Steve: My dad left home when I was eight. You know what he said to me? Have fun, stay single. I was eight.

("Singles")


Bila sam blizu da postanem punoletna kada sam gledala ovaj film prvi put. Pa odmah i drugi. Sećam se i trećeg, posle jednog bolnog raskida, trebalo mi je ohrabrenje u vidu gomile mladih samaca... Još nisam imala pojma šta znači dati se nekome potpuno, kako je to vezati se, al još tada sam skrojila svoje credo za "kako uspešno ostati sam". Ono što mi se tu najviše dopadalo bila je neizvesnost samog čoveka, njegova putanja nema semafore ni trake koje ga usmeravaju kuda da se kreće. Nema ograničenja ni odgovornosti za odnos prema drugima. Samo prema samome sebi. Nešto želiš - uradi to! Bez opterećenja "šta će onaj pored tebe da kaže", jer pored tebe - nema nikoga. Nema čekanja, nema odlaganja, samo volja i želja da kreneš ka novim životnim iskustvima. 

Janet: I've always been able to do this, break up with someone and never look back. Being alone: there's a certain dignity to it.

("Singles")

Nije nepoznato da se sve manje ljudi opredeljuje za brak, ali isto tako poznato je da retko ko iskreno ne želi za sebe nešto poput zajedničkog buđenja, vriske deteta i dečijeg smeha, koji je nezamenjiva injekcija optimizma i vere u sreću. Ma, život.
A svoju nemam. Kažu, biće... i ako ih ne pitam. Ne znam. Odgovornost za život koji u vremenu kakvo je ovo treba da se razvija je velika, kada pored sve samostalnosti koja mi uliva "sigurnost" i dalje nemam svoj krov nad glavom, da ne nabrajam ostale nedostajuće momente, kada je i dalje svaki mesec neizvestan i pun upside down-ova. Meni samoj, nije problem. Kada ima - ima. Kada nema - nema. Ali osuditi još jedno biće na moguće udarce sudbine... ne čini mi se pametnom idejom.

Drug mi nedavno kaže "Tebe ne mogu da zamislim sa decom, voliš ih i sve to, al nisi "keva"", "Zašto misliš da nisam?", "Ne znam. Nisi." Zanimljivo da ni sama nisam sebe zamišljala nikad u toj ulozi, kao što nisam nikada imala viziju sebe u venčanici. Pa i onda kada se činilo da je brak bio blizu i gotovo sigurna kategorija koju ću štiklirati u svom životu, ispostavilo se drugačije. Uvek je kompromis koji se nametao kao neminovan bio za mene u tom trenutku preveliki teret. Iako mi kažu (opet ih ne pitam) "ma to dodje samo, videćeš... sve se skocka", misleći bilo za decu ili brak, nekako ne verujem da to ide baš tako. Dete da odgajam bez oca nije mi blisko, mislim, možda bi ono bilo srećno al ja ne bih, gledam prosto na to kao na večiti hendikep. A brak? Hm... Za sada, više pripadam koloniji "samaca", a njih je sve više. I zaista, sve se više grade stanovi za samce, sve više pitanja pred zaposlenje "potpusujete li da NE planirate decu naredne tri godine?"

Nije više bauk biti sam, u Americi 43% stanovništva opredeljuje se za samački život, u Francuskoj 58%. Negde je kod nas još možda "sramota" ostati "marginalac", neudata ili neoženjen kao neka štrčeća antisocijalna pojava. Znam neke koji su se živeći u velikom gradu navikli na single life, ali teško uspevaju da se odupru zahtevima male sredine, te roditelji, te tetke, ujaci, komšije... te ono čuveno "kad ti misliš..." No ipak, nekadašnji tabui su srušeni. Posle Nije teško biti fin, usledilo je Nije teško biti sam. Zapravo, mnogo je lakše! Neke statistike pokazuju da ljudu koji su sami duplo su produktivniji od onih koji nisu. Više motiva naizgled zapravo imaju ovi drugi, ali psihologija potvrdjuje da samoća nagoni na rad više nego porodica, koja po defaultu je podela zaduženja.

Nekada je samački život predstavljan kao taman i hladan, kao mračna soba sa paučinom po ćoškovima i zatvorenim prozorima, a bračni, tj porodični kao svetao, topao, pa znamo svi kako izgleda kućica u cveću. No, da li zbog rasta ekonomije, ubrzanog ritma življenja, koji je kao prateću pojavu imao redukciju slobodnog vremena, samački život u svetu gotovo da postaje trend. Kod nas ne još uvek. I dobro je dok je tako, slažem se...

Zanimljivo je da samci mnogo više komuniciraju sa spoljnim svetom nego oni koji to nisu. Iz tog razloga u Engleskoj, sociološki gledano, baš samci predstavljaju potencijalne reformatore društva i generatore društvenih, kulturnih zbivanja. Zbog njih se otvaraju barovi, fitnes centri, razna okupljališta, imaju više vremena da se bave kulturnim i sličnim stvarima, menjajući time trend svakodnevnog života, nametajući ga i onim drugima koji su u braku koji zapravo, teže da sve više žive po samačkom modelu, supruga koja želi vreme za sebe, muž koji nedelju ima uvek rezervisanu, a potom i neke druge dane... po njima se sve više kreira i tržište jer predstavljaju glavne potrošače. Jedna stvar se ne menja. Ljudi trebaju ljude, bili samci ili ne...

Janet: People need people, Steve. It has nothing to do with sex. OK, maybe 40 percent. 60 percent. Forget it.

   ( "Singles")

Pa opet... sve je realtivno. Sa jedne strane, bolje je biti sam nego samovati pored nekoga. Sa druge, ljubav i podrška porodice neuporediva je vrednost sa bilo čim, naravno, kada su odnosi takvi. Izgleda da u svemu zato najveću ulogu ima navika, zbog koje je za nekog ko živi sam, vezivanje podjednako stresno kao razdvajanje za nekoga ko je navikao na sigurnost braka ili ozbiljne veze.

Popularna serija "Friends" slavu je dostigla na nekolicini samaca koji se dobro snalaze u uslovima modernog samačkog života. Ne sumnjam da je pomenuta serija najveću publiku upravo i našla među onima koji su u četiri zida svog doma, sami ili sa njima sličnima, željno iščekivali nove epizode. Statistike kažu: "Nearly 75 percent of singles surveyed feel like Rachel, Monica, Phoebe, Ross, Chandler and Joey have become their own "friends" over the past ten years." A da li se i po čemu samci razlikuju od onih koji to nisu? Pa, ne... Iako wikipedia objašnjava da je "single person" neko ko nije u braku, pa ne samo to, već "who is not in an exclusive romantic relationship" sa linkom na "romantic" koja čini mi se, svima više neodstaje sem samcima... jer tamo gde ima iščekivanja ima i romantike.

   

Steve: If I had a personal conversation with God, I would ask him to create this girl.

("Singles") 

Informaicja koju sam danas čula:

70% mladih u Srbiji nikada nije prešlo granicu.

Možda treba misliti o tome.

Ja sam pa opet, najviše putovala baš tada. Dok je šljakao Ferijalni savez, i posebno tih šest godina muzičke škole kada se išlo na sve moguće Festivale od onog u Rakovici do Italije, ostaju mi u sećanju kao najlepši period detinjstva i rane mladosti (do rata devedesetih, kada zamalo da odemo u Japan). Svake godine Italija, Ankona i Kastelfidardo, Pula, Austrija, cela SFRJ... silna letovanja preko škole, gde je izbor bio veći, CG je bila van spiska.
Ekskurzija u osmom na Plitvičkim jezerima.

Pa onda gradovi prijateljstva. Požarevac i Sisak. Oni dođu malo kod nas, svako primi po nekog djaka, a onda mi idemo kod njih. Po tom principu dodjem ti gajbu, išlo se svuda. Prijavljivali smo se bez da pitamo roditelje da primimo nekog. Samo dodjem kući i najavim gosta. I nije bilo problema. Danas ... e, danas je danas.

 Ovo sam napisala još sinoć, čim sam došla sa premijere, al zlo zvano Telekom i zlo zvano Elektrodistribucija su me naterali da idem u krevet.
Pola grada je bilo adslless a ceo kraj unplugged.
To se zove hendikep u 21. veku.

~~~~~~~~~~



Vesper Lynd: Am I going to have a problem with you, Bond?
James Bond: No, don't worry. You're not my type.
Vesper Lynd: Smart?
James Bond: Single.


Upozorenje: ko nije gledao film a voli iznenadjenja, neka ne čita dalje... Odaću sve najbitnije.

Pre nego krenem sa svim prednostima najnovijeg James Bonda (hvala Konneryju i Mooru za lekcije naslednicima), da vidimo, šta sve možete da naučite iz najnovije epizode o životu i akcijama tajnog agenta 007:

- da je Crna Gora najlepša na filmu
- da su domaći (i srpski i crnogorski, tu nema razlike) panduri glupi čak i na filmu (dijalog ide ovako otprilike: „Dajte neka dokumenta... ličnu kartu, pasoš..." sve na srpskom naravno, a obraća se La Chiefre-u glavnom negativcu u filmu koji stoji kao pile u ambisu i verovatno u sebi ponavlja „smiri se, ne smej se, treba da se ozbiljan, snimaš film!“)„Šefe, čuju se neki zvuci iz gepeka!“ „Aha..““idemo, idemo“)
- dalje, žena će vas izdati onog momenta kada se zaljubite i date joj sve
- da je najbolji telefon onaj koji ima tajni agent 007 kao i svi ostali u filmu, recite slobodno na glas SonyEricson

Razočarenja u filmu:

- J.B. daje otkaz
- Momenat kada joj na plaži zanesen kaže kako je voli u ni malo bondovskom maniru, uz osmeh sa martinijem i šarmom, to bi još i prošlo, nego mrtav ozbiljan kao da je pitanje života, te na tren kao da gledam neku srceparajuću dramu o nesrećnim ljubavnicima (odmah sam znala da će najebati zbog toga)
- Ona se na kraju ubija, (kao priznaje time krivicu il šta već?) ne dozvolivši joj da je spase (a mogao je)... dakle, da rezimiramo, prvo ga izdaje (bitch!) a onda rešava da bude žrtva i time spere sebe? Moguće? Meni je to nemoguće čak i da se ubije tri putra... al dobro.

Flashevi:

- tip koji se pojavljuje samo u prvoj sceni... staje dah koliko je čovek Spiderman uživo, kakva kondicija i kakve akrobacije!
- Laza Ristovski na pokeru sa Bondom („good game“, je sve što je rekao a obrijao se zbog toga, mogli su bar još neku rečenicu da mu daju)
- „James Bond“ tema remiksovana za potrebe novog doba, dodje mi da je stavim na mobilni
- I naravno, Daniel Craig himself!!!

Do sada je moj favorit bio Pirs Brosnan, al kako je Pirs više macho muškarac, markantan i jak, a Daniel pravi spoj snage i slabosti nema sumnje da će iako klempav ostati za sada moj favorit No1 (o da, scena kad izranja iz mora pa mu se kosa slepi a uši dodju do izražaja mami smeh.. ne osmeh, smeh) a osmeh mami svaka njegova raspojasana pojava, kada sa ožiljcima, krvav, znojav, ne previše rečit i naravno besan (vrlo bitan momenat) juri zlikovce. Iako je žestoko bio napadan jer mnogi misle i dalje da je casting loše odradjen time što je njemu data ova uloga, moje mišljenje je da je casting odličan i da je Daniel neko ko u sebi nosi snagu pravog muškarca kakav Bond treba da je, što se vidi i u njegovom freez frame pogledu.

Film je žestoka akcija od početka do kraja, traje dva i po sata... al vreme rpoleti. Za ljubitelje akcije, ne može nikako da bude greška. Nema baš puno jurnjave kolima, mada je tu i njegov Aston Martin, scene su uglavnom po hotelima i parkinzima hotelskih kompleksa.

Žena nema puno, tri bitne, prva izdaje muža, druga Bonda, a treća ga spašava od demonskog zla jer je glavni operater i jedno bar 20 godina starija od double o agenta. Kamera je odlična, završni fight u Veneciji je odličan, a od lokacija selićete se od Praga, preko Ugande, CG, do Venecije.

Ništa nemam da ti pružim,
 

Tužan sam i umoran,
Samo ljubav znam da kradem
Takav sam i to znam...

Ko bi znao šta se zbiva
u srcu mom i tvom...

...
slušam ih, kao intro za koncert na koji idem prekosutra u SC, Vlatko i ekipa. Nikada u stvari nisam ono baš bila fan Leb i Sol. Prvi put sam za njih čula kada mi je brat, stariji 13 godina od mene na digitronu ispisao ime ovog benda, sav ponosan. On je svirao tada gitaru i voleo ih. Meni je bilo zanimljivo da se od brojeva ispiše reč.

Sledeći L&S momenti bili su u kafeu „Krug“. Napušanović je jednom pričao o klubu „KB“, koji je kasnije postao neka vrsta „malog“ Kruga. I tamo su dolazili dobrri bendovi i slušala se dobra muzika i radili konobari iz Kruga. Onda kada je Krug pukao kao što sve mora da pukne kad tad. Al dani i noći provedeni u Krugu memorisali su mi se osim u jpg-u i kao audio zapisi. Sećam se te kasete, Leb i Sol – Kao kakao, Partibrejkersi – Kreni prema meni, Time – Istina Mašina, EKV, Oktobar, Orgazam... pa onda blues i pure rock’n’roll. Zapravo kada smo slušali EKV onda je išlo redom i A i B. Bilo je to doba kada je objavljen album „Par godina za nas“. Stvarno bi tako...


~~~~~~~~~~~~~~~~~~

UPDATE: Bila na koncertu!!!














(da, bila sam na balkonu... al dobro sad...)

„Koncert će biti dug. Zato se samo opustite i unživajte!“

Reče Vlatko na početku... Oooo, da li je moguće da ću konačno moći s pravom da očekujem dva sata svirke, i bar jedan pošten bis, a dobila sam dva i po sata svirke i ddva bisa preko toga! Ma, nema odradjivanja, džaba sve one priče uoči koncerta koju su ponavljali zli jezici, „pa da, odsviraće nešto kao eto, ponovo se okupili i strpaće pare u džep!“ Neka strpaju pare, al ovih 1500 dinara je ništa za raadost koju su mi dali, jer su hteli, ma bili ludi da sviraju. Nisu ni bis istrpeli kako treba, dovoljno je bilo da cela sala ustane na noge i ne prestaje sa aplauzom i evo ih, izlaze i smejulje se, zahvaljuju, za drugi bis je bilo isto. Ma kad neko voli živu svirku onda je to – to! A i publika je bila za svaku pohvalu, sala puna, stepeništa krcata, ne znam kako su se prodavale te karte za stepenište? Oduševili su me što su se dali publici bez zadrške, i dobili isto zauzvrat.

Kod Ridera na blogu čitam danas njegovo vidjenje sinoćnjeg koncerta, da, ovo je bio drugi, a Vlatko je večeras najavio i treći zbog velikog interesovanja za 28. decembar, nećete se pokajati, sigurna sa, ako volite dobru svirku i gitare!

Koncert je počeo iz mraka, tek poneki snop svetla koji na sekund osvetli koji deo bine, a onda glavno svetlo na klavijaturistu... kreće neki poznat zvuk, al „gadan“, prepoznajem ga, pa se polako priključuje gitara... i u meni budi nešto poznato, nešto sa čim se poistovetiš na keca, što osetiš kao svoje... Aber Dode Donke, za one koji znaju... posle uvodnog sola, evo i bubnjeva!
Dalje da pišem nema svrhe... al bilo je... maestralno!

Danas me čeka veliko sredjivanje kuće i bacanje svega suvišnog... kako budem završila sa kucanjem ovog posta, bacam se na stare časopise. Ima tu svega, od Sveta kompjutera, CKM-a, stare XZabave, do ženskih slikovnica tipa Elle i Cosmo... Vidim da imam i nekoliko "Trecih Ociju", Lepote i zdravlja, čitava gomila Bliceva, ali stripove ću sigurno zadržati...

Stalno ih seljakam i ljubomorno čuvam, Modesti Blaise i Dilan Dog, junaci mog detinjstva ne mogu od njih ni za sva blaga da se rastanem. Čak sam ponosna što sam posednik nekih prvih brojeva Modesty Blaise....

Kad se setim, bila sam fascinirana njom i želela da ličim na nju kada porastem, a Willie Garvin je bio oduvek moj prototip muškarca... duhovit, inteligentan, hrabar i koji će me obožavati i zvati kao on nju "princezo". Ili kao u epizodi "Pakleni tvorci" gde se Viliju u naletu straha za njen život pošto je bila pogodjena u stomak, iako je i sam bio još uvek pod dejstvom jakih halucinogenih droga, budi nevidjena snaga da je spase i spusti sa najveće litice rizikovajiući svoj život...

I nikada mi nije bilo žao što nije napravljena epizoda u kojoj su se eto ipak smuvali, završili u krevetu... ne, to je strange kind of love, mix prave prijateljske ljubavi i konstantne privlačnosti koja tinja i podgreva se svaki put kada se nadju jedno pored drugog poput kakvog Zakona privlačnosti, bez obzira na njene, a pogotovo njegove milionske avanture sa zgodnim ženama. Ona je karakter koji radi sve ono što u stvari muškarac može da uradi, spoj snage i lepote, a on spoj hrabrosti i slabosti na ženski pol... i tako...

Sad još da nadjem neku slikicu uz ovaj post, pa zavrćem rukave... a kada sve sredim, uzeću jednu po jednu epizodu ponovo da čitam i uživam.

sanja @ 27.4.2006 14:59
 

Meni te situacije sa suzama teško idu. Uglavnom se desi da onda kada bi trebalo da pustim neke emocije, da se otvorim, kada je vrlo očekivano da ću se raspasti ja ne reagujem. U poslednjih mesec dana imala sam nekoliko većih stresova. Suočavanja sa nekim neminovnim situacijama, kao što je smrt vrlo važne meni osobe, zatim susret sa sopstvenim licima i naličjima do sada neotkrivenim koji su me pronašli iako sam očigledno želela da od istih pobegnem, razočarenje u neke "dojučerašnje" prijatelje i pojavljivanje nekih potpuno novih (apropo toga, danas sam saznala da imam brata od ujaka koji se isto bavi astrologijom, ali to nije tema za danas) i drugi novi momenti koji me definitivno menjaju, mada ću to verovatno stvarno shvatiti tek za koji mesec ili godinu dana, kada budem dovoljno daleko da mogu da se osvrnem i vidim šta je ostalo iza.

Stvar je u tome što sve to ja nekako pustim da prodje kroz mene kao da je sasvim normalno sve to što se dešava, ostajući prisebna, nastavljajući sa svakodnevnim životnim “ritualima”. Umesto da pustim emocije, ja tražim opravdanje, tražim razloge zašto je sve tako kako je, pokušavajući valjda sama sebe da utešim, bojeći se da iole zagrebem po motivima, pravim razlozima svega tog, a kamoli da stavim na tasove imam/nemam.

I onda tako, kao večeras, u potpuno naoko opuštenoj atmosferi, preslušavajući poslednji CD Robbija Williamsa krenu mi suze. Ima ta jdna stvar na tom albumu, koja se verovatno već čuje kod vas dok ovo čitate, koja je bila okidač. Ali to nije tuga, niti bilo šta nalik tome. Više kao jedan pogled u svemir. U nešto veliko a nedostupno. Pogled u mrak u kome znam da ima zvezda i kao da mi je žao što ne mogu sve da ih vidim. I kako je Robbie dalje pevao i pevao, svaki nov stih me je stizao sve više da sam na kraju stvarno počela da plačem sa sve rukama na licu, brišući ga rukavom dukserice. Obzirom da mi je sa leve strane radnog stola predsoblje sa ogledalom, slučajan pogled na ogledalo bacio me je u neopisiv smeh. Naravno sa sve suzama. Suze i smeh, sve zajedno i naravno Robbie.

Robbie Williams ~ The Trouble With Me

You see the trouble with me
I've got a head full of fuck
I'm a basket case
I dont think I can love, love, love

You see the trouble with you
Is you are in love with me
What a strange thing to do
What a brave place to be

So we dive
On sunset strip
Our hearts so deep
I drown in it
And as it breaks
I swim through cracks
And leave with words
I can't take back

You see the trouble with me
Monkey see monkey do
There's no u in tomorrow
A better offer came through

You see the trouble with you
There's no trouble with you
So when you say that you love me
That stops me loving you

So she stays
On sunset strip
Our hearts so full
I drown in it
She's waiting for
My words to break
The one true love
I couldn't make

So she walks
That golden mile
Men will try
And catch her eye
We both know
What could have been
On sunset strip
Our broken dream

So I ran to the devil
He was waiting,
I ran to the devil he was waiting,
I ran to the devil he was waiting,
All on that day…

Jednom sam naišla na citat koji kaže da je Isus božija desna, a Đavo leva… dopalo mi se, jer o Šejtanu, Satani, Demonu, Diavolu, Sotoni, Đavolu, Mefistu baš tako razmišljam. Sama svest o tome da je čovek jedno prosto biće, sposobno da se u kakvoj prirodi zagledan u nebesko čisto plavetnilo razneži i u sebi potegne one najbožanskije emocije, a sa druge strane da u naletu kakvih strasti, besa i gorčine ubije, iskreno mrzi, proganja, sveti ide u prilog onome ko je ovo tako dobro rekao.
Moji omiljeni Devil's Projekti:

Filmovi:
• Devils Advocate
• Angels Heart
• Omen
• Rozmarina beba
• Exorcist
• Deveta kapija
• Fallen (Otkrovenje)
• Crossroads

što se pesama tiče, bez veće konkurencije (zbog samog teksta):

• Sympathy for the Devil – The Rolling Stones
• The Number of the Beast – Iron Maiden

Moji omiljeni citati sa keyword “devil”:


* “Devils can be driven out of the heart by the touch of a hand on a hand, or a mouth on a mouth” (Tenesi Vilijams)

* “Gde Bog ima svoju crkvu, djavo ima svoju kapelu!” (španska narodna)

* “Better the devil you know than the angel you don't” (poslovica)

* “The devil was the first democrat” (Lord Byron)

* “You can trust anyone, just never trust the devil inside you!” (film "Italian job")

Knjige:

• Gete - Faust
• Bulgakov – Majstor i Margarita
• Herman Hese – Demijan
• Dante Aligijeri – Pakao
• Dostojevski – Braća Karamazovi