Ako se sećate studentskih demonstracija 96/97, onda znate da su to bili poslednji dani kada se mogao u vazduhu osetiti onaj duh kada svi dišu kao jedan. Bilo je lako. Na jednoj strani bio je on, a na drugoj – svi mi. Posle toga, rasparčali smo se na stranke i ideologije, ali ako nešto može da ponovo povrati tu energiju, to su rok koncerti – mada ne polazi za rukom baš svakome da kod publike to i isprovocira, medjutim, Lenny je večeras uspeo. Ni zatvoreni Terazijski tunel, ni gužva, ni kiša, ni bol u nogama od skakanja, ni dlanovi koji su brideli – nisu mogli da ukinu osmeh zadovoljstva. U autu zvone telefoni, pišu se poruke... ’Kakav koncert! Gde ste bili... Mi smo bili gore....’ Verujem da nema osobe koja nije na kraju bila zahvalna bogu, majci, ocu, Areni, organizatorima, komšiji koji je glasno slušao rokenrol, Džuboksu, Internetu... što može da asimilira i primi odlične rifove i solo deonice Lennyjevog gitariste – kome ne znam ime, i što u najezdi eksperimentalne elektronike uspeva da očuva sluh za njeno veličanstvo Gitaru. Lenny? On je dao sve od sebe. U nekoliko navrata se zahvaljivao publici, i ma koliko neko može reći da je to ’deo svakog koncerta’, budimo realni... Sting se nedavno zahvaljivao na Ušću, ali znamo i on i mi da nije imao na čemu baš da zahvali. Lenny jeste. Publika je bila neodoljivo raspoložena da uzvraća aplauzom, vrištanjem, energijom, a u publici ono što najviše volim da vidim, generacije od 40-tih do dvehiljaditih. Bukvalno desetogodišnjaci sa svojim roditeljima koji ih na vreme upućuju na pravu muziku (čitaj: rnr). U par navrata imao je svoje ’preacherman’ momente, „Listen, everybody in this room tonight is a superstar...“ posle kojih je bilo logično da svi dignemo ruke i zapevamo: ’Praaaise the Lord!’ ali se umesto toga začulo sa svih tribina: „Let Love Ruuuule!“ Na istoj pesmi, ubačen solo na trubi (čovek sa trubom se zove Michael Hunter, ako sam ga dobro razumela) sa backgroundom koji na momente vuče melodiju „Shine on you crazy diamond“ i samo ako nemate srca, ili baš nikada, ali nikada niste u sebe poput dima cigarete uvukli duboko ovu stvar od Floyda, mogli ste da u tom trenutku odete po piće, zverate okolo ili pričate telefonom. To je bio solo za ostajanje bez daha. I samo ako niste bili na koncertu, izvinjavam se što ste morali da pročitate ovaj post. Ako ste u Makedoniji – imate još vremena da kupite kartu za koncert koji je 3. avgusta, a u Zagrebu je 6. avgusta. Da imam malo više vremena, mislim da bih otišla i u Zagreb da ponovo doživim sve ovo... jer, ljubavi nikada dosta, a večeras je bilo puno ljubavi. Zato naziv turneje „It’s time for the love revolution“ potpuno odgovara doživljaju.

Nisam baš dobra u tom post događajnom objavljivanju tekstova. Kada prođe već neko vreme – prošlo je... No dobro, verovatno zbog retro Merkura, retro i pisanje. Prvi put na raftingu, prvi put na Limu. Adrenalin od Plava do Murina, i neprevaziđeni Tifran, najuži deo Lima, a najbrži, sa stenama  allaround, gde smo imali tu čast (moj čamac, jel..) da se na jednu i nasučemo i doživimo pravi extrem trip, sa sve zamalo potapanjem čamca, no voda nas je izbacila dalje... Pre nego nastavim dalje, ovaj snimak sa Tifrana može da vam dočara kako to sve izgleda uživo...

Prevrtanje u reci, spašavanje vesala, opreme, spašavanje neke druge ekipe kojoj je puklo pola komora... reka sa svojim iznenadjenjima, čudesima i lepotama. Lim je sjajan. Za Taru kažu da je lepa što se prirode tiče, ali ovakvih delova tamo nema... mada za Lim takodje važi da je ime dobio po gomili otpada i lima, krševa automobila koji vas prate od početka do kraja.

Putešestvije je posebno bilo nadahnjujuće, jer smo ga započeli od Alipašinih izvora, dakle samog izvora Lima, gde on onako leden od otopljenih lednika sa ukusom snega ni ne sluti u kakvu će zver da preraste na samo neki kilmoetar dalje. Kraj puta je bilo Brodarevo, prelazak granice na reci, iskrcavanje, i ručak na Zlatarskom jezeru (Kokin Brod), koje je takva idilična slika za odmor... mada posle Lima, ruku na srce, malo i dosadna. Previše mirno, opuštajuće i mnogo tirkizno-plavo, bez imalo mutnog.

Kampovanje na livadama Crne Gore, u nekim zabacima-sokacima posebna je priča. U Bijelom polju će vam u po noći, krenuti da trešte patriotske pesme o Kosovu, uz propratno dranje lokalnih pijanih likova.... (mada smo ujutru svi zaključili da je momak dobro pevao, iako je u pauzama dozivao Cecu, Mariju, Irenu... (Petra – aluzija na „Kengura“) ali sportski duh je definitivno čudo. U svakoj drugoj situaciji verovatno bi nekome sve to preselo, možda bi iskočio iz šatora i progutao te moke sa sve ozvučenjem, autom, a ovako, zdravo poimanje svega, i iz šatora samo dopire smeh, ljudi – iako svi razbudjeni već kod „Lazara i Miloša, zemlje voljene...“ ne mogu da veruju kakvih ludaka ima...

Neko ih svejedno ubrzo oterao, bio je to šef restorana, („Ljudi hoće da spavaju“),  koji je tek posebna priča, jer zapravo i nije šef nego je samo menjao konobaricu koja je „nokautirana alkoholom“. Restoran u kome je ’mešano meso’ zapravo tri parčeta ribe, malo pečenja od poslednje svadbe i parčići piletine sa roštilja, i u kome svi do jednog imaju preko 60 godina i u vojnim su uniformama (Mladić da se tamo prikrio, ne bi ga provalili).
 

Al’ rafting...
Rafting je divan sport, alfa tim je odlična ekipa za putovanje, u koju se ima poverenja.
Bojan, Marijana, Miki – strpljivi, Dule koji je bio hrabar da izadje na kraj sa Lazarevčanima koji su na svako spuštanje nosili po gajbu (doslovce) piva, mada su najbolje prošli na Tifranu, ispalo da je poenta  – ne veslati, nego pustiš pa gde završiš i a voda te sama nosi...
 
Svakako moja preporuka svima – Lim i Alfa Tim. 

Neko sivilo napolju, mrtvo vreme. Kiša, vlažne ulice, nebo se spustilo i pritiska me tačno ispod slepoočnica. Sve mislim, kad bi stvarno, ali stvarno pljusnulo - da bi i meni i ovom gradu bilo lakše...

Mada znam. Sve je to samo scenografija za Cave-a.

Cave i sunce nikada nisu išli zajedno.

Lep provod svima koji večeras idu na koncert.

Ja nikada nisam bila pravi fan. Imam nekih pet šest omiljenih pesama ali nedovoljno da bih pojurila  na koncert. I 'cijenim', da kada koncert počne da će i pljusak...