicu na uvo, pokušavam da ne dišem, kao čuću tako.... a tamo ide:

„...#$%&&/$% fali do dna,
$%&&/&/ uz meeeneee...
pruži mi ruku...
jer ja sam izguuubljen...“

Otrčim naravno na net, i nađem ono što mi je nedostajalo u živom prenosu... tekst pesme, info, pa i desetak sekundi audio snimka. U pitanju su Ljute papričice  i vidim da je sutra u 21h na platou ispred Filozofskog velika svirka, u organizaciji Hita 202. Ulaz naravno „dž“, a sviraju: Art Diler, Nightfall, Aeternia, Vlada Jet Band, Ekipa +, Maron Sho, Ljute Papričice, i kao specijalni gosti, Bjesovi.

Pre deset godina, možda i zahvaljujući tadašnjoj političkoj sceni koja je ukinula sve sem duha, muzika je prštala ulicama, a koncert na platou bio normalna pojava, pogotovo u vreme studentskih demonstracija. Pa valjda i zbog današnjeg datuma, pominjanja „platoa kod filozofskog“ koji je postao za vjek i vjekov zaštitni znak jedne borbe za istinu, nekako mi je sve ovo zazvučalo dovoljno dobro da poželim sutra da budem u toj masi.

Još sam iščitavala vesti na njihovom forumu, kad je na 104 fm krenula uvertira ultimativne rock’n’roll himne, Whole Lotta Love. Dok prebrojavam preostale cigarete kako bi ih planski rasporedila na veče, idu muzičke vesti, pa saznah da pored najavljivanih i Muse i Ferryja, koje su briljantni organizatori strpali u isti dan (7.okt), dolazi i bivši član Maidena, Blaze Bayley (13. oktobra na NBG u holu bioskopa City akademik) što će verovatno obradovati fanove ovog benda. Meni lično, to bi bilo već previše, ali jedna šetnja do platoa, atmosfera u kojoj se ni pet para ne daje na trendomaniju, gde se još uvek svira za fanove - budi nadu.

Živeo rock!