Lagano koračam stazom do groblja. Treba mi tri minuta do kapije. Usporavam. Volim šetnje po kišnom vremenu. Mokri asfalt i vreme bez vetra.
Prolazim pored džbuna koji peva. U njemu je, rekla bih, stotinu vrabaca koji ne prestaju da cvrkuću, a ne vidim ni jednog. Žbun cvrkuće.
Izvolite... Izvolite, sveće... Izvolite, karanfili... Ruža nema. Skupe su za rizik ulične rpodaje. Uzimam karanfile, one male. I sveću.
"Gospodin Milutinović i njegova Goca!" čujem ženu pored mene kako pozdravlja... malo zatim kada se ispozdraviše, priču prekidaju smehom. Dva metra dalje, žena u crnom... "Majkina tugo... kada ćete majka ponovo videti"i neki ljudi oko nje koji nemo stoje. Utehe nema.
Taman da skrenem ka parceli 8, malo ciganče, slinavo i gotovo boso mi prilazi... "Jeste videli neko malo dete?" On malo dete pita me za malo dete... Nisam, rekoh, negde tužna što nisam. "Uuuf..." čuh kako izlete iz njega, kako se provuklo kroz knedlu u grlu i samo što ne zaplače. Sve do parcele 8 osvrtala sam se da ne vidim "neko malo dete".
Milion ljudi, plaču, smeju se, razgovaraju, jedu... kako se osvrneš - nova slika. Prolazim pored džbuna koji peva. U njemu je, rekla bih, stotinu vrabaca koji ne prestaju da cvrkuću, a ne vidim ni jednog. Žbun cvrkuće.
Izvolite... Izvolite, sveće... Izvolite, karanfili... Ruža nema. Skupe su za rizik ulične rpodaje. Uzimam karanfile, one male. I sveću.
"Gospodin Milutinović i njegova Goca!" čujem ženu pored mene kako pozdravlja... malo zatim kada se ispozdraviše, priču prekidaju smehom. Dva metra dalje, žena u crnom... "Majkina tugo... kada ćete majka ponovo videti"i neki ljudi oko nje koji nemo stoje. Utehe nema.
Taman da skrenem ka parceli 8, malo ciganče, slinavo i gotovo boso mi prilazi... "Jeste videli neko malo dete?" On malo dete pita me za malo dete... Nisam, rekoh, negde tužna što nisam. "Uuuf..." čuh kako izlete iz njega, kako se provuklo kroz knedlu u grlu i samo što ne zaplače. Sve do parcele 8 osvrtala sam se da ne vidim "neko malo dete".
Što sam bila bliža, samo sam se nadala da neće biti nikog na grobu. Teško mi je sa njima, znam ih preko pokojnika, a ne dovoljno da bih znala išta o njima. Već zamišljam usiljene razgovore jer ni nemamo o čemu, a da stojimo samo tako i ćutimo, opet stvara nategnutost tišine. Srećom, nije bilo nikoga.
Vratila sam se drugom stazom. Kada sam već došla do kapije, u daljini vidim onog malog slinavog, i dalje sam, vuče po zemlji nekakvu torbu. Iz nje vire banane i kolači. Ako. Neka.
I evo sad, u toploj sobi dok pijem kafu i pišem ovaj post... pitam se, da li su se pronašli.