The Cult na Tašmajdanu - ko čeka dočeka!
objavila sanja, 22. jun 2007 1:59:00

U mojoj muzičkoj arhivi ima svega. Različita raspoloženja, periodi i događaji, često mi implementiraju u život neku novu muziku. Medjutim, The Cult su nekako najduže ostali u samom vrhu moje interne liste... valjda zato što nisu kao ludi štancovali albume, nisu se puno izmenili mada je svaki album drugačiji, al ipak, to su oni. Nije ih strefila sudbina recimo RHCP ili drugih bendova koji komercijalu previše ozbiljno shvate pa od jednog originalnog stila dodju do našminkanih pesmica za MTV publiku.

Za The Cult sam čula otprilike u vreme Electric albuma, spremno sam dočekala Sonic Temple i ultra mega hit Fire Woman, dok sam zbog Love albuma balila ispred SKC jer - iako polovan, bio je previše skup za moj tada studentski džep.

Drug i ja smo se nekada palili da šijemo one Amadeus aka Ian Astbury košulje sa karnerima. Sećam se da je dovlačio video kod mene kako bih presnimila VHS sa njihovim spotovima. I evo, od tada je prošlo... uh, 18 godina. Toliko sam ih zapravo čekala... i za sada, ona poslovica – „ko čeka dočeka“, kod mene pije vodu.

Taš je moj talični prostor za koncerte. Partibrejkersi 1996, Whitesnake prošle godine i evo sad The Cult. Mogu reći tri odlična koncerta, ako izuzmem neprijatno i (nogama) bolno čekanje na The Cult posle dve predgrupe, i sat i nešto čekanja u prazno da se pojave na bini. Oko 21h je na stadionu bilo onoliko ljudi koliko sam mislila da će ih biti kada dodjem. Centralna tribina i do pola leva i desna bile su pune. Parter kao i uvek, a ja – ne baš kao i uvek, u prvom redu ispred bine. U meni se probudila valjda ona tinejdžerka koja je nekada bila spremna da se juri bez stida sa obezbedjenjem samo da bi bila što bliže. Iako ih je publika sa terena dozivala, „Cult, Cult, Cult, Cult...“ nisu se odazivali. I kako to ide, onda kada sam uzela da upalim cigaretu – što sam izbegavala do tad čekajući početak koncerta, mrak i plavo svetlo..a na sceni, Ian i Duffy... isti kao nekada, matoriji naravno. Ian sa košuljom na kojoj pozadi piše To late to die, Billy u standardno dobrom raspolozenju za prženje na gitari.

Ne znam koliko su ukupno odsvirali pesama, ali moglo je bar još malo duže, ili jos neki bis. Bio je jedan, i tu su svirali Edie (Ciao Baby) i Sanctuary. Nisu ispunili želju publike da nam daju Road House Blues, obzirom da je prilikom inkarnacije The Doors, Ian pevao, a u svom performansu dok je na bini u velikom delu podseća na Morrisona.

Osim tog čekanja koje nam je svima tamo sagorelo želju, al samo prividno, dok se nisu pojavili, nesnosna je bila najviše vrućina i nemanje vode.
Unplugged su izveli Reviolution i Star. Umorna sam i zato eto bar nešto od mene kao utisak sa koncerta... Sony 750i je opet odradio dobar posao, od 36 slika 7 je ispalo ok.
 

U septembru snimaju novi album.. nisu to najavili na koncertu. Našla sam na netu.

 
» 15 komentara
Ponoćni post
objavila sanja, 20. jun 2007 23:59:00

Vruće, a? Pa jeste... Sve postojeće prozore sam širom otvorila, al uvučena zgrada pa ni P od promaje. Skoro sam saznala da smo jedini narod sa promajom. Recite Englezima da „vuče promaja“ i gledaće vas kao da ste pali s Marsa. Mi ćemo zato bar lako da sve bolove u vratu, glavobolje i slično prebacimo na staru vešticu – promaju. Srbi, Balkan... večito na „promaji“ Istoka i Zapada, pa i ne bila nam u genima. Postali smo osetljivi i razdražljivi kao narod, te je i promaja postala nešto kao nacionalna dijagnoza i pojava. Vrata širom otvorena, baš kao i granice za one koji hoće da dodju, vide i ostanu.

I sad dok osećam nešto kao dašak vetra, bar koliko da se razdimi, osećam kako me hvata san. Od povratka iz banje, u ovo neko vreme blizu ponoći meni se sklapaju kapci i vuče sila G da se bacim na krevet. Legnem sad a ustanem oko osam bez natezanja i magle pred očima. Krevet raspremljen, sudove ću ujutru... trebalo bi samo da kupim novu posteljinu. Ovu kako raširim podseti me na studentski dom jer je od tada još imam. Moja majka još iz vremena kada se plovilo preko Dunava do Rumunije, u jednoj od velikih fioka koje prete da ubiju ako slučajno padnu na nekoga, čuva milion nekakvih posteljina (ali belih – što ja ne volim), šustiklica i stolnjaka, skupocenih „belih vezova“ koji bi po njenoj proceni i viziji trebalo da završe u mom nekom domu kada ga budem imala. „To ja čuvcam za tebe kada se udaš i budeš imala svoj dom...“ Iako ne volim te ukrasne krpice, ima tu stvarno interesantnih primeraka, kao i jedan stolnjak donet iz Libije kao poklon njima za venčanje. Sve to ona čuva – neotpakovano, a život leti, leti...
 
» 7 komentara