Još je Bern davno napisao svoj bestseller Koju igru igraš i obelodanio našu potrebu da uvek, svuda igramo neke igre. Psihološke. Ali ima i onih drugih koje su bezbolne i rasterećujuće iako se desi da i tu naše psycho mračkice izadju na videlo. Na kraju krajeva, zar psiholozi nisu prvi koji se kunu da čovek više kaže o sebi crtežima nego pričom.

A ova nova navlakuša zove se Pictionary. U pitanju je board game, za neograničen broj ljudi obzirom da se igra u ekipama. Poenta igre je da svaki pojam treba da se pogodi – tako što ga jedan član ekipe crta a ostali pogadjaju. Vreme je naravno ograničeno.

Slike će vam možda bolje dočarati šta sve može da se nadje na kartici sa pojmovima, a polje na koje ste stali bojom odredjuje da li je u pitanju predmet, radnja, osoba, mesto i sl. Tu je i dopunska kockica koja može dodatno da oteža situaciju jer će reći da li crtate obično, ili možda levom rukom, iz jedne linije ili zatvorenih očiju.

Jeste da u uputstvu ne stoji da je obavezno igranje Pictionaryja uz:  

• paklu cigareta po večeri
• belo vino poznato kao ’pešunavac’
• pitu sa mesom (al to samo kad se igra kod Aleksandre)

...ali ove moje žene vole tako. Sada smo napravile kratku pauzu jer su jedne ronile po Crvenom moru i gledale leševe i olupine, ja sam završavala kurs astrologije, bilo je tu i nekih rodjendana, majskih svečanosti i praznika pa dok se ne konsolidujemo, što bi rekla Tanjica. Uskoro, nastavljamo dok nam ne dosadi...

Sve ovo sada može da zvuči pomalo dosadno, ali kada ste u igri tek tada shvatate koliko nemate pojma sa crtanjem, a zabava je sigurna jer lupetanje i odvaljivanje od smeha gotovo da je neminovno dok gledate kako neko pokušava da nacrta:

(anoreksija, zdepast (neka vas ne zbuni sir - to je "zdenka" kao asocijacija koja nije uspela a crtač je bio siguran da nema lakšeg načina), kidnapovanje, oblačiti se)

Pre trinaest godina sanjala sam prvi put u životu (a koliko se sećam i poslednji) svece. U istom snu na nekom proplanku srela sam se sa Svetim Ilijom, koji mi je tada ispričao ceo moj život kako i dolikuje njemu – proroku (s tim da se nijednog detalja nisam sećala po budjenju, sem što znam da sam bila radosna u snu nakon onog što sam čula – verovatno da i nije tako loše), a Sveta Petka je imala drugačije vesti za mene... Naime, rekla je da će mi mama umreti 3. maja. Samo to. Iako sam zaboravljala taj san, kada god se približi 3. maj, setim ga se i strepnja je neminovna. Nije rekla godinu, bar da jeste pa bih do sada već imala potvrdu da je omanula. Ali ovako, ako se desi da sam svesna tog dana da je „treći maj“ onda gledam u tom danu na sat čekajući da prodje, više nego što u celoj godini gledam. Nekada se desi da zaboravim. To je ono kada u glavi imam informaciju da je 2. maj, pa sledeći put kad me zainteresuje datum bude već 4, 5. Ali juče nije bilo tako. Juče sam bila svesna, i eto... sad je lakše. A Teodori je danas rodjendan.

Kao što neko odbija da pije bilo koju kafu sem domaće crne turske, sa ili bez šećera, pa sve te kapućine, moke, ledene i irske kafe odbija, tako i ja ostajem dosledna puter kifli, sa ili bez kačkavalja. Mogu se pekare širiti unedogled i ubacivati ne znam kakva italijanska, španska, danska, bavarska peciva, puter kifla je jedna. I jogurt. I tako jutros, u pekari, prilazim stolu za kojim ću pojesti svoj doručak, kad čuh: - "Jel' mogu i ja sa vama na puš pauzu?" - "Naravno", odgovaram pomerajući se u stranu kako bi pekarska radnica imala prostora za svoje široke bokove i tešku zadnjicu. To se zove profesionalna deformacija. Ljudi su vrveli okolo sa raširenim kišobranima ne primećujući da kiša odavno ne pada, ali su se tako valjda osećali sigurnije. Teritorijalna sigurnost merena obimom kišobrana. Sa desne strane pažnju mi skreće ime radnje sa garderobom koja se zove "za svakog po nešto"... pomislih kako je to lukav markentiški potez, u gradu koji već godinama unazad menja svoj identitet i iz nekadašnje jazbine sa intelektualnim pokrićem, sve više postaje olinjali trgovački centar, a zapravo jedna velika pijaca. Samim tim, i duh ljudi se menja. Svi trguju, udvaraju se jedni drugima da bi ponudili neki deo sebe čvrsto verujući da ovde - baš svako može uspeti. Samo je potrebna odredjena doza snalažljivosti, koketnosti i licemerja... I ko zna koliko bih još razmišljala o tome da me nije prekinuo glas ove žene koja mi je dimom sekla zalogaje... "Eh, kad bih ja bila novinar" poče ona, "pisala bih o mom putovanju juče Lastinim mini busom... do Opova smo putovali kao na kraj sveta jer smo uleteli u povorku koja je išla na sahranu. Pa u mimohodu idu oni, za njima idemo mi, stanu oni - stanemo mi... Ma zar je morao baš juče da umre? Što nije umro danas, svašta bih završila, a i on bi jedan dan duže živeo. ovako, samo sam otišla i vratila se i evo, sutra ću morati ponovo..." Nasmejala me je. Smrti se lako smejemo kada nas se ne tiče. To je paradoks. Baš kao što i velike smrti uvek merimo nekakvim brojevima, na tv-u je bitnije da je u Iraku sinoć stradalo 60 civila ili da je najmanje 90 ljudi poginulo u poplavama u Indiji... i onda to prenosimo dalje dvadesettrihiljadečetrnaest ljudi stradalo. Bitni su brojevi. Ko uspe da izadje iz tog matriksa, sačuvao je sebe. Sa poslednjim zalogajem slušam završetak njenog izlaganja o tome kako mora da pokriva svoju koleginicu preko vikenda, i kako nju niko ništa ne pita, kao da ona nema dušu... Pozdravljam je i odlazim Svetogorskom, a nekadašnjom ulicom Lole Ribara kojoj su nekih sedam puta menjali imena, ka gradskom Trgu. Tamo me čeka knjižara Geca Kon. Bez nekoliko knjiga ne vraćam se kući. Volim tu knjižaru više od svih napumpanih, modernih, renoviranih, sintetički namirisanih, koje su angažovale najbolje dekoratere i aranžere. Samo fale kabine... "Izvolite, probajte Kamija ili bi vama možda bolje stajao Dučić?" "A ne, ovaj komplet je za moju sobu... taman imam toliku policu... praznu. A slagaće se i sa bojom zidova". Svake godine Sajam knjiga poseti sve više ljudi, i svake godine sve sam više razočarana top listom najprodavanijih naslova. Ako Isidora Bjelica i Marko Vidojković zaslužuju da se nadju na top ten listi, onda jebeš takav Sajam. Prodju nekako kroz te novokomponovane pisce Pamuk, Murakami, i već očekivani dobitnici NIN- ovih nagrada, al sve je to znate, jako smešno... Zato volim u inat Sajmu knjige da kupujem pred Sajam. I ako nekada dodjete iz drugih gradova u Beograd, pre nego što se zaglavite u Platoovom lancu knjižara, udjite u Gecu Kon na samom početku Knez Mihajlove. I kada udjete, prodjite do kraja gde ćete zateći predratne, krpom samo razmazane stepenice koje liče na bilo koje stepenice što u nekim zabačenim hotelima, restoranima iz doba socijalizma vode do toaleta. Samo što ćete ovde naći trezor antikvarnih knjiga. Polovnih, prašnjavih, i što je najbitnije - retkih. Više ih ne štampaju. Nisu na top ten listi. Zašto bi neko doštampavao Sandrara ili Malroa? To nije profitabilno. Ako se bude moralo, onda hoćemo, al dok ne narede... štampamo estradu i biografiju Nede Ukraden i Alka Vuice. Ili je sa "j". Kako god, ta osoba me se ne tiče. Tamo me je, u tom podrumu sačekala žena koja očigledno ima svo vreme ovog sveta na raspolaganju. Sat vremena koliko sam se zadržala u ovom hramu, niko nije ušao sem jednog Engleza koji je tražio antikvarne novčanice. "Ma imamo Cvajga i Fantastičnu noć, ja sam je baš skoro pročitala, mala knjižica jel da?" Ja uzbudjeno kažem, "Da, mala i crvena iz edicije Reč i misao..." Ma jeste..." Al nije je bilo. Nema veze. Bio je tamo Malro. Bio je i Blez. NIsam mogla da pretražujem sve, a bazu nemaju. "Znaš, kaže mi, oni bi da ja sve to sama radim.. al nemoguće je od kada postoje kodovi. Ovo su polovne knjige i sve je tu drugačije i komplikovano..." Mora da se traži... lista, malo po malo. U jednom momentu mi je došlo da pripalim. Mirisi knjiga, ustajalog, memle od podruma tako su se izmešali da im je samo nedostajao miris duvana pa da doživljaj bude kompletan. I baš tad, dok sam prilazila njenom stolu da ostavim jaknu, videh je kako pali cigaretu. "Možemo po jednu?" "Ma kako da ne... sedi. Hoćeš kafu?" I nasu mi neku skoro ledenu tursku, crnu, gorku, jaku na čijoj se površini već uhvatilo dovoljno masnoće i skrame. Nema veze. Takvu sam, ako ne i goru pila nekada i po čitav dan. "Jel imate štand na Sajmu?" pitam je, jer ako me zanimaju neki štandovi onda su to uvek antikvarni, gde su ljudi usled egzistencijalne nesreće bili prinudjeni da se odreknu malog bogatstva merenog knjigama. Samo se nasmejala. Gorko. "Znaš li koliko je iznajmljivanje štanda?" Nama nema ko wc da popravi, a kamoli da nam omogući izlazak na Sajam. Mislim, biće.. al samo ovi gore." A ovi gore su - oni gore. Sprat iznad iste knjižare gde su se prodavala ista izdanja kao i u svim drugim knjižarama, sve ono što se odštampalo ove godine i dobro izreklamiralo. Kiša je počela u medjuvremenu ponovo. Imam kapuljaču na vindjakni al me je mrzelo da je vadim. Svi oko mene su čvrsto stezali svoje kišobrane, a ja svoj ranac sa knjigama kojih više nigde nema. I to je bilo sasvim dovoljno za prostu, ljudsku sreću.