Sećam se...

 

Pre nekih devet godina, kada su se diskovi bezbrižno kupovali ispred SKC, dok sam za sebe tražila Violent Fammes, Morphine i tome slično, za brata koji je tada punio 33. kupila sam po njegovoj porudžbini Olivera Dragojevića. Mislila sam, pa dobro, ok, ne može on sa 33. da sluša Violent Fammes!

A evo me... tri'estri, i upravo dođoh sa koncerta.

Ne... nisu Violent Fammes, ni Morphine, mada uvek volim i danas da ih čujem. Večeras pronađoh u sebi mesta malo više za Šerbedžiju.

Za njegove recitale, za njegove goste, pa u neku ruku - i moje prijatelje... Stefanovskog, Balaševića, Montena...

Nešto se desi posle tridesete. Pesme koje sam znala od ranije jer su bile popularne ili lepe poput Ines, Barbare ili Ne marim da pijem... sada u stvari tek se razlažu i ovo je vreme njihovog vrenja.

Šta god da je - dobro je. Emocije, ali one... besmrtne koje će da prate od sad pa na dalje izgleda, sve više... Za kraj ovog posta pod utiskom, pesma koju sam nedavno stavila na svoj drugi blog jer mi je omiljena, maltene biografska, a sa kojom je Šerbedžija uz pratnju Vlatka Stefanovskog započeo svoj večerašnji koncert. Liči na mene. Ili ja ličim na nju, kako god evo je, za sve koji imaju preko 30.

ZABORAVI

 

Ako me sretneš negdje u gradovima stranim,
Po kojima se muvam u posljednje vrijeme,
Sretni me,
Kao da me srećeš prvi put.
Nismo li se mi već negdje vidjeli,
Kaži…i zaboravi.

Zaboravi dane koje smo nekada zajedno…
I noći zaboravi…
Gradove kojima smo mijenjali imena,
I ucrtavali u karte samo nama dostupne…
Onaj hlad pod maslinama u našoj uvali,
uvali mirnih voda.
Otok naš i ime broda pjesnika
koji nas je tamo nosio…

Zaboravi da si ikada rekla da me voliš,
I kako se nikada, nikada, nećemo rastati.

Treba zaboraviti naslove knjiga
Koje smo zajedno čitali,
Filmove koje smo gledali,
Hemfri Bogarta i Kazablanku,
Naročito zaboravi.

Ulicu divljih kestenova s početka Tuškanca,
I onaj naš poljubac na kiši
Za koga bi znala reći:
"Nikada neću zaboraviti".
Molim te zaboravi…

I kada ti kažem da zaboraviš,
Kažem ti to zato što te volim
Kažem ti to bez gorčine.

Otvori oči ljubavi,
Našim gradom prošli su tenkovi.
Odnijeli su sobom sve što smo bili,
Znali… imali…
Zato… Zaboravi.

Čemu sjećanja?
Pogledaj kako trešnja u tvome vrtu
Iznova cvjeta svakoga proljeća.
Nasmiješi se jutru koje dolazi,
Zagrli bjelinu novih dana
i zaboravi.

Kasno je već. dragana, hoću da kažem,
zreli smo ljudi,
To jest, nismo više djeca
I znam da nije lako.

I znam da možda i boli... ali pokušaj,
Molim te, pokusaj… zaboravi!

I ako me sretneš negdje u gradovima stranim,
Po kojima se muvam u posljednje vrijeme,
Sretni me, kao da me srećeš prvi put;
Nismo li se mi već negdje vidjeli,
Kaži… i zaboravi.

bu!

Pušenje ubija.
Duvanski dim šteti ljudima u vašoj okolini.

E ovo se zove negativna sugestija. Ne kažem da ljudi lažu, sve to može da se desi, al ne mora baš meni. Međutim oni koje ove reči anti tobako kampanje budu stvarno počele da proganjaju, a pitanje je samo momenta kada će se to desiti, e oni stvarno mogu da nadrljaju, al ne od cigareta (koje budući da su postali davno zavisnici neće lako ostaviti) već od dva reda crnih boldovanih slova uokvirenih crnim ramom, fali slika... eto možda baš vaša!

Mada ne volim taksiste koji puše i osećaj kada užem u smrdljiva kola, još ako se s duvanom meša miris benzina, pa još ako nema dobre amortizere, kod prve krivine čika može da stane. Ja se trudim da nikog ne ugrožavam, kao kulturno pitam jel smeta da zapalim kada znam da je nepušač u blizini (prepoznatljiv po čistom tenu i zdravom osmehu), već jedino koga još maltretiram duvanom je palmica, koju sam dobila za rodjendan. Nju ionako, zalivam po sećanju, prolazi kod mene ta tretman gori neko američka navy, i za sada se dobro drži u odnosu na svoje prethodnice. Ranije sam imala naviku da ih imenujem. Obično im nadenem nekakva smešna imena, Rozalinda, Slavimir (cvet za koji sam želela da bude muškog roda), tri kaktusa, Tom, Dik i Henri kao u onom starom crtaću sa kornjačama.... kada se zagubi četvrti, pa oni kopaju i pevaju "we are looking for our brooother...." Ovoj me mrzelo da dajem ime, a ona dobro. Bezimena se ne da.

Nekada sam imala bosiljak na terasi, kažu inače da je dobro, kao "valja se", a ja sam najveći protivnik sujeverja u familiji. Još mi niko nije objasnio zašto to nije dobro da se radi na crkvene praznike, a na kraju krajeva, kalendari su ionako pogrešno određivanje vremena, i kako reče onaj pop iz jednog domaćeg filma "Kad ja zovem svetog Iliju, on nije tu - jer me ne čuje, bio je pre 14 dana". Pa ako je crkva sebi odredila neradne dane, i ja 'u sebi... A moj neradni je nedelja. Nju sam odredila kao svoj day off. Tada se ni na telefone ne javljam, vrata ne otvaram, mada najviše volim kada ih ne otvaram sa one strane i kada ceo dan provedem napolju. Japanci idu toliko daleko da ne grade četvrte spratove u nekim zgradama, jer se na japanskom četvorka izgovara isto kao smrt (shi). Već posle trećeg odmah stave peti, ili preskoče vrata sa brojem 4... a meni, kada neko pomene crne mačke i petak trinaesti,

volim da citiram Groucho Marxa: "Black cat crossing your path, means that animal is going somewhere!"

Možda bih svakodnevno nailazila na primere sujeverja da se više krećem međ' narodom... Al ono što ubedljivo najčešće viđam je panika ako se torba spusti na pod... Nekada mislim da je profesor Sima Avramović sa PF imao u stvari uticaja na ovo moje današnje gledište, kada mi je pre deceniju ipo dao da uradim seminar na temu Tabu propisa u prvobitnoj zajednici. So, what's the point? Kontrola straha na eto takav neki način. Čovek umisli da će kontrolisati strah i da će neke umišljene posledice izbeći ako na vreme preventivno nešto uradi.

Sujevrje i onako komercijalna varijanta vere. Kada si sujeveran ti moraš da plaćaš molitve, bajalice, skidanje magije, plaćaš svakom prosjaku da te ne bije maler, nađeš par faca kao dežurne baksuze na koje ćeš svaliti svo zlo sveta samo li nešto tog dana krene loše, kada si ih onako bunovan video u daljini i naravno, za svaki slučaj, prešao ulicu. Pre neki dan vidim odžačara. Ima neko verovanje i za to, kao sreća! E pa, ta "srećica" ne da me je dotakla, već me je razvalila onom žicom po ramenu kada smo se mimoilazili na ulazu u bus. Ni odžačari nisu što su nekad bili! Mada priznaćete, nije baš čest slučaj da ih sretnete tek tako na ulici. Bar ja se ne sećam kada sam ih poslednji put videla. Pa opet, bar ćemo ih još tu i tamo viđati.

Meni je žao pojava koje znam da sigurno više nikada neću videti, kao recimo majstore za kišobrane koji vikendom idu po blokovima zgrada i dovikuju "pooooopravljamo kišobraneeeeeeee!" ili prodavce čestitki za NG od vrata do vrata, ili vruće krompiriće u fišeku iz kioska sa ulice... ili tapkaroše ispred bioskopa (SC nije bioskop). E to je bio FEST! A ne FEST!

Slažem se ja sa Majma i njihovim Lunarnim kalendarom, i slažem se sa tim da ovo vreme koje mi poznajemo i nije ono pravo... ali kako god, živeći toliko dugo pod ovim ritualom "dvanaestomesečne situacije" zvane "kalendarska godina" (što bi E. Birs rekao, "jedan mesec - to je jedna dvanaestina razočarenja"), čini mi se da sama NG dobija na ritualu mnogo više nego neke druge u biti ritualne svetkovine kao što su Uskrs, Božić i sl.

Sve što mogu kao svoj doprinos da donesem sebi samoj na kraju ove 2007, jeste pravljenje neke rekapitulacije… A ova godina, bila je, pa onako… Slušala sam uživo The Cult na Tašu, otkrila: fotografa u sebi, pisala: kao nenormalna, uspeh: škola astrologije i konačno započinjanje svoje prve knjige, putovala: tu i tamo… provela za kompjuterom previše vremena, nisam uspela da ostavim cigarete, imala divne momente sa meni dragim ljudima, i zapravo najlepši dani opet, svode se na dane provedene sa njima. Sve ostalo samo je bilo tu da popuni vreme. Uglavnom – radno.

Stvarno, radila sam u ovoj godini kao manijak. Neke nedelje prosto su mi u sećanju kao “crne rupe” jer mi je svaki dan bio isti... u nastojanju da se iščupam iz haosa, ispoštujem gomilu rokova i sl, imala sam previše tih copy/paste dana. I to je jedino što bih da eliminišem.

Da, i cigarete. Ali rešila sam da više ne pričam unaokolo kako “od danas...”

Od danas se samo osećam spremno za 2008. Čak, nestrpljivo.