Jedna od malobrojnih emisija zbog koje ću se potruditi da sve na vreme završim i zauzmem poziciju pet minuta pre početka, je Agape, na televiziji Studio B. U svakoj emisiji, nenametljiv, diskretan i reklo bi se, taman koliko treba pripremljen voditelj – Aleksandar Gajšek, obrađuje sa svojim gostima neku od onih večitih tema, kao što su vera, ljubav, bolest, krivica, smrt, brak... 

Maltene u neku ruku status domaćina ove emisije ima Vladeta Jerotić, zbog čega je bilo priče da je to u stvari ’plaćen termin’, i ovo i ono, ali briga me! Jerotića jako volim da čitam – više nego da slušam, no vrlo pitko govori o hrišćanstvu i pravoslavlju, pa i dalje, o psihologiji, filozofiji, često navodeći primere svgdašnje ljudske potrebe da veruje, gledano kroz istoriju i razne kulture.

Pored njega i voditelja, drugi gost se smenjuje od nedelje do nedelje, a večeras je na moju veliku radost to bio Emir Kusturica. Tema je bila Stvaralaštvo, no dotakli su se i reinkarnacije, priče o đavolu, pa samim tim - Fausta u svakome od nas, i čovekove potrebe za iskušenjem ili izazovom, koji mu vraća smisao. Jerotić je tu izrekao nešto vrlo zanimljivo, a to je da je čitava Evropa zapravo sazdana na tri osnovna arhetipa, a to su: Faust, Don Kihot i Hamlet, i da kod svakog od nas jedan od ova tri lika izbija više na površinu na račun ostala dva, dok je a propo potrebe za smislom spomenuo Viktora Frankla, koji je nagon za smislom smatrao primarnijim od svih drugih nagona, i da baš taj trenutak buđenja nekome predstavlja opomenu, nekome izazov, nekada i odluku za suicidom, na žalost...Dalje se povela priča, kroz film, o čoveku ’marginalcu’ - outsideru, budući da je Goran Gocić, novinar i ex urednik (Dnevni telegraf, BBC...), napisao knjigu ’Emir Kusturica – kult margine’. Napravljeno je dobro poređenje, zbog različitog pojmljenja ’margine’, pa će tako Tarantino, koji se lako ubacuje u kriminogenu sliku ličnosti, uvek imati nekog marginalca - kriminalca, koji je i dalje zapravo šljam, dok će u standardnim holivudskim blockbusterima to biti nekakav superheroj, ili će isti taj holivud otići u krajnost i prikazati hendikepiranu osobu koja teško živi (tu sam klimala glavom jer sam baš popodne odgledala Fur sa Nikol Kidman i Robert Dauni Jr. –film u kome su osobe sa fizičkim nedostacima, tipa ’čovek slon’ i sl prikazane kao ljudi), dok po Kusti, marginalac je bio i ostaje – običan čovek koji teško živi, ali koji više nije interesantan za publiku, pa je i potisnut ’zahvaljujući’ američkom tržištu (Spilbergu i Lukasu, kako je rekao u nekom intervjuu) i onome što američki film nameće umesto emocije – a to su kako reče Kusturica:  

„Eksplozije na svakih 15 minuta...i onda one održavaju čoveka da isprati sve do kraja, baš kao da učestvuje, i kada ga pitate ’pa kakav je film’ reći će ’nije loš’. I to me plaši, to što se više biskopska publika ne bavi socijalnim filmovima, nema vremena da gleda film o nekom prosjaku ili siromaštvu... Zato su danas najgledaniji filmovi oni koji su najgluplji.“

Dotakli su se i neopaganizma – koji je sve prisutniji, a rađa se iz gubitka smisla kod onih koji nemaju, upravo tamo odakle je hrišćanstvo davno iz paganizma počelo da se širi svetom, kada je baš siromašnima i onima koji nemaju nudilo izlaz (zbog čega je veliki osvrt dat na Čudo iz Milana, film Vitorija De Sike, gde se na kraju filma svi sele na nebo... ’gde će dobar dan – zaista biti dobar dan’) Tome veliku podršku daje industrija zabave – koja je vrlo snažna, i čovek nema snage da se odupre onim najnižim nagonima koji u krajnjoj liniji dovode do krajnjeg zaborava: 

„Slika sveta je nešto što se ustanovljava instantno i nešto od najmoćnijih oružja u ovladavanju masama, i implicira se na onu intimnu sliku sveta svakog čoveka posebno gde ona potiskuje i stavlja u drugi plan to, ko je taj čovek, odakle stiže, kako oseća, sa čime saoseća, i taj se čovek gubi iz tog centra.“ (Kusturica) 

Jerotić je izgleda ipak pratilac Kusturičinog rada i dela, i podsetio ga je na raniju ideju da snimi Zločin i Kaznu. Možda bude pre to film ’Kako nisam snimio zločin i kaznu’, rekao je više u šali Kusturica, budući da nije odustao od ove ideje, kao ni od knjige koju piše osam godina, zapravo zbirke priča ’Jao meni’.

Kako god, meni je večerašnja emisija baš legla, a za sve koji do sada nisu pratili ovaj serijal, svake druge nedelje u 20.05 na Studiju B.

Danas sam napisala jedan post, negde oko 17h, ali u međuvremenu Telekom je otišao bogu na ispovest, a mi njegovi - pilgrims, iliti pilići, mogli smo samo da pogasimo računare, jer neta nije bilo! Ne znam kada se vratio, no ja sam morala na rođendan, i to dečiji. O tome sam i pisala, o Minjinom trećem rođendanu i knjigama koje su sada na ponudi sa naznakom 'za decu', sećajući se Riznice, 365 priča, i moje generacije koja je stasala na Ćopićevim pričama, ali uglavnom dramatičnim i neretko tragičnim romanima, tipa Orlovi rano lete, Dečaci Pavlove ulice, baš kao što nam je svima verujem, omiljeni tada bio film (pored Tesne kože) Idemo dalje. Zato mi je negde drago, iako mislim da klinci ne čitaju kao mi, drago mi je što im niko ne mantra da moraju da se sećaju i upamte žrtve drugih 'za njihovo bezbrižno detinjstvo', kao taktičnog nabijanja krivice, ili dugovanja nekome tamo ko je život dao da bih ja ovo ili ono. Ovi klinci Dobro drvo čitaju bez osećaja griže savesti i kako je dečak, eto, mogao bar malo više da ceni stablo. They got a point! Pa sam tako ja njoj danas kupila neku Madoninu knjigu Engleske ruže, o žensko-dečijem prijateljstvu, ljubomori među devojčicama i zavisti, i onim večitim klanovima koji su tako tipični za žensko carstvo. Odlična knjiga, meni se dopala, mada sam bila najpre sumnjičava, očekivala sam izmedju redova kabala-šanti-šanti, al' ne.. Madona je stvarno napisala knjigu za decu. Tačnije - devojčice.

Sad sam se vratila sa sedeljke, taxi klizio na zelenom talasu, stigoh od Cvijićeve za 7 min kući, čak sam stigla da vidim i ko je od ukućana napustio VB VIP Hotel izgubljenih duša. Danas sam opet pazarila filmove na kilo, tako da znam šta ću raditi kada postujem ovo, baš kao i sutra... a skoro sam baš prijatelju rekla da ima od mene šta god poželi ako mi nabavi jedan stari vestern, moj omiljeni, The Man Who Shot Liberty Valance, sa Džon Vejnom i Džimi Stjuartom, režija, naravno, Džon Ford. ("Go west, young boy, go west!") Sad ta ponuda prijatelju otpada jer sam film našla, a uzela sam i Fur sa Nikol Kidman, Istvudovu drugu (ili prvu) verziju Pisma sa Ivo Džime, Flags of out Fathers, Breaking and Entering (Jude Law & Binoche), Fountain – kazali mi da je dobar SF, svideo mi se podnaslov ‘What if you could live forever?’, Blood Diamond sa DiCapriom, The Good Shepherd (Matt Damon i Angelina)... ček, da li još nešto? Da, sva tri dela iz serije Hanibala Lektora, čisto za kolekciju.
 

Grejalicu sam upalila, kvarcnu... ne trpim ja ovo klimatsko gemblovanje.

Kada je čitav dan predamnom, i kada mi se čini da je to tako dobro, jer ću konačno bez žurbe završiti sve što je potrebno, pa i pored toga, u miru popiti kafu, prvu pa drugu, kasnije i treću, skuvati tradicionalni trodnevni ručak, možda i oprati veš, ali ipak ne… vreme nije na ruku za sušenje, al’ opet, kako god da mi se čini da je vremena na pretek, i da frke nema, ja je prizovem. Sve više verujem u to da kada ti čini da imaš svo vreme ovog sveta pred sobom da završiš nešto bitno, na kraju će se ispostaviti kako ćeš svo to vreme i provesti radeći. Eto takav mi je današnji dan.. nesnosno spor. Čini mise, kada bi zidovi krenuli da se ruše, ne bih ubrzala korak. Nisam lenja, samo… usporena, refleksi su na godišnjem. Ipak, uspevam da završim to što imam. Raduje me sutrašnja prazna stranica u rokovniku.

I jedino što mi prija jesu filmovi, jer ovakvo kišno vreme mi baš pogoduje za brljanje po filmoteci i evo šta mi se zanimljivo ovih dana desilo, kada već pričam o filmovima. Nekako – slučajno, je li, ispostavilo se da je u svakom narednom odgledanom filmu ugrao glumac iz prethodnog: 

Italian Job – Mark Wahlberg
The Departed – Mark Wahlberg, Matt Damon
Syriana – Matt Damon, Cristopher Plummer
Inside Man – Cristopher Plummer, Clive Owen, Jodie Foster
Derailed – Clive Owen
Flight Plan – Jodie Foster

Ovo shvatite ujedno i kao preporuku šta da gledate ...

Na stolu mi je još neodgledan North Country u kome glumi prelepa Charlize Theron. Budući da je igrala i u Italian job, možda se tu krug zatvara.

Kusturica u Kanu sa filmom Zavet. Legao bi mi filmski maraton Kusturičinih filmova… možda, sledeće nedelje.

A slika uz post? Pa eto… ima neke koristi za mene i od Velikog brata. Nisam znala dok nisam čula od jednog od ukućana, da je plakat za Bitku na Neretvi, film Veljka Bulajića koji je inače bio i nominovan za Oskara – u kategoriji za najbolji film na stranom jeziku, naslikao Picasso. Sad znam, pa poželeh da ga imam ovde na blogu.

U nekoj futurističkoj enciklopediji za vanzemaljce, pisaće:

BLOGERI – pričljivi čovekoliki, imaju mnogo pitanja zbog čega se sumnja da imaju pristup vanzemaljskoj bazi podataka, čudnih imena sa slashevima i dot comima, misle svako za sebe ali deluju globalno, vredni daljih istraživanja.

Šta da vam kažem? BlogOpen Spring 07... Spes je rekla šta se dešavalo, dobra predavanja, od kojih prvo, Ivana Jelića, nisam najbolje razumela, mada čim ima reč ’slobodni’ mora da je nešto dobro u pitanju, al ’slobodni softver’ je za mene i dalje misterija. Druga dva su bila, i zapravo, trebalo bi tek da budu plodonosna za nas, jer se tiču marketinga i popularizacije kako bloga tako i Interneta. Sloba Marković nas je podsetio onog vrmena kada su se pojedini ’odozgo’ zalagali za uvođenje taksi na mobilne telefone, al lepo reče čovek, ’kako da bude luksuz nešto što koristi pet miliona ljudi’, te i Internet – koliko god za sada da je očajno kotiran kod nas, treba se zalagati i promnovisati ga. Pa evo koristim priliku da prenesem njegovu molbu da bi svako ko ima nekoga medju uticajnim političarima, vlastodršcima, među onima čija reč ipak ima delotvornu moć, trebalo da utiče na pravljenje pritiska (kod nas valjda ne može drugačije) da se Internet populariše, da se cene spuste, da umre konačno i za svagda dial up, jer taj dan, mora doći kad tad... A Miloje Sekulić... eeeeee, on je imao pravi crossover predavanja o blogu i marketingu, o tome kolika je zapravo moć blogosfere, koliko je sve ovo što mi pišemo, komentarišemo čitano i uvek će se naći neko ko će vest koju ste prvi objavili ili neki vaš dobar stav spaziti, a možda vas i kontaktirati, intervjuisati... no naša domaća blogosfera ipak i dalje nema ono što se zove Opinion Leaders, ljude koji imaju svoje stavove, ali koji zastupajući ih, i naravno, kroz argumente, uspevaju da infiltriraju svoju pamet i iskustvo preko pisane reči u široke blogerske mase, no to ne znači da ih vremenom neće biti.

Ekipe sa kojima sam imala priliku da se upoznam i razmenim koju su uglavnom sa ovog našeg parčeta weba, kao i Blogodka. Ne smem izostaviti i da su nam bili u gostima Martin i Kreša, dvojica od četvorice suosnivača MojBlog sistema, al kako ništa nije slučajno, iako nije bilo predvidjeno predavanje nekog iz ove MB ekipe, Miloje Sekulić, inače direktor Sektora za online PR u agenciji McCann-Erickson PR, bio je zainteresovan, a ostali raspoloženi da čuju, Martinovo izlaganje, a zapravo prezentaciju kako o MB tako i novinama koje će uskoro biti obnarodovane.
Spes, Virivi, Lepensky i ja smo nakon predavanja radili ono što rade svi blogeri kada se nađu, pričali o blogu i blogerima.

Slikovnice su kao što vidite pristigle, dakle, Tanja – akcija je uspela!