Čujte... nisam za nezavisnost Kosova, jer taj zakon sile prezirem – kada se moćnici sveta ispodogovaraju i opale po nejakima, ugroženima, već dovoljno bespomoćnima. Iz istog razloga se protivim ratu u Iraku koji se vodi prevashodno da bi se što više popularizao „terorizam“ („ubedićemo ljude preko medija da tamo negde u planinama živi neki čovek koji je vodja terorista...“ – iz filma Zeitgeist) i da bi se održavao profit od prodaje oružja dok hiljade ljudi svakodnevno gine, ostaje bez domova, pa smrt dece...
Emotivno, više sam emotivno vezana za Crnu Goru ako ćemo iskreno (i tamo ima naših manastira, i tamo su još u 6. meku Sloveni napravili svoje ognjište), a moji geni sa majčine strane vode od Petrovića. Ka jugu sam najviše stigla do Novog Pazara i Ribarića, dok sam Crnu Goru obišla uzduž i popreko, iako sve do devedesetih nisam imala ama baš nikakvih afiniteta prema njoj. To je došlo tek kasnije, upoznajući ljude koji u njoj žive, upoznajući svoje gene i isksutveno – putujući i družeći se sa njima. I ko od nas nema neki crnogorski gen? A ako nije crnogorski onda je hercegovački.
U slučaju Kosova, krivo mi je što doživljavam tu kolektivnu sramotu, poniznost i nejakost – kada čak pozivajući se na pravo, bivamo svedoci istine da naš glas moćnicima sveta ne važi i nema ko da ga čuje. Nego: „Biće kako mi kažemo!“. I baš zato što sam svesna da se naš status, integritet neće izmeniti ni sa Koštunicom, ni sa Tadićem, ni sa Jovanovićem, ni sa Nikolićem – ćutim i puštam da se ovaj scenario bedastoće razvija kako je krenuo, jer kad ne čuju njih, kao da će neko čuti mene? Možda bi se sa nekim od gore spomenutih promenila administracija, vize koje svi pominju kao reper slobode i šta-ti-ja-znam-šta... ali u duši, mi nosimo jedan pravekovni jad, gostoljubivi i srdačni prema drugima, a za svoju kuću ružni i besni. Dajemo i pogibosmo trudeći se da se dokažemo u svojoj milosti i dobroti pred drugima, a za one najbliže ne hajemo, svaka kuća se bar jednom u prošlosti pokrvila oko zemlje, para, medja, svi u kući su najpametniji i vuku na svoju stranu, razbucana jedna zemlja sve u svemu, gde imenom nezavisnosti i autonomije u izboru sudbine ponaosob uništavamo bliskost, ljubav i razumevanje. Mi čak ni jedni druge ne slušamo a zahtevamo da se čujemo! Spremni na svadju – uvek, čekamo da nas neko negira ko ozeblo sunce, kao da je tek negacija inspiracija, molimo se da nam stanu na put jer drugačije valjda ni ne umemo da se borimo. Tek kada kažu „Ne!“ mi urlamo „Da!“. Balašević otpeva „Putuj Evropo, nemoj više čekati na nas...“ i cela Srbija peva sa njim. Otvore nam se putevi ka toj Evropi deset godina kasnije, „E nećemo, ko vas j***!“
I šta je onda tu novo?
I šta je onda tu šokantno, zapanjujuće?
Takvi smo odvajkada i takvi ćemo vazda i biti! (da se izrazim i ja govorničko-politički)
Zbog toga u svojim postovima i inače, bavim se više lokalnim temama a ne globalnim, socijalnim životom ljudi i zbog toga rekoh da više nego podršku mitingu, ulažem podršku radnicima gradske čistoće (koji najviše trpe posledice razularenog naroda). Njima je danas dan isti kao i onaj juče, uradiće svoje poslove, svikli na ovaj život „srpski“. Možda nemaju dovoljno besa? Možda im fali obrazovanje? Pa obrazovanih se postideh milion puta u ovih dvadeset godina.
Ti ljudi koji odgovorno i skromno iz dana u dan rade svoj posao znam da spašavaju naš narod više nego svi molebani i molitve. Onaj što je ustao jutros kao i svakog drugog dana i otišao pre zore u pekaru da ispeče hleb, onaj što ćuti i briše graške znoja dok radi za strojem, onaj što slaže slova za prvi broj jutarnjih novina, onaj što predano uči za ispit, onaj što obradjuje zemlju, onaj što se u prodavnici ljubazno obrati uvek, onaj što je zahvalan što je zdrav, onaj što je ushićen jer razmišlja i dolazi svakodnevno do novih idejnih otkrića, onaj što popunjava formulare ćutke i trpi vašu nervozu, onaj što redovno hrani pse ispred zgrade, onaj što pevuši neku ariju dok sredjuje il’ gradi tudje kuće, onaj što ustane u prevozu, onaj što poliva ulice i trpi psovke, onaj što pazi na semafor, ti ljudi „koji ne znaju jedni za druge“ spašavaju nas.
A ne Koštunica, niti Čeda, niti Tadić i Nikolić.
A na ovom snimku koji ste verovatno već videli, nisu potomci takvih ljudi, a znam, da će bar neki od njih, sutra biti menadžeri banaka, hotela, ekonomisti koji vode ovu zemlju, profesori naše dece.