Blogovi dobro dodju kada treba da se uradi suma sumarum. Baciš pogled na mesec taj i taj... al', koja vajda od toga? Idem dalje ovakva kakva sam, a to što je bilo, prošlo je. Na kraju krajeva, svaka godina mu dodje kao jedan isečak nekakve serijske proizvodnje, o svakoj imam neku dobru i neku lošu da kažem. Ova je počela loše. Ma katastrofalno. I trajala tako bogami par meseci. Al ne može vulkan da trpi sam sebe, pa svemu dodje kraj.
 

No ipak, pamtim ovu godinu po Ljudima i Odnosima. Eto to je u principu sve što imam da kažem. Ljudi i Odnosi, da. To su dve ključne stvari koje su je obeležile. Različiti ljudi i različiti odnosi, a u blog-zapisnik je svako od njih već upisan, pa zašto ponavljati. Neke švercujem i u narednu, a neki su odavno ad acta.

I to bi u stvari bilo sve.
Ovo je bila godina bez Jokera. Nije me išao baš ovaj krug. Za 2007. će valjda da mi padne šaka.

Izgleda da je i na mene došao red da me komšije psuju, jer su mi majstori ceo dan čukali po kupatilu, skidali stare pločice i stavljali nove. Dobro je, ipak nije bila nedelja, kao što meni znaju da zaburgijaju u sred nedelje i od sa bajle... Pita me gazda pre tri dana, "Sanja, kakve da uzmem?" I potrudim se ja da mu što bolje objasnim kakve da uzme, koju nijansu, da bar bude lepo kad već menja - a nije menjao nikada od kad mu je ovog stana obzirom da je navikao da tu neko drugi živi, pa mu se baš evri ne "bacaju"... Kad danas, dolazi majstor donosi totalno nešto drugačije od onog što sam pričala, kaže, ove su jeftinije i prevrne očima, shvatio čovek da to veze s mozgom nema, jer naravno, neće gazda da menja sve pločice, već samo onih 36 što je krenulo da otpada. A i to mu mnogo, al ajde... Kaže mi te večeri, "Slušaj, kada Nole (majstor) dodje, ja sam mu rekao da idemo da stavimo pločice kod moje prijateljice, mislim, (pa utiša kao da će ovaj da ga čuje), ne mora on da zna da je ovo naš stan..." "A-ha... pa, dobro..." "I da, pošto ide kirija, daj mu ti pare... to je nekih 80 evra... pa ćemo mi da se raskusuramo". I dodje Nole danas sa asistentom iz Krupnja koji je razvezao priču o fabrici kontaktnih sočiva u Krupnju videvši one moje kutijice i peraljke, stavio ruke u džep kao i svi asistenti kojima i nije do posla, i kulira... a ovaj raspalio po pločicama. Okrene se Nole u jednom momentu i kaže: "Što bre ne kažeš gazdi da kupi nov bojler! Ovaj je satrulio i curi i samo što ne rikne..." A ja u šoku, mislim se, dobro je da nisam igrala igru "nisam ja odavde, i ne, nije ovo njihov stan"...
 

Sad javljaju sutra sneg, susenžica, možda i kiša, magla tolika da su letovi otkazani. Dobro, ja nigde ne letim, al jedna od onih mojih danas dobila vizu za London... već je vidim kako okreće sajtove i gleda prognozu za 30. decembar.

Prvi put me je u crkvu sećam se, vodila mama. Nedeljom bi pre nego odemo na pijacu gde nas je čekalo degustiranje sira "po tezgama" otišle do crkve. Crkva je ionako na putu od kuće do pijace, pa što da se ne svrati. Ne verujem da bi me vukla, kao ni da bi ona nešto sada bila voljna da prepešači pola grada samo da bi upalila sveću. Bi sigurno ponekad, kad je tuga i samoća pritisnu pa tišina hrama dobije onaj terapeutski učinak. Ali ovako baš - svake nedelje, to ne. Liturgije su mi oduvek bile preduge, ali znala sam da majka neće izdržati dugo da stoji u štiklama i onog momenta kada promeni nogu na koju se oslanja, znala sam da je pokret blizu, te je nikada nisam ni davila time. Sve u svemu, odlazak u crkvu bio je deo nekog nedeljnog rituala i ništa više. 

Otac je bio sekretar partije, na svog oca koji je isto bio sekretar i član od osnivanja. Njega su još i plaćali, al ovog drugog ne da nisu plaćali nego su mu i uzeli ono što nije ni mislio da im da - zdravlje, prijatelje, ma život. Opet negde, kada ga čujem kako komentariše aktuelnu političku scenu Srbije, bude mi smešna sama pomisao da se taj ikada bavio intenzivno politikom, jer će i danas zanesen pravdom i idealnom slikom poretka citirati misli velikana što upućuju na poštenje, hrabrost, sve u svemu nekakvo viteštvo... Ali u ono vreme crkva je za njega bila uvreda čoveka. Zato su me krstili u potpuno drugom kraju grada, u kući neke bakice, jer otac popa nije mogao da vidi. Znajući da je moja drugarica iz dvorišta sa kojom provodim dosta vremena iz popovske porodice, umeo je da mi kaže: "Budem li te video da si onome poljubila ruku (pošto je tada i to bilo deo lokalnog vaspitanja) prebiću te ko mačku!" "Onaj" je bio Sonjin deda koji je služio u crkvi i imao svu moju pažnju kada bih otišla u crkvu sa mamom, pa sam se osećala kao dragi gost crkve uvek, jer eto, zna me čovek..

I stvarno se dešavalo da Sonja i ja iks puta sretnemo njenog dedu kada se vraća sa službe. Ona prilazi i ljubi mu ruku (nema to veze što joj je deda), a ja ne smem, a htela bih da vidim šta će da se to desi ako mu poljubim ruku, živo me zanima. Tako da su lokalno stanovništvo za mene, tada, činili ljudi i popovi. I kako to obično biva, moja fascinacija popovima kratko je trajala. Tu negde tih godina, naš prvi komšija, čika Boško, koji je dugo radio kao direktor muzičke škole razboli se. Jedne večeri, dolazi njegova snaja kod nas i kaže mojoj majci da joj je svekar na samrti pa da deca budu zajedno kod nas, a oni da idu tamo. A mi malo malo, pa na vrata... kad u jednom momentu vidim ja poznata ćelava glava penje se na drugi sprat... Pogledam bolje - pop Sreta, ali više nije pop! Nema one mantije, ni krsta oko vrata... šta je sad? Iako sam posle čula da su ga pozvali jer je tu odmah iz komšiluka, pa da očita nekakvu molitvu ovome pred smrt, ništa to meni nije pilo vodu jer ako on ima pantalone kao moj otac onda više nije pop! Kako god, ja sam nekako od tog dogadjaja ljuta na popove. Možda su meni popovi bili neki superheroji u detinjstvu, nešto kao Betmen po stajlingu ili Dart Vejder, šta ja znam... al nekakvu moć sam im pripisivala i tada već raskrstila sa tim da je za vjek i vjekov nemaju!

Prošlo je mnogo godina od tada, stigle devedesete, otac je pogubio zbog politike što šta, al' iz inata rešio da posle očeve smrti nastavi da slavi slavu koju je slavio njegov deda. Svi smo bili u šoku zbog te njegove odluke jer je došla potpuno neočekivano bez ikakvih nagoveštaja! I to, Svetog Alimpija. Meni sećam se, bilo krivo, jer iako je to bilo vreme kada su se slave tek oživljavale, nekako su skoro svi moji drugovi slavili Svetog Nikolu. Pih, pa da omanemo za 10 dana?! Al prihvatih i ja Alimpija ko roda rodjenog, samo ikonu je bilo teško naći pa smo umesto Alimpija imali sveću sa Bogorodicom, al nema veze... našao je otac vezu i sa njom, jer slava njegovog sela bila je Mala Gospojina, ma sve se uklopi samo kad hoćeš... Mama se radovala najviše pravljenju slavskog kolača, pravili su se spiskovi ko će sve da bude pozvan na slavu, i ja sam imala spisak i radovala se slavi skoro ko rodjendanu. Za moje drugove u mojoj sobi, odrasli u dnevnoj za velikim stolom...

I tako je bilo sve dok nisam otišla za Beograd i dok svi moji prijatelji nisu otišli za Beograd ili neki drugi grad, pa se slava svela na klasiku, kumovi, tetka, ujna i kućni prijatelji čija je lepša polovina vremenom postala i posestrima mome ocu, jer mu je tako "neko" rekao da "treba". Njegova je kako god, uvek bila zadnja, ko da se ta žena šta pitala... U manastir i od tad mi je tetka, mada pošto me ječuvala kada sam bila mala, ona me zove kao i tada "Lola" kao i ja nju. Ionako ne znam kud ću s tetkama!

I tako, bi slava i ove godine... Panika kreće negde osmog uveče. Džak ribe, vidim otac diže onaj džak, zagleda, broji ribe... smejem se, pitam ga "Šta to radiš?" "Ma, fali mi jedna... izmerio sam ima dva kila manje. Bilo je devet i osamsto, girica 3 i šesto.. al ovde mi fali..." Naviknut da ga stalno neko negde zajebe u životu, on više nikome ne veruje i svako je kriv dok se ne dokaže suprotno, pa makar to bio i taj neki Ljupče kome je dao da mu "sredi" ribu. E onda se setio, da riba mora da ispusti krv pri pripremi, plus krljušt koja se ukloni, i da... to je! Tu su ta dva kila. "Grešna mi duša..." kaže više sam za sebe, mama i ja se zgledamo i samo što ne prasnemo u smeh. Kada me je sačekao na stanici, prvo što je sav nasmejan uzviknuo još dok je bio tri metra od mene bilo je: "Sve sam nabavio!" sav ponosan ali i srećan što je imao čime da kupi... "Ipak si ti u pravu, ima taj Jupiter veze... krenulo i nama Strelčevima (i on je Strelac), juče zamalo da dobijem 400.000 na kladjenju, omanem na totalnu siguricu a ubodem Real Madrid - "ne sećam se ko" iz 2 u 1 što je bilo van svih prognoza! A i Radnik mi je dao povelju i obećali su isplatu do Nove godine..." "Onu isplatu?" "Onu!" Taj klub mu duguje pitaj boga koliko i stalno mu obećavaju, al nema veze, nisam htela da ga mračim mojim sumnjama da od njih dinara neće videti. "Jel' ostalo još nešto za sutra?" pitam ga, a on će: "Jeste. Pop."

Posle tristotog pokušaja da dodje do popa kome je mobilni non stop nedostupan, nekako uspe, i dogovore se za ujutru u pola deset. Taj pop je dolazio kod nas i prethodne godine. Nekih četrdesetak godina, možda koja više, nasmejan, prijatnog lica, činio mi se ok. Pogotovo posle prošlogodišnjeg mog dijaloga s njim: "A vi živite u Beogradu?" "Da, u Beogradu sam..." "A čime se bavite?" "Astrologijom..." Zaledio mu se osmeh na licu ili mi se samo učinilo, i već sam znala čuvši taj citat milion puta, "Znate šta piše u Bibliji?" "Ne znam šta piše, al znam da su je pisali proroci, od Ilije u Starom do Jovana u Novom zavetu.. nego šta ste vi u horoskopu" I reče mi on tad, i reče šta su mu i čerke u horoskopu, pa se nekako priča nastavila na njihove studije... Ove godine, dolazi on, pita me "Šta ono beše - astrologija?" "Tako je" "I jel ide?" "Hvala bogu!" i zamalo da mi postane drag, zamalo da zanegira ono moje neprijateljstvo prema popovima koje sam imala i onda kada sam sa crkvenim horom svojevremeno putovala ili je moja sudbina da uvek nekakve lažne popove srećem koji nikakav primer za svoj poziv nisu! Drugi put ću o tom isksutvu sa monahinjama i popovima iz vremena kada sam sa crkvenim horom često obilazila manstire, jer najveće poštovanje i danas imam za Mokranjca, Tajčevića, Bortnjanskog, i danas kad čujem rusko Opelo ili Plotju usnuv mogu da zaplačem, ali to je nešto sasvim drugo.

I postrojismo se mi oko stola tako juče, pop vadi pribor, otac pripremio sve šta treba, bosilljak, vino, žito na stolu išarano žele figuricama, kolač... I sve je biklo ok, dok! U jendom momentu kada je mislio da ga niko ne vidi, pop pevajući tropar Svetom Alimpiju na brzinu, krajnje pokvareno i nekulturno zasuče rukav da vidi koliko je sati!!! Ai! Ništa dalje nisam čula, samo sam smišljala šta ću da ga pitam, jer otac mi ne bi oprostio da napadnem popa na dan slave, pa je trebalo to tako odraditi da samo pop i ja znamo da ja znam! U tom momentu to mi je nekako imalo posebnu važnost! I završi se sve... ode otac po novčanik, a ja brže bolje, pošto sam ostala samo sa mamom pitam ga "Koliko ima sati, pošto vidim da imate sat?" I zasuče on rukav isto onako, zastade kao da sam mu tražila i sekunde, promrmlja nešto, ne pogleda me (što sam ja shvatila kao znak da je shvatio) i ode...

Pitam tatu koliko si mu para dao? "Moja stvar" odgovara jer zna da sam protiv toga i da ću da gundjam... E, pope, pope...