Jednom mi je palo na pamet, kakav bi bio blog mojih roditelja. Iskoristila sam zato današnju maminu posetu, da u jednom intervjuu razgovaram sa njom o svim stvarima o kojima bi kao "bloger" pisala... i evo ga...

U šta veruješ?

Verujem u boga. I znam da su nam sudbine unapred odredjene i da ne možemo svi biti isti kao ni prsti na rukama. Nekom je podareno da živi bolje, nekom gore, bez obzira na trud i zalaganje. Ne možemo se ni menjati, jer takvi smo kakvi smo. Možemo se medjutim truditi.

Da li to što veruješ u boga, znači da veruješ u raj i pakao?

Verujem u život posle smrti, ali u nekom nematerijalnom obliku. Ne u obliku ljudskom. Verujem da od onoga kako smo se ponašali i koliko smo dobrog i lošeg uradili u životu, da nam se to vraća i kroz sam život, a i nakon smrti. Negde čovek mora da ispašta za svoja nedela. Ako ne bude u ovom životu onda će na tom nekom drugom mestu. A da mu bude lepo i ovde i tamo – nema šanse.

Ne veruješ znači u reinkarnaciju?

Ne. Verujem da posle smrti postojimo u nekom obliku, ali ne verujem da se ponovo rađamo. Samo ne prestajemo da postojimo i ništa više.

Ko te je najviše razočarao?

Mene više razočaraju stavovi ljudi i njihovo ponašanje. Mene može retko šta toliko da pogodi. Sebičnost, bahatost, malograđanština, kada materijalno stavljaju ispred svega ili nemaju vemena za svoje najbliže... prostakluk. Eto to...

Kada te je najviše bilo sramota?

Najviše me je bilo sramota kada sam uzela burmu koja nije bila moja, a koju sam našla na česmi. Nikad je nisam nosila, niti sam želela da je zadržim, a zadržala sam je. Bilo me je sramota da kažem posle da je kod mene kada su pitali. I evo 66 godina imam, a ne prodje dan da se toga ne setim.

Koja je najveća vrednost u životu?

Zdravlje.

Šta misliš o političkoj situaciji?

Svaka zemlja, država, isto kao i čovek ima svoju sudbinu. I mora da prođe sve, da se u njoj desi ono što je i predodređeno. Koštunica i Tadić, džabe priče pričaju, uzalud su njihova stremljenja i želje, Kosovo će biti albansko! Jer tamo gde ima naraštaja ima i života. I danas da kažu ’Kosovo je srpsko!’ šta bi Koštunica i Tadić uradili? Koga bi to na Kosovo poslali? Makar pod garancijom niko da ih ne dira, kad u Srbiji nema Srba! Kad su nam sela pusta, kad su nam manji gradovi pusti. Moj otac, starac od 84 godine, celog života je radio vredno i obradjivao svaki pedalj svoje zemlje od 10 hektara. Njegova zemlja je više ličila na gradski park nego na seosko domaćinstvo. Bilo mu je žao kada je umirao i pitao se: „ko li će biti na mojoj zemlji?“ Ja sam mu rekla: „Sam si mi ispričao priču da su došla nekada tri brata po kojima se i kraj nazvao Rakića Džemat, pa su se naselili, izrodila se deca i nastanili su to područje. Sad su otišli Babići, doći će neki drugi, a posle njih – treći. Jer čija zemlja nije bila, i čija biti neće?

Kako bi ti formirala Vladu?

Tražila bih da svi prisutni u Vladi ispoštuju 10 božijih zapovesti. Ko je spreman da ih ispoštuje, taj i da se zadrži, bez ikakvih drugih obećanja narodu. I da tek onda, oni takvi, traže od naroda da i narod poštuje isto. Zamsili šta je to.. ne laži, ne kradi, ne ubij, ne svedoči lažno... a sve to prisutno je tamo sada.

Omiljeni film?

Joj, kako reći šta volim, kad nemam vrmena da gledam. Volim da gledam al’ nisam odavno ništa gledala... Ali ako bih odabrala, onda „Sjaj u travi“ ili „Ćoćara“ sa Sofijom Loren... taj film sam gledala više puta.

Imaš li omiljenu pesmu?

Svakoga dana imam omiljenu ariju koju zviždućem, bez obzira kakvo je vreme i kako sam ja raspoložena. Neki put ne mogu da se setim reči, a onda kako je ceo dan zviždućem ili pevam sa „na na na na na“ ja se setim reči. A neki put i sama iskomponujem.

Kada smo već krenuli redom, reci mi koja ti je omiljena knjiga...

„Zločin i kazna“, a volim da čitam Evu Ras, skoro sam pročitala „Kuća na prodaju“.

’Ajde malo da pričamo o muško-ženskim odnosima... Reci mi, kada bi trebalo da daš neki savet ženama, generalno, šta bi ih posavetovala?

Da ne dozvole nikakvo ugnjetavanje i sputavanje u životu, pa i po cenu da budu same. Ali da rađaju, jer na kraju krajeva, one same i neguju tu decu, i u stvari samo one hoće decu, muškarci što rade – to odrade napamet.

Postoji li idealan brak?

Ne postoji, tvrdim odgovorno. I smem glavu da dam da ne postoji idealan brak, samo su u pitanju forme, fraze i skrivanja i neotvorenost supružnika da drugima pričaju kako im je stvarno. Svidja mi se što su žene sve pametnije i same shvataju, pa nema uticaja više roditelja i društva na njihov izbor te odlučuju same. Pa i ako se pogrešno udaju, brzo se pokaju, jer shvate da im život udvoje ne znači ništa sem obaveze. Zar nije bolje to vreme da posvete detetu ako ga imaju ili sebi, nego mužu koji će im iz dana u dan tražiti sve više i više... dok im na kraju ne uzme svu pažnju, mozak, njihovo ja... ma sve što imaju. Ako muškarci na vreme ne shvate da je došlo vreme da iz korena promene svoje poglede na život i porodicu i na decu, ostaće bez potomaka i živeće sami kao stepski vukovi. Vreme neumitno donosi to što donosi, sve se okreće, sve se menja i sve ide u krug. Muškarci u njihovom očekivanju da će ih neko gledati, maziti, paziti, ugadjati im u željama i prohtevima, a da ne uzvrate istom merom, što je sve prisutnije danas, ostaće sami i više će ličiti na klošare nego na ljude. Mame će im poumirati, a druge mame se neće roditi. (moj smeh)... Pa Sanja, ja ti to tvrdim... Videćeš sine šta ćeš sve vidjati na ulici... a žene ne! Žene će biti emancipovane, i u poznim godinama doterane i namirisane. A oni će ličiti na odrpance! Kaže tetka Božana (komšinica i zgrade), „Neka mu je laka zemlja, Žiki... ali i odmorih se, i načitah se, i naspavah se...“

Žao ti je što nisi u životu više...

Meni je žao u životu samo što nisam živela kako ja želim da živim. Što sam bila sputavana. Falila mi je sloboda.

Kada ti je bilo najteže u životu?

Kada nam je mama umrla. Imala sam tada 20 godina i posle njene smrti mislila sam da ostajem sama, i da nemam više nikoga. I svakoga dana, ama svakoga dana ona mi je u mislima. A u mislima mi je jednim delom i zbog toga što je bila jako požrtvovana za decu i savetovala nas da učimo, da imamo svoje parče hleba, da ne zavisimo od drugoga i da ne pružamo ruku da nam neko nešto da, nego da imamo i da mi drugima dajemo. I stalno nam je govorila da bežimo sa sela da se ne bi mučile kao ona. Da ne tražimo bogate, ali ni siromašne, nego zlatnu sredinu.

I? Jel ste je poslušale?

Život ti donese šta ti donese. Bez obzira na to šta ti hoćeš i šta želiš, nametne se nešto što ni u snu sanjao nisi. I zato ne teba nikog osudjivati ni za šta.

Tvoje najranije sećanje iz detinjstva...

Prvi dan u školi. Deda nas je vodio za ruku, mene i moju sestru koja je starija dve godine, a ja sam imala 6 godina. Pošle smo istog dana u I razred, ona u 8 a ja u 6 godina. Deda je bio jako ponosan tog dana, sećam se, i kada smo došli u školu kazao nam je: „Poljubite učitelja u ruku“, a učitelj je bio star oko 25 godina (smeh)... Kada nam je prišao, učitelj nas je pitao „Čije smo?“ misleći na porodicu, sestra je odgovorila „tatine“ a ja sam rekla „mamine“ da mama ne bude zapostavljena. Kako sam bila mala i sitna, uživala sam privilegije kod učitelja, nisam pisala domaće, nisam se trudila, nisam znala koliko je 2 i 3, ali mi je on poklanjao četvorke. Na kraju školske godine sestra je dobijala po nekoliko „dobitnica“, tako su se zvale knjige kao nagrade za odličan uspeh, koje nije mogla sama da nosi koliko ih je dobijala jer je bila super djak.

A ti?

A ja sam dobila slikovnicu „Zlata duva u rog“. (smeh)

Šta si u horoskopu i tvoje mišljenje o astrologiji...

U horoskopu sam Devica, rodjena pod jabukom na otvorenom i željna jabuka i otvorenog prostora, zelenila, voćnjaka, deteline, pašnjaka, čistog zraka i vode sa izvora. A astrologija... vidi, moja pokojna baba je govorila, da u trenutku rođenja kod svakog novorođenčeta se nadju tri suđenice koje ti određuju tvoj životni put. Te sudjenice su zapravo položaji zvezda na nebu koje 99,9% odlučuju o sudbini svakog na palneti. Ne samo čoveka, nego i životinja, i svih bića živih, svega što diše, što se kreće, što postoji. Sudbine su ljudima zacrtane, kao i narav. U astrologiju verujem onda kada slušam astrologa koji ume da čita i tumači zvezde. Ali iz nekih nerazjašnjivih okolnosti čovek ide onim putem koji mu je zacrtan, pa ma šta rekao astrolog. Uvek u životu dolazimo do raznih raskršća, ali otići ćemo putem koji nam je zacrtan, a ne onim koji nam neko savetuje da idemo, jer to je naša sudbina.

Omiljena javna ličnost?

Volim da gledam Isidoru Bjelicu, nju ako vidim ja ne mrdam. Budalasta a pametna, shvata život onako kako treba da živi svaki čovek, putuje, uživa u životu. A volim i Jerotića jer je veliki mudrac.

Najomraženija javna ličnost?

Ne znam... ne volim ove sa Pinka. Nerviraju me i voditelji kada se smeju nečemu čemu ne treba da se smeju, nego tako bezveze...

Da li gledaš španske serije?

Nikada. Španske serije su za mene velike gluposti i zamajavanja. Gubljenje vremena na gledanje bogatih kako plaču.

Šta voliš?

Volim život, narod, prirodu.. volim životinje... sve volim, i ništa i ni koga ne mrzim...znaš, pročitala sam negde, jedan ruski bogataš, nije bogataš nego multimilioner samo ne znam kako se zove, otišao je u Sibir. Na jednoj steni ugledao je devojku koja je bila obučena u kožu, i bila je zagledana negde u daljinu. Prišao joj i pitao je hoće li da se uda za njega. Ona je kazala – „da“. I ostao je da živi tamo, oženio se njom, i pored toga što mu se pružila prilika da živi gde hoće na ovom svetu, ostao je da živi tamo. A sve iz razloga što tamo ne znaju za reč „lažeš“ i „neću“. A ja shvatam, on je tražio svoj mir van civilizacije koja zamara i umara katastrofa. Nigde mira nema osim u zabačenim mestima, odnosno tamo gde nema ljudi, odnsono tamo gde nema laži i pakosti.

Kakvo je tvoje gledište po pitanju tog odnosa čovek-priroda-civilizacija?

E sad ću da ti ispričam nešto... Pitao Amerikanac Indijanca da mu proda zemlju na kojoj on živi, jer mu se neobično dopala, netaknuta priroda, pašnjaci, izvori... Nudio mu ogromne novce, koliko god traži – samo da mu da. A Indijanac kaže, „Ja tebe uopšte ne razumem, šta ti od mene tražiš. Ja ovde živim. A ovo nije moje. Ovo je božije! A i da je moje ne bih ti ga dao jer ćeš ti to sve upropastiti i to više nikada ne bi bilo ovo što je sada.“ Nije sve u materijalnom, u novcu i bogatstvu, u moći. Najmoćniji na planeti su oni koji ruše prirodu u ime civilizacije.

Stali smo kod toga šta ne voliš...

Ne znam stvarno šta ne volim... Ne volim na primer zmiju al’ ja je se u stvari bojim al’ ne da je ne volim... šta ne volim? E da. To napiši. Ne volim zatvoren rpostor. I ne volim nasilje... uvek kada gledam Opstanak (mama svaku emisiju o životinjama na TV naziva Opstanak – prim. aut) i kada neka krvoločna zver pojuri slabijeg od sebe jer ga ne bi ni jurila da je jači – gasim televizor, ne gledam više, jer ne mogu to da podnesem. Osećam tugu, neizmernu tugu. A srećna sam kad vidim slonove kao porodicu kako se ophode prema mladunčetu, kako se ne razdvajaju i kako su jaki.

I za kraj, kakav bi naslov dala ovom intervjuu?

Glasno razmišljanje.

Evo me na FM 99.10... bluesa pun etar, a kod mene kroz pola zida vidi se nebo jer su prozori svi širom otvoreni... zvuk se gubi negde napolju, uvlači u neki tuđi stan, među ljubavnike i tuđe jastuke da začini ljubav. Nakon svega, možda će neko reći, a odnekud, dopirala je muzika.. neka, doooobra muzika...

Usnjak ide solo, meni se smeška Lucky, PPP (palim, popušim, pišem...) Radim na redizajnu svog astro sajta... totalno zaneta ovih dana time. Toplota i leto su se uvukli već u sve, i malo im treba da opiju, strašno. Jedan čovek mi je prošle nedelje rekao, zapravo posavetovao me, da izbacim „strašno“ iz rečnika. Al' ja volim tu verbalnu dramaturgiju.

Kenny Brown, Coco Montoya, BB King, Tony Joe White, Big Mama Thornton, i za sam kraj, direktno iz Brazila, Brothers Blues Band...

Završen je blues sat. Glas voditelja, kome fali ona promuklost od noći, opijenosti i bluza, javlja: „Do sledećeg petka u 23h... good bye!“

Za kraj,najveći bluzer medju junacima crtanih filmova, Tom!

Nikada mi nije bilo jasno zašto niko nije snimio film CA Blues.

Manifest jednog doba definisanog u jednoj sasvim lakoj rečenici koja stoji na poledjini knjige:

„Ne bavi se čovekom za sva vremena, već čovekom za sva mesta.“

Uz ovaj post, kao muzička pozadina ide Van Morrison. Čovek koga ću konačno i videti, slušati ga live 21. septembra, koji je baš kao i Mika Oklop deo jedne priče koja se pisala onako, usput...

Slayayu me je skoro obradovala u svom flashback postu na CA Blues. Ili smo već omatoreli pa jedno CA Blues razgaljuje na prvu, ili su nekadašnji mitovi pogaženi najezdom ispraznih i uglavnom nesadržajnih primera života današnjih autora i koautora stvarnosti. Mika se davno spakovao i otišao, u jednom intervjuu Blicu, marta 1999, i sam je rekao:

Šta vas je navelo da napustite, tada još uvek relativno stabilnu, državu?

- To je bila egzistencijalna potreba za dekontaminacijom. Mislio sam da smo zdravi sve dok nisam otkrio vaške u mislima, otrov u očima prijatelja. Otišao sam zbog poštara koji mi je krao pisma iz inostranstva, zbog toplog piva, hladnih radijatora, zbog onog generala koji je javno izjavio da nije čuo za Goli otok, otišao sam zbog galame nemuštih i ćutnje mudrih, zbog sive boje koja je prekrila naša bitisanja, zbog toga što je Beograd izgubio vrelinu i prestao da bude grad, zbog pištolja koje su deca nosila u školu umesto penkala. Otišao sam u trenutku kada je Srbija počela da jede samu sebe. Otišao sam zbog onog još goreg koje je, sasvim izvesno, nailazilo u talasima.

Za sve one koji su voleli i vole CA Blues, za sve one na koje sam ljubomorna jer će ga prvi put pročitati, prenosim ovde u celosti Mikin članak iz Evrope, koji je Mrmot ostavio u komentaru kod Slayeyu, a iz koga se izmedju ostalog može saznati, šta se zapravo dalje desilo sa junacima romana Ca.Blues.

SRBIJA ME ABORTIRALA KAO KRVAVO KOPILE

Evropa, 13.07.2006; Strana: 52
MILAN OKLOPDŽIĆ

Legendarni Mika Oklop piše za EVROPU šta je sve radio u Americi, zašto i dalje misli o „blatnjavoj Srbijici“, kako pokušava da izmeri a ne da poredi živote, to nikako neeee, i zašto priča sa likovima iz romana, iako nije ni dokumentarista ni udbaš...

Bilo je to ranih 90-ih, kada smo zapalili iz Bgd. i sleteli u San Francisko. Najlepši grad na svetu, communistless, sa pet mostova. Prag ih ima više, moram da pitam Acu Ilića, on se razume u Prag. Ja sam bio u San Francisku sredinom 70-ih da bih upoznao preplanule deklice, magistrirao i napisao pet drama i jedan preživljen roman. Zamerali su mi što u naslov nisam ubacio Sopot ili Bajinu Baštu. Idiot. Sada bih bio jedan od vrhunskih nagrađivanih pisaca starije generacije u Srbijici.

Evo, javili da se Crnci odvojili, glasali za samostalno samoubistvo. Stvarno, za koji će im Srbija? Da pridržava konopac ili da kresne visokostrujni prekidač? BKB (bilo kako bilo), javlja se Maja Sabljić i kaže da Mira Furlan snima TV seriju sa Džonijem Vikorijem. Svet je mali, priča mi kako me Džoni pominje, Crazy Yugo, seća me se dok smo zajedno studirali na UC. Gledam fotke sa njim: papir bledi pre sećanja. I dok ja razmišljam o blatnjavoj Srbiji, oni snimaju TV seriju Star trek o budućoj sadašnjosti. Zovem ga u LA, pričamo satima. Kćer mu se zove Aleksandrija. Šta radi Toni, pitam ga, Toni Bruskas? Crazy Greco? U Džonijevom rečniku su svi ludi. Toni je u Njujorku, radi kao producent za HBO. Čini mi se da je umonotonio svoj život, ženi se, razvodi se, ženi se, opet se oženi, a da se prethodno ne razvede... Šta je sa Trinkom? On ne zna i ne shvata da ja ispitujem preko telefona junaka moje knjige šta se dešavalo nakon što sam otišao iz SF u JNA, aerodrom Tuzla, Živinice, Kalesije, zadnja pošta Tomina Drumska Kafana. I više od toga: pokušavam da izmerim živote, ne da ih poredim, to nikako. Neeeee. Otkud ti ona u pameti? Dobro je... U Los Angelitisu, muž slikar, a ona gaji decu. Znaš da dolazim u San Francisko, igram u pozorišnoj postavci Lion Kinga. Igram Scara... Na Brodveju smo napravili haos. Dovedi decu. Libi mi kaže kako je bila u Jugi, da ti je upoznala klince i videla reku kako ulazi u reku, misli da ti je rodni grad retko erotski. Džoni, jedno dete mi je 27, a drugo 23. Jedini uslov je da im kupiš lilihip i da ih posle vodiš u ponoćni zoo. Yugo, znaš ko bi voleo da te vidi, nedavno smo pričali o tebi... Kit Potamkin. Eno ga sa ženom i sinovima na Floridi, preuzeo je ćaletov biznis sa automobilima. Ne pipa muziku? Svira ponedeljkom u lokalnom baru, sam, ima one elektronike smotane oko nogu, kosa mu je do kolena, kaže da nije video frizera čitav milenijum, otkako je Ebi Hofman pukao od vlastite ideje. Džoni, imam nekog na drugoj liniji, sačekaj, ŽIVOTATI.

Kliknem.

Kako to da ja, koji nisam ni dokumentarista ni udbaš, pričam sa likovima iz romana? Nisam ni socrealista ni postmodernista ni komunista ni blatnista ni onanista ni klanista ni velikosrbista ni eskimista ni folklorista... Koji su ti ljudi iz romana? Ovde Marija iz Evrope. Dopalo mi se. Marija iz Evrope. Časopisa Evropa, iz Beograda. Meni zvuči kao Marija na Prkosima. Mi ovde u redakciji bismo voleli intervju sa vama. Nas zanima sve što se događalo u takozvanom međuvremenu... Marija, imam nekog na drugoj liniji, sačekaj ŽIVOTATI. Džoni ne reaguje. U pravu je. Odakle sad ovo o međuvremenu? Ispada da imamo odvojeno međuvreme, i Marija iz Evrope, i Džoni iz Kakafornije, i Toni i Džordž NjC Buš, i Libi, i Kit, i Starac Vujadin. Kako je u Srbijici, Marija? Ima li ičeg sem međuvremena? Radoznalo. Prepuni smo pitanja. Svi se brinemo da li je Bušova ćerka alkos. Đina Tonik? Žešća od Preleta. Međutim, ona ima kvalitetnije međuvreme, nešto nalik na Gagu Nikolića koji šetka kuče po svetohramskim travnjacima. Prijavio mi Čuburni Miša Advokat. I stvarno, da nije bilo Miše Santane, ne bih znao da je Čubura još tamo, da se nije slila niz Taru podno Kolašina, a kamoli pripojena Baji ili istoj baštici. Marija... Da? Na pamet mi ne pada da od Čubure pravim centar sveta. To je bolesno. Svake srede viđam psihijatra u Kaiser bolnici, pričam, objašnjavam, ona me žena gleda kao mentola u kratkim pantalonicama. Sve je suludo sem 75 dolara po seansi. Nećemo o tome, OK? Nećemo o Koštunjavom, o Argentincima, pljeskavici na kajmaku, zurlama, frulama i dugmetarnim rastegljušama. Trademark. Odakle nam ta imenica? Ceca nije trademark, ona je izlet za siromašne. Meka šljiva, Ceca i opanci sa štiklama. Trademark je Nikola. Moja slava je Nikola Tesla. A Ceca ništa drugo do još jedna silikonska vlažica koja je zadužena za promociju Srbijice među tarabicama. Znaš kako... Nije isto biti sisat ambasador sa pola jezika kao i bestelesni lisabonski stoličar sa nedovršenim beogradskim engleskim. Kafana nas je ujebala.

Kao što se ispostavilo, nijedan pravi beogradski talenat nije flertovao s komunizmom. Mislim na genije kao što su Klen, Žak Popović, Mića Popović... Mihiz je bio kurton. Papa za promociju O’Mateje i njegove đece, Gedžin go-betnjeen. Ako nema blata, nema Srbijice. Siroti Klen je bio žrtva kafanskih drama Duška Kovačevića. Talenat koji se meri zvezdanim aršinima završi kao Radovan!? Pričala mi onomad, Mira Gladlyshevich u klubu Politike kako je MB pao s daščare u hladnu Savu dok su hodali ka pozajmljenom splavu za utvrđivanje gradiva iz vjeronauke. Otkud pad, kad O’Mateja ne pije? Kita vuče gde razum odbija. I, šta se još desilo u međuvremenu? Meni se desilo da sam uzeo produženi godišnjak od pisanja i sličnoga. Radio sam u SF biblioteci, kao raznosač slika za Galeriju Majkl Tompson, prevodilac za nekolicinu agencija, sa srpskog, hrvatskog i bosanskog, svirao sa Larijem Vučkovićem, poznatijim kao Laza Vuk from Kotor, prodavao nameštaj za Breuners, osvežavao fasade sa Dejvidom Kortelom, legendom SF homosa, nešto piskarao za Ćertu i njegov Fleet Street Productions, obilazio vinarije u Napi, napisao dramu Kaspar, njho? za SF Playnjrights Festival, roman Cloned Love i priče, puno priča koje će nevine radoznalce sasvim naterati da se rasprsnu od dragosti. Bio sam sa Šepardom dok je radio svoju dramu Pokojni Henri Mos, ovde u Magičnom pozorištu, okupio je filmske ludake Šona Pena, Nika Noltija, Čiča Marina, stari tekst, dugačak i za Aristofana, ja sam bio nervozan, a on je insistirao na nekom pozdravu šakom levo-desno, kao železničari prilikom odlaska voza, posle mi kaže Mame Hunt da su pukli, Sem i Džesika, da je on otidnuo za NY, ona se vratila u Minesotu... Koga to interesuje?

U međuvremenu... Čekaj, imam ja puno toga, NjC Buš uhvatio Sadama umesto Bin Ladena, Bin Laden uhvatio guštera za rep, Džina Tonik se saplela na stepeništu Belooke kuće i udarila (obrijanom) bradom o detelinu sa pet listića, kažu da je Hitkout Vilijams posadio istu dok je boravio kod Klintorisa i Hilari pre jedne decenije... Koga to interesuje? Evo već par godina pomažem Department of Rehabilitation, ljudima koji su izgubili ruke, noge, delove glave (nije ih, za ime boga, Momo gađao, ili Ratko ili bolesni Radovan?), da nađu posao i vrate se među ljude. Možda ih je gađao aforistični Burek i Pivo? Gad nad gadovima. „Je l’ treba da vratim audi? Dobro, čekaj da istrošim benzin.“ Na kojem jastuku spava GDC Kerteljes, trinaest puta veći Srbin od mene i mojih? Egalisti bi da mu slete na isti sa tvrdim poklonima i bučnim zvončićima. Ali, Marijo moja, to nije u međuvremenu. To je Srbija, između šesnaest poluvremena. Fudbalska Srbija igra rukom, nogom, glavom, loptom, pakom, u koš, prizemno, vodeno, na gol i pored. Š’a i’ boli kur. Samo dilkani poštuju pravila, eno ti ga Velja Chachanka – 40%, a 4 gradi. Đe to ima? I što se žestim? Žao mi je što Srbija izlazi iz Evrope. Žao mi je što srpski svetski talenti crvene pred belosvetskim netalentima.

Žao mi je što se Srbija odrekla svojih olako, preko noći. I mene su dobili na poklon pa su me abortirali kao krvavo kopile. Francuz nam piše istoriju pod lipom; Englez pod jasenom; a Austrijanac pod Pančićevom omorikom. Čarls Simić, naravno, piše o čudesnoj Džordžiji. Oftalmološka slabost: vidimo na sredinu, nikako blizu i nikako daleko. Z. Brunclik je bliža od jednog Joce Ćirilova. Vratila mi se žena sa izložbe u De Yong muzeju – kostimi i nošnje kroz vekove. Kaže – sećaš se Simonide? Ace Joksimovića? GE-NI-JE. Srbija ima paralelnu istoriju, nikako unakrsnu. To što svi seru isto, znači li da svi koriste isti toaletni papir? Šta si me ono pitala... o međuvremenu? U međuvremenu sam gledao psycho SS, pojavio se na Leri King programu, čitav sat, pred 20-ak miliona Amerikanaca. Kaže, istorija o Srbiji dolazi naknadno... sve će da legne na svoje mesto. Ko ima delić pameti zna da NE POSTOJI veća i bolja šansa da se ispriča ISTINA. Nadmeni ponavljač ćuti, ima prezir prema svom narodu i zajedničkoj istini. Jebote, šta zna američki farmeroid o Tanasku Rajiću, Tesli, Bati Mihailoviću i Bregoviću? Ako je slutio, bolesni Bobi mu je razbio slutnju u paramparčad. Marija, sačekaj, ima toliko stvari koje su se desile samo meni, ekskluzivno, čudesno. Imam Viktorijanskog tipa na drugoj liniji, da ga održim tamo još neko vreme. Halo, Džoni, na liniji si? Ha-lo...? Neverovatna tišina na onoj strani. I kroz graju tišine izbija slika koja me decenijama prati: mala devojčica u lunaparku, koja se, izvan kuće smeha, uprkos nepogodi, i dalje smeje.

***  sećanje na Miku Oklopa, 1948-2007.