Kažu da je pupak isto što i centar svake galaksije i celog Univerzuma… jedan mikrocentar svega. Još je Da Vinči, davno pre mene bio fasciniran ovom tačkom… “Pupak je prirodno smešten u centar ljudskog tijela, i ako muškarac leži licem okrenutim frontalno, a ruke i noge raširene, od pupka kao centar, upisan u krug, ono dodiruje njegove prste ruku i nogu.” Kažem vam, centar… i baš zato sve što treba da nas pogodi, reči, pogledi, ljudske pakosti, sve cilja u centar. Baš tu. Dijafragma se zgrči, uslede tektonska pomeranja i sudaranja emocija, strahova, slutnji i želja, sve je fokusirano tamo dole, podrhtava i dugo treba da se smiri. Ako nema novih talasa, strah ispari kroz pupak, ali ostanemo ranjiviji… Primimo li tada neke tople vibracije, osetimo kako pupkom hrlimo ka tom izvoru. Težimo spajanju. Pupkova, dobro ste shvatili. I onda je sve u redu, tek. Izvor međutim može biti i druge prirode. Još ako se zeznete pa skinete tekst kao ja, energija pravo iz centra kosmosa sjuri se ka vama, projuri kroz pupak i razlije se koliko joj dopustite...

Oh, when the world ends collect your things, you're comin' with me. When the world ends you tuckle up yourself with me. Watch it as the stars disappear to nothing. The day the world is over.... Oh, we'll be lyin' in bed when the world ends, you're gonna come with me... We're gonna be crazy, like a river bends we're gonna float through the criss cross of the mountains watch them fade to nothing when the world ends, you know that's what's happenin' now, I'm gonna be there with you somehow, oh but don't you worry 'bout a thing. Cause I got you here with me hmm, don't you worry 'bout it. Just you and me floatin' through the empty, empty, just you and me, oh, graces, oh grace, ah when the world ends we'll be burnin' one, ah when the world ends we'll be sweet, makin' love. Oh, you know, when the world ends I'm gonna take you aside and say "Let's watch it fade away, fade away" When the world's done Ours just begun, it's done ours just begun... We're gonna dive into the emptiness, we'll be swimming I'm gonna walk you through the pathtless roads I'm-a take you to the top of the mountain. That's no longer there I'm gonna take you to bed and love you I swear, like the end is near I'm gonna take you up to I'm gonna take it down on you I'm gonna hold you like an angel, angel I'm gonna love you I'm gonna love you when the world ends I'm gonna hold you When the world is over, we'll just be begining. (Dave Matthews Band - When The World Ends)

 

***

E da, što se dalje prozivke tiče, vidim da još nisu pisali Džidžabidžarnica, Omu, MMKF, Panta Rei i Lidija Novakovic. :)

Kako isterati Mad Maxa iz Gibsona? Za sve ljubitelje dobre akcije, srdačna preporuka.. Radnja je klasična, imate jednog lošeg momka, i imate jednog dobrog koji pobeđuje jer veruje u ljubav. Naravno tu je i dobro uklopljena muzika, ambijent meksičkih šuma, divljine, krvi koliko vam duša ište i nezaobilazno žrtvovanje koje je ovom prilikom prikazano kao nešto ‘tipično’ samo za Majansku civilizaciju, iako je ‘prinošenje žrtve’ bio ritual prisutan ne samo u prehispaničkim civilizacijama, već u drevnim plemenima širom sveta... Ali reditelj je samouvereno išao dalje, te je upravo u surovosti, žrtvovanju, prikazivanju Maja kao okrutnih divljaka našao da je verovatno baš to i dovelo do njihove totalne dekadencije i propasti, što - definitivno nije slučaj.

Ne znam kako se Gibson spremao za Passion of the Christ, da li je pročitao celu Bibliju ili samo Novi zavet, ali za ovaj film ako je tačno ono što je citirano na jednom sajtu ‘da je veći deo filma bazirao na knjizi ‘Popol Vuh’’ (što znači da je krupan zalogaj da napravi film koji se do sada niko nije usudio da napravi sem Discovery-ja, svede na JEDNU knjigu) jasno je zašto su neke scene omakle istoriji. Pogotovo što se o Majama mnogo više ne zna nego što se zna, ali ono što je poznato, pa ja mislim svakome ko se ikada zanimao za drevnu tajnu Maja, to je da je jedina prava civilizacija Maja nestala još u 9. veku, a španski konkvistadori su došli tamo negde 6-7 vekova kasnije. Dakle, zaključak je da se oni de facto nisu mogli sresti – a vidite, baš to je u filmu prikazano.

Kada su američki arheolozi u prošlom veku došli do nekih iskopina u Majapani, zaključili su da je taj grad samo loše projektovana kulturna baruština i u arhitekturi Maja korak nazad. Zgrade i umetnički predmeti bili su samo bedna imitacija onih iz veličanstvenog grada Čičen Ica, sagrađenog nedaleko odatle. Isto je i sa ljudima. I danas ćete naći ‘Maje’ u Meksiku, kao i ‘Egipćane’ u Egiptu, ali kakve veze oni imaju sa dvema možda najvećim, drevnim civlizacijama? Pa, nikakve... 

E sad, kada se sve sabere i oduzme, i kada vi mimo onoga kako je film najavljen, "a portrait of the antique Mayan civilization and its decline, based on history and true events", svedete da je to u stvari film o plemenima koja su ostala da žive u Jukatanu i Majapani mnogo vekova posle, e tek tada, više nalik nekakvoj bajci, on postaje zanimljiv. 

Tako da je jasno da se i ovoga puta Gibson emotivno vezao za istoriju koju je načuo, nešto o njoj pročitao, prikazavši je onako kako on misli da je izgledala... sa jedne strane pretenciozno, a sa druge intrigantno možda za neke koji će se tek sada zainteresovati za tajnu ovog drevnog naroda ‘plave boje’. 

Kako god, 2012. će uskoro... videćemo da li će proročanstvo Maja da se ostvari... o tome sam pisala na mom prvom-prvom blogu... 

“Po Majama, približava se trenutak promene velikog i dugog ciklusa koji traje 26 000 godina. To je 2012. godine. Mnogi imaju apokaliptičnu viziju tog vremena, medjutim Maje se nigde tako ne izjašnjavaju...” 

Kukulkan će znati...

Bila sam klinka kada sam prvi put sa školom išla u obilazak velikog arheološkog nalazišta Viminacijum, nedaleko od Požarevca. Kulturni spomenici toga doba, već su mi tada uveliko bili poznati, jer sam imala običaj da se igram u dvorištu Narodnog muzeja u Požarevcu, koje se graniči sa dvorištem moje tetke.

"Srpski arheološki lokalitet Viminacijum kod Požarevca, prestonica rimske provincije Gornja Mezija, 7. jula će biti svetska metropola, pošto će te noći biti uključen u globalnu mrežu „SOS planeta“. Projekat „SOS planeta" održava se već više godina na predlog bivšeg potredsednika SAD Ala Gora, a ove godine će prvi put biti organizovano satelitsko i internet povezivanje sedam svetskih metropola i još oko 40 drugih važnih mesta širom sveta, među kojima i naš Viminacijum. Gor je pokrenuo ovu akciju da bi skrenuo pažnju čovečanstva na potrebu zaštite životne sredine i na mnoge ekološke probleme.

U Njujorku, Šangaju, Johanesburugu, Londonu, Rio de Žaneiru, Tokiju i Sidneju simultano će se održavati 24 sata programi, pre svega koncerti. Učešće je već najavilo 150 najvećih muzičkih zvezda, kao što je Madona, koja će pevati u Njujorku. Sve odabrane lokacije biće umrežene u globalni sistem i očekuje se da će ove programe pratiti više od dve i po milijarde gledalaca. Prema nacrtu manifestacije koji tek treba da bude detaljno razrađen, program u Viminacijumu će otvoriti „rimski legionar" s vrha dimnjaka obližnje termoelektrane „Kostolac" koji će duvati u antički kaval.

- Na vrh dimnjaka, koji simbolizuje zagađivanje životne sredine, odakle je najprimerenije da se uputi upozorenje ljudskom rodu, trubača će podići alpinisti - rekao je Korać. 

Zamišljeno je da ispred najvažnijih antičkih objekata budu postavljene bine na kojima će se izvoditi klasična, rok, džez i etno muzika.

I glavna vest je dakle, da će Viminacijum biti u toj noći svetska metropola! Šta će nama cirkus Adria, ili ovaj kineski koji gostuje krajem meseca? Eto fešte u julu, rimski legionar, bine, iće i piće, i gomila stakla dan posle svuda unaokolo... Najavljuju kao poseban spektakl da će se toga dana piti vino iz posuda kakve su koristili rimski legionari. Ne bi me začudilo da uzmu one iz muzeja. „Viminacijum će biti domaćin i direktorima najvećih svetskih medijskih kuća, među kojima je i američki Si-En-En, a Korać (direktor Viminacijuma) za tu priliku najavljuje spektakularne konjičke trke, kakve su se organizovale u vreme Rimske imperije.“ Da li ste videli nekada zemlju posle trka? Ja jesam, jer slučajno sam i iz grada koji se vezuje za konje i konjički sport. A ovo, još uvek potpuno neotkriveno mesto, sasvim sigurno nije hipodrom. No koga to briga. Daj da se pojavimo na CNN, daj da zaradimo pare od publike, fešte, zabave, daj da napravimo spektakl! Htela bih da napomenem da je Viminacijum nedaleko od Požarevca, ali još bliže Kostolcu koji je zbog elektrane Drmno možda jedna od najzagadjenijih tačaka na mapi Srbije. Odlično mesto za ovu akciju! Dok se direktori požarevačkog muzeja smenjuju jer ne mogu da odole a da ne otuđe nešto od vrednih predmeta otkrivenih na Viminacijumu, dok sam Muzej isteruje pravdu jer im od 2002. nije predat nijedan novo iskopan predmet, dok američki studenti i to hiljadu njih radi na tim iskopinama, a sve pod okriljen recimo nekog Youth Camp-a, dok se i dalje budu organizovale ovakve cirkuske parade na mestima koja to ne zaslužuju, dok o sudbini veličanstvenih mesta kojima smo nekada znali da budemo ponosni, danas odlučuju nekakvi moćnici, dok nam deca o Viminacijumu, Lepenskom Viru, Vinči, Gamzigradu, Medijani ne znaju ama baš ništa, ostaje nam još samo da se stidimo.

U PC Klinici...

- Dobar dan...
- Recite...
- Došla sam po pacijenta, da ga vodim kući..
- Ime?
- Gericom 2430
- A da... evo vidite, hirurška intervencija je uspela. Otvorili smo ga, očistili, nismo morali da izvršimo transplataciju tastature, samo su bile nagrižene od koka kole ove... (zaboravila sam do kuće šta beše) pa smo lakom to doradili, sada više ne ispušta čudne zvuke, a i tastatura je ponovo u funkciji.
- Troškovi lečenja?
- 50 evra plus PDV
- Neka posebna terapija?
- Ništa posebno... imate garanciju mesec dana za besplatnu konrtolu bude li mu se ponovo slošilo... samo da vam spakujem negove stvari... šta smo imali?
- Crna Samsonite torba i punjač.
- Evo, sve je tu...
- Hvala.. doviđenja
- Doviđenja...

Ako ste danas prolazili gradom i naleteli na žene koje iako na štiklama trče ulicama, znajte da nije bila skrivena kamera u pitanju, niti je Džordž Kluni sedeo u Ruskom caru. Žene su trčale jer to već godinama radi ceo svet, kako javlja 'Kozmo', pa hajmo i mi da unesemo malo evropskog duha u velegrad. U pitanju je manifestacija Trka na štiklama. Prijavljivale su se pripadnice lepšeg pola koje smatraju da se za njih može slobodno reći da su 'rođene na štiklama', a nagrada je bila 3000 evra.

Išla sam na web stranu gde je obnarodovan ovaj spektakl ne bih li videla kako je sve proteklo, koliko ima povređenih, koliko odvaljenih potpetica, da li su se nosile rezervne cipele (koje su inače morale da ispune uslov od 8 cm visine i maksimum 2 cm debljine, te ako ste lukavo pomislile na čizme sa debelom štiklom u kojima bi i free climbing bio izvodljiv, prevarile ste se!) Sto devojaka na jednom mestu i 3000 evra za samo jednu od njih!

Zanima me baš čime se bavi dama koja je pobedila... da li se oprobala na pistama, ili je sekretarica jako nadrndanog direktora koji je šeta po firmi gore dole i meri vreme...


A evo malo podataka iz wiki-istorije:

Smatra se da su povišene štikle rezultat problema, koji datira još iz XV veka, kada su se velike distance prelazile jahanjen konja, pri čemu jahačeva noga bi često isklizavala iz kaiša. Početkom 1500. godine peta visine ~ 3cm se prvi put pojavljuje i naziva se jahačeva peta. Ovakva peta je tokom prve tri decenije veka, polagano počela da poprima stilski oblik, i vremenom, ovakva cipela je postala svakodnevna obuća samo na dvorovima (ali samo za jači pol, dakle, muškarci su prvi nosili štikle!). Krajem XVI veka, muška obuća je imala štikle visine od 6 do 9 centimetara. 

A kada su žene shvatile da je to u stvari njihov deo garderobe?

1533. godine, žena grofa Orleana, Katarina de Miči, inače veoma niska rastom, je tražila od svog obućara da joj napravi par cipela sa štiklama, kako stilski privlačne, tako i visoke, kako bi postala viša nego što jeste. Rečeno - učinjeno... 

Reditelj: Mike Nichols
Scenario: Patrick Marber (Asylum). Prvenstveno scenario je radio za predstavu koja je premijerno izvedena još 1997. godine. Kod nas je predstava premijerno izvedena 1999. u JDP-u na sceni Bojan Stupica, a uloge u verziji koja se izvodi pod naslovom "Bliže" tumače: Branislav Lečić, Vladica Milosavljević, Nebojša Glogovac i Radmila Tomović, a rediteljka je Alisa Stojanović. Pre nekoliko dana, tačnije 5. aprila, i u BDP-u je bila premijera predstave “Bliskost”, sa mladom ekipom glumaca a u režiji Darka Bajića. O predstavma drugom prilikom...

Uloge: Julia Roberts, Jude Law, Natalie Portman, Clive Owen

Nagrade: 2 Zlatna globusa (Natalie Portman, Clive Owen), 2 nominacije za Oskara (Natalie Portman, Clive Owen)

~~~~~~~~~~~~~~

Ovo je film koji me je kupio na prvo gledanje. Od tada sam ga pogledala još par puta. Uvek se desi da čujem neku rečenicu koju sam u prethodnom gledanju propustila. Karakteri sa svakim gledanjem postaju u mojim očima sve kompleksniji.

U stvari, ovo je vrlo realan film. Film 21. veka. Film današnjih modernih veza koje sve počinju slučajno, baš kao i ove na filmu.

Sećate se prve rečenice koju izgovara Alice (Natalie Portman)...

«Hello stranger!»

Od početka do kraja njih četvoro su jedni drugima stranci, i čini se mnogo manje na startu nego sa razvojem događaja koji ih nepovratno odaljuju i gde svako na svoj način postaje rob sopstvene hladnoće, cinizma, spremnosti da laže i onda kada zna da je emocija koju nosi suprotna.

Dan: «Say that you love me!»
Anna: «I don't love you...»
Dan: «You've just lied.»

Zapravo, što su bliži, kako počinju da žive pod istim krovom, time su sve veći stranci.

Film o izdaji, seksu i prevari, lažima... Koliko smo sposobni da povredimo nekog «bliskog»? Reči tokom celog filma služe kao najspremnije oružje, sve je u rečima, svi oni favorizuju istinu spremni da budu povređeni, žele da ih boli, žele da budu odbačeni i nesrećni...

Alice: «I'm waiting...»
Dan: «For what?»
Alice: «For you to leave me...»

Ponekad su brutalni, opsesivno uranjaju u emotivne potrebe svog partnera koje se tiču treće osobe, jer ne mogu da se odupru, kao da samo tada u stvari, samo onda kada rečima, i najviše istinom druga strana penetrira direktno do srca osecaju ljubav. Samo tada, kada boli, samo tada postoji emocija.

Larry: «Did you do it here?»
Anna: «No.»
Larry: «Why not?»
Anna: «Do you wish we did?»
Larry: «Just tell me the truth.»
Anna: «Yes, we did it here.»
Larry: «Where?»
Anna: [points on bed] «There.»
Larry: «On this? We had our first fuck on this. Did you think of me?»

...

Anna: "We do everything that people who have sex do!"
Larry: "Do you enjoy sucking him off?"
Anna: «Yes!»
Larry: «You like his cock?»
Anna: «I love it!»
Larry: «You like him coming in your face?»
Anna: «Yes!»
Larry: «What does it taste like?»
Anna: «It tastes like you, but sweeter!»
Larry: «That's the spirit. Thank you. Thank you for your honesty. Now fuck off and die, you fucked up slag.»

Svesno sabotiraju odnos čim se pojavi tako opasna bliskost. Zapravo, iako se tako zove, u filmu nigde nema bliskosti. Čim se bliskost pojavi, dolazi do konfuznih emocija sa kojima karakter ne ume da se nosi, on ih oseća, one ga razaraju, a sebe još više uništava konfliktnim ponašanjem. Idu ka provaliji svesno, idu ka oštrici, traže je, ona ih preseca na pola...

Larry: «Oh, by the way, Dan...»
Dan: «Yes?»
Larry: «I lied to you, I did fuck Alice.»

I koga oni u stvari mogu da vole?

Samo onoga ko ih ne želi, onoga ko ih svojom hladnoćom brutalno kažnjava što su uopšte pokušali da se približe.

Dan: «This will hurt. I fell in love with her, Alice. «
Alice: «Is it because she's successful?»
Dan: «No. It's because... she doesn't need me.»

I na kraju, u svojoj samoći i ledenosti, šta dobijaju zauzvrat od takvih odnosa?

Pa, neku vrstu slobode... slobode u kojoj kao iluzija treperi želja da se nekome pripadne potpuno, a kada do toga dodje, surovo čupaju sami sebi srce.

No, kao što piše na filmskom plakatu,

«If you believe in love at first sight, you never stop looking.»

pa oni i dalje traže, i dalje se nadaju, i dalje žele.

I dalje liče na bilo koga od nas... teško je odgledati film, a ne pronaći se u makar jednom karkateru, ako ne i u sva četiri, na momente. Manipulišemo rečima skrivajući prave emocije naglašavanjem kako nam je samo stalo do istine. A kada je dobijemo... šta s njom?

Svakako pogledati!

A kao Aleksandra. A kao početak. Kao stare bandere koje donose baksuz ako prodješ ispod.
B kao Beograd... moje stanište poslednjih 14 godina. I kao blues. Stanište moje duše poslednjih 30 i kusur.
C kao Closer, jedan od mojih omiljenih filmova
D kao Dijana. Prijatelj to die for.
E kao Egipat, bila dvaput, dosta!
F kao flertovanje sa Univerzumom
G kao gravitacija, prosto “ne možeš joj odoleti!”
H kao Hulio Kortesar koji je jednom napisao ovo: 

 “… kažeš, kako čovek može da jeste kada nema ničega više osim magle od cigareta, na koji način otvaraš oči svakoga dana? Bog te pita znam li, ali je tako, Aleksandra, sklupčaj se ovde, pij sa mnom, parti za tebe, cela zabava za tebe…”

I kao spajalica. biber i so. dan i noć. muskarac i žena. 
J kao jun koji jedva čekam zbog koncerta RHCP
K kao kompjuter u tri ujutru da ti potvrdi da ceo svet ne spava
L kao lice i nalicje. Kao 'lepo mi je'.

LJ kao ljubavni čin koji sve uspešno konvertuje
M kao mapa neba, večita inspiracija za moje oko.
N kao Nikada – najstrašnija reč u našem jeziku
O kao ogledalo, simbol istine. Podseća da su sve slike i oblici puki odrazi.
P kao preplitanje dogadjaja u kojima kao da se nazire neka viša sila
R kao reč, ali ona koja se prećuti i tek tad kaže
S kao soul. Imate li soul-a?

Š kao ŠBBKBB
U kao oblik potkovice, podseća me na slobodne konje i visi mi iznad ogledala da me podseti na faktor sreće. U kao Uzbudjenje - nešto neophodno da bih znala da sam živa.
Y kao jadac (ima taj oblik) i medved Yogi
V kao Vreme – način na koji priroda sprečava da se sve desi odjednom
Z kao zaborav svega sto nije vredelo.
Q kao Que Serra, Serra, to jest
W kao “what will be, will be”
Ž kao život? Ne, Ž kao želja...

Koja je najveća poenta praznika? Da se sretnete sa dragim ljudima. Sve ostalo je nebitno. Pa i onaj kome je dan posvećen postaje nebitan. Ako nešto vredi to su ljudi. Isus, Nova godina, Sveti Nikola, Prvi maj, tradicionalno ćemo ih spomenuti u postovima, ispoštovati rituale ako ih ima, ali šta znači ritual čoveku koji je sam? Šta znači Uskrs onome ko nema sa kim da polupa jaje? Šta znači Nova godina onome ko ne očekuje ni kratak sms, jer misli da nije toliko neophodan u toj noći...

Opet sam stavila pesmu koja me prati „po blogovima“, volim je, ima sve one emocije meni slične, nekakva blaga seta pomešana za nadom i srećom. Nešto kao Maybe Tomorrow... Prosula sam danas koka kolu na lap top. Možda ga spasem, možda ne. Možda mu je kraj. Možda...

Dnevnik Andre Žida bio je ’Journal’, Dostojevski je imao ’Piščev dnevnik’, Kafka je imao ’Beležnicu’, Bukovski je beležio svoje poslednje dane u korice sa naslovom ’The Captain is out to Lunch and the Sailors Have Taken Over the Ship’, Sabato je svoj dnevnik – koji je više smatrao testamentom nego dnevnikom nazvao simbolično asocijaciji ’Pre kraja’, Vudi Alen je doduše otišao dalje od dnevnika u svom ’Vodiču za građansku neposlušnost’. Iz dnevnika Milene Jesenske ’Ostati na nogama’ i ’Put do jednostavnosti’ mogli bi se izvući neverovatno dobri blogovi aktuelni i u ovom vremenu... čini se da je ime dnevnika nebitno, ali nekako, ono odredi atmosferu, prvu viziju koja se sa idejom o pisanju rodila u autorovom umu, to je prva naša asocijacija sa svetom oko nas, sa svetom u nama. 

Moj prvi online dnevnik zvao se ovako. Lice i naličje. Tada sam čitala Kamija, njegovu zbirku eseja ’Naličje i lice’, a zapravo ličnih uspomena napisanu davne ’37. godine. U tom trenutku činilo mi se da boljeg naziva za dnevnik u stvari i nema. Ili sam se ja samo srodila sa tim nazivom obzirom da sam mesecima vodila baš takav jedan online-dnevnik i pod ovim imenom nekako dobro harala sobom. Sada mu se vraćam. Biće ovde i nekih starih tekstova, tek da se pilići ne zagube u beskrajnoj nam svetskoj mreži. 

Lights – On.

Comments – On.

Action – Go!

p.s. na slici su razbacani Ajnštajnovi papiri... da li se izmedju jednačina potkrala i neka spontana misao Velikog Naučnika?