Film Zeitgeist je dokumentarac koji bih rado narezala u bar 1000 primeraka i delila u Knezu umesto flajera, ubacila u poštanske sandučiće, poslala anonimno na par adresa, pustila na Trgu umesto onih rotirajućih reklama, davala deci u srednjim školama pre nego maturiraju kao obaveznu materiju pred ispit... To je film koji TREBA da pogledate, jer traje isto koliko i dve zatupljujuće epizode Velikog brata na koji ste potrošili u proseku bar jedan dan svog života, što je slažem se, vredno kajanja... Sama činjenica da mi ga je doturila osoba sa kojom od početka druženja nisam imala jedan minut protraćenog vremena i sa kojom uspevam da ono esencijalno od razuma uvek razgovorima o „duhu vremena“ u kom smo se zatekle rasplamsam, stavila ga je na vrh liste filmova „za pogledati“. Film je urodio plodom – a to znate čim čujete da je izazvao polemike u javnosti, kontraverze u religijskim krugovima – što je i logično budući da ćete vrlo argumentovano saznati da Isus nije ni postojao a da je Biblija zapravo najsadržajnija astroteološka knjiga ikada napisana. Drugi deo filma se tiče razbijanja mita o 11. septembru. Majkl Mur je svojim Farenhajtom puno toga dotakao, ali i ostavio otvorenim prosuvši pred vas milion „majklmurovskih“ pitanja na koji je trebalo sami da date odgovore. Međutim, ako razmišljanju niste skloni i hoćete sve na gotovs – Zeitgeist vam crta, tako da i dete može da razume. Treći i čini se, najjeziviji deo posvećen je stvaranju Svetske Vlade, kačeći usput medije, ratove, oružje, arhivske telefonske snimke, izjave, fotografije... Opet, sve upakovano i što se jasno vidi, sa ciljem da se dopre do mozga prosečnog čoveka koji živi svoj 9-17 život na nekom poslu, u nekoj fabrici, za nekim šalterom, čoveku koji ima najveći problem da li će na Gazeli biti gužve jer kasni na depilaciju, ili po dete u obdanište. Čoveku koji rutinski čita novine ujutru i pije kafu, čita mailove i smeje se Funny Video klipovima, gleda španske sapunice i Slagalicu u 19h svakoga dana, koji veruje da živi u lošem društvu koji svoje mišljenjne kreira po onome što čuje u kancelariji, što mu kažu na vestima, što uhvati u pauzi dok jede svoj „topli“ a zapravo hladni obrok. I da ne dužim, svi koji žele da film prvo skinu na hard pa da ga gledaju neka idu na zvanični sajt filma, a prevod je ovde. Svi koji bi instant verziju, neka idu na ovaj link – imate na YouTube-u (Živeo YT!) full verziju filma sa hrvatskim prevodom. Samo sačekajte da se fino učita, radite za to vreme nešto drugo, pa onda na miru gledajte.

Da vidimo najpre ovako... Ustanete kada hoćete, radite koliko vam se radi, tu je frižider, ne morate da se oblačite i izlazite preko puta do pekare, ne morate da se tiskate u prevozu, dajete novac za taxi i psujete na Gazeli... ne morate da kupujete dvadeset pari hulahopki mesečno jer pucaju nakon hiljadu predjenih koraka, budući da toliko nemate gde da napravite... nema šefa, nema povišice a ni otkaza. Nema straha od zatvaranja/prodaje firme, nema dosadnih kolega koji zaviruju u vaš monitor kad god im se pruži zgodna prilika za to, nema "To Do" listi koje vas ujutru zatiču na stolu koliko ste ušli... 

Međutim, koliko god je posao od kuće ekonomičniji, jer manje trošite i benzina, i odeće i šminke, i para generalno, toliko je baš zbog svoje isplativosti precenjen!

Ono što zbog posla koji se obavlja od kuće najčešće gubi na ceni je vreme, a dalje preko vremena, to je vaša samodisciplina, osećaj za biznis, organizaciju. Ako pođete od toga, kada se probudite, da je pred vama sve vreme ovog sveta da završite ono što imate, na kraju će se zaista potvrditi da ste sve vreme koje ste imali na raspolaganju proveli - radeći. Takođe, ako vam se stan, dom, pretvori u office, imaćete gadan problem, gde otići i pobeći kada se zaželte malo opuštanja, kada pogled na svaki ćošak sobe upućuje da treba da se radi. Puš pauza ne postoji, ukoliko ste još i pušač, jer vi cigaru palite kad poželite - u svojoj ste kući, neće vama niko da kaže šta smete a šta ne smete! Dalje, ako ste stalno kod kuće, oni koji se smatraju vašim klijentima, ubrzo nakon prvog izvinjenja "što zovu tako kasno" i vašeg "prvog (pogrešnog) pokazivanja razumevanja" za ovu pojavu, počeće sve učestalije da vas zovu baš onda kada ste mislili da se odmorite, jer za boga, pa "na poslu ste" all day long. Nema ko da vas digne i kaže "fajront, time's up!" 

Manje se izlažete ne samo ulicama grada već i suncu, zbog čega se
vremenom imunitet pokarabasa, pa se razboljevate sve više, provodeći previše vremena u zatvorenom plus cigara za cigarom plus gubite apetit ili naprotiv, jedete i kada niste gladni jer je sve na dohvat ruke... 

 U jednoj manjoj prednosti su oni koji ne žive sami i čiji partneri stvarno negde rade, dakle, obuvaju cipele, pale auta i odlaze na posao. Oni postaju vremenom nekakav reper, pa kada se vrate s posla, tada i vi završavate svoje za danas, osim ako se već niste navikli na drugačiji ritam što tek može postati zeznuta stvar, gde vam ukućani svojom galamom i slobodnim ponašanjem remete mir na koji ste navikli i vi postajete ubeđeni da oni nemaju razumevanja za vaše navike i to "što vi morate da radite!"

Kako god, čini se zato da je plan jedina važna stvar u životu svakoga ko radi od kuće. Dobar plan, gde se nećete "prejseti" posla, a što je najbitnije, gde neće biti ni onog praznog hoda, kada sve čekate da počnete a nikako da počnete, pa u tom čekanju dok se neosetno trošite na Internet i nekakve druge ne-toliko-bitne-stvari, u stvari se samo umorite i kada dođe neko alarmantno vreme za rad, nešto kao "dead line", vi shvatite da ste previše smoreni za danas i da vam mozak ne radi kako bi trebalo. Ostavljate sve za sutra... ili ste od onih koji ostavljaju sve za noć? Kakav je to tek trik! To me podseća na kampanjsko učenje, kada se preko dana spava, a noću uči jer nam se čini da je noć nekako mnooooooogo duža i da je jutro limit koji nam "garantuje" da ćemo do prvih petlova sve završiti (što se nekada stvarno i desi, a nekada ne).Kakav je taj dan posle "radne noći" suvišno je da pominjem... uzaludan i obično kao posle gadnog mamurluka. 

Iz ličnog iskustva, nekoliko saveta za sve koji rade kod kuće i imaju problem sa organizacijom vremena... Najbitnije je, ograničiti vreme za rad. A u to vreme za rad, ne ulazi: surfovanje Internetom, provera pošte, nekakvi dopunski poslići, pravljenje listi i drugih planova, obavljanje telefonskih razgovora i sl. Većina onih koji rade kod kuće zapravo rade za kompjuterom, to su neretko kreativne ali po malo lenje duše koje kreativnost svoju nekada skupo plate gubljenjem zdravlja, slobodnog vremena, a samim tim i vremena za zadovoljstva zbog kojih su se najviše i odlučili za "home edition" posao. Rezultat pored pomenutog oslabljenog imuniteta (već je dokazano da su skloniji alergijama, problemima sa sinusima, depresiji - usled nemanja interaktivne komunikacije i živog socijalnog fenomena deljenja tih 5, 6 ili 8 radnih sati sa drugima, zbog konstantnog sedenja i odsustva kretanja - na udaru su išijasu i drugim reumatskim problemima, glavobolja usled nedostatka svežeg vazduha, i nesanica - pogotovo ako radite i spavate u istoj prostoriji... Dalje, ujutru je najbolje prvo proveriti mailove. Nešto će vam možda koristiti za dalji posao... Za posao od kuće dovoljno je 5 sati aktivnog rada. To nije isto kao 8 sati u nekoj firmi, jer ovo je 5 sati ali apsolutno aktivnog rada, a više od toga mislim da je već psihički teror. Kada se tako organizujem, uvek uspevam da završim sve što mi je na umu. 

Tek sa tim planom, postoji vreme za blog, vreme za film, prijatelje, telefonske razgovore, koji, gle čuda, mogu da ne smetaju, desiće se da ne držite slušalicu bradom dok tipkate po tastaturi neke mailove, odgovore, kodove ili šta već... desiće se da stvarno samo razgovarate telefonom. I još jedna stvar, iako sam dugo ponavljala da ništa ne prija kao klopa za kompom, ma kakvi! Najviše prija kada nešto big završim, pa makar jela i na podu, prija pet puta više...
Trudite se da ne krenete sa surfovanjem od ranog jutra, jer to je uvlačenje u nešto iz čega se nećete tako lako izvući sem na silu, klikom na disconnect.
Odlazak na Internet posle bar jedne skinute stvari, mnogo više prija... verujte mi. A posao u kući tada tek, sa dobrim planom dobija jednu idiličnu sliku, uredjenog nefeleričnog života.

Ovih dana sam pod utiskom jedne od boljih dokumentarnih emsiija na domaćoj televiziji, B92 Istražuje, u kojoj se ovog puta autorka Jelena Veljković zdušno potrudila da raskrinka misteriozne smrti uglavnom mladih ljudi koji su zbog krajnika, slepog creva ili čukljeva prerano okončali svoje živote. Pod naslovom Hipokrat u tranziciji, „B92 istražuje zbog čega ne znamo kolike su prave razmere i posledice nesavesnih postupaka lekara, na kakve probleme nailaze unesrećeni pacijenti ili njihove porodice kada na sudu pokušaju da utvrde odgovornost lekara. Da li je u pitanju nemar pravosuđa ili nemoć pravde pred lažnom solidarnošću lekara, koji izbegavaju da svedoče protiv svojih kolega ili je možda reč o sprezi svega toga? Da li je lekarska greška uopšte dokaziva?" Kod nas u Srbiji – kao da se ne može baš ništa. Sudski procesi vode se godinama bezuspešno, ali reći ćete, nije to ništa novo. Svako od nas ima u familiji, komšiluku ili medju prijateljima bar jednu osobu koja je na neki način (možda ne baš najtragičniji) bila žrtva lošeg medicinskog tretmana. Moja baba, očeva majka, bila je žrtva dijalizatora 1988. godine, koji nisu bili pored nje kada je aparat prestao sa radom. Moj otac je takodje zdravstveni radnik. U njegovoj bolnici mu je umrla majka, u rukama lekara koje je sam za nju birao. Očev ujak je operisao žuč. Ali prvo su ga sekli sa pogrešne strane. U Hrvatskoj je 2001. godine zbog smrti 23 pacijenata koji su išli na djalizu, tadašnja ministarka zdravlja podnela ostavku. Reklo bi se, to je pošteno. Naš ministar zdravlja, Tomica Milosavljević, koji je nevoljno odgovarao na pitanja autorke, isto kaže da bi dao ostavku kada bi pouzdano znao da su lekari krivi za nastale posledice. No, on to ne misli. Kaže da je medicina najstariji zanat, a onda dodaje da se doduše kaže "za jedan drugi" da je još stariji... Iako je jasno da aludira na prostituciju, ne razumem zašto je u dokumentarnoj emisiji ovog tipa to uopšte bilo bitno, (kao nekakav šlagvort?), kao da je kod Olje Kovačević... no, nije bitno ni to. Bitno je nešto drugo. Medicinski radnik, od medicinske sestre preko anesteziologa do hirurga, u mojim očima je oduvek bilo zanimanje broj jedan upravo zbog odgovornosti, savesti i humanosti. Zbog medicine sam upisala gimnaziju i prirodni smer, i tek na trećoj se preusmerila ne nešto sasvim drugo. No moje poštovanje spram ovog zanimanja nikada nije prestalo da postoji. A nije jer sam u životu upoznala sijaset izvanrednih stručnjaka, pravih posvećenika, bilo da su sestre ili hirurzi. Moja tetka, koja je doktor gastroenterologije na KBC, iako decenijama uspešno radi, ona i dan danas poput pravog misionara leči celo rodno selo, komšiluk, na svaki telefonski poziv se javlja i pokušava da smiri, uteši, posavetuje... to su lekari kojima poziv postaje život, ugradjuje se u njihov karakter, oni nikada neće izgubiti onaj isti osećaj kao kada su prvi put davali dijagnozu ili povlačili skalpel, osećaj opreza, odgovornosti, pa i straha, jer je svaki nov pacijent – nova priča i novo iskustvo. To su oni koji u torbici uvek nose nitroglicerin da bi bili u prilici da pomognu ako se slučajno u prevozu pored njih neko sruši, oni koji su pravi i istinski borci za ljudski život. To je sasvim normalno uvek kada se radi o odgovornim zanimanjima, jer tamo gde nema bojazni od greške, nema savesti, a gde nema savesti – nema osećaja odgovornosti. A kad se ostane bez savesti i bez osećaja odgovornosti, što opet povlači za sobom osećaj krivice, onda je moguće da lekar u pančevačkoj bolnici, sasvim siguran u sebe, devojci koja je došla zbog jezivih bolova u stomaku i koja će umreti dan posle, kaže: „Šta je? Nema ni dva sata kako si bila i sad si ponovo došla...“ i šalje je kod ginekologa negirajući sumnju roditelja da je možda u pitanju ipak, slepo crevo, kao što će se i ustanoviti da je... A onda, niko nije kriv. Kako to? Krivicom će se baviti neko drugi, mene zanima ljudska savest. Šta je to što talentovane i uspešne lekare, koji da nisi najpre dobri u svojoj praksi nikada ne bi postajali načelnici, doktori nauka ili ministri, dovede u poziciju da umisle da su bogovi, da su poštedjeni greške, da je njihova prva i poslednja, koji je to njihov zalog za nemanje savesti i sujetu koja ne može da prizna da „ne zna“, da „je slučaj kakav nisu imali i da bi možda bilo dobro posavetovati se...“? Meni je samo žao kada pomislim na veliki broj onih koji apsolutno savesno rade svoj posao. One koji su pravi humanisti a koji zbog ovih drugih trpe udarce na struku. Zato se pitam, postoji li cena za savest? Da li anesteziolog, koji je izgleda kriv za smrt Jelice sretenović jer joj je dao veću dozu anestezije koja je kasnije uzrokovala probleme sa plućima i dalje, da li je u momentu davanja znao da je malo preetrao, da li je pomislio "uh, preterao sam, al nema veze..." ili "ma podneće.." Šta se dešavalo u njegovoj glavi mene više zanima nego da li će odgovarati. Znam takodje da se ovo ne dešava samo kod nas. U UK godišnje 30000 ljudi umre iz istog razloga. U pitanju je rekla bih, ljudskost. Biti lekar – ali biti čovek. Ne zaboraviti da je i medicina kao i ostale nauke evolutivna, da tu nema kraja sticanju znanja i da je svako iskustvo podjednako bitno. Biti spreman za neočekivano i nepoznato, konsultovati se sa iskusnijima, alarmirati samog sebe ako postoji sumnja da postojeća terapija nema efekta. Na trvditi uporno „nije ništa“, samo zato što bi promena iskaza uništila njegov rejting načelnika. Tek tada greške nema, a san je miran. Još jedan zanimljiv primer, majka mog polubrata je pre dve godine imala rak na bubregu. Otišla je na operaciju, i sasvim, ali sasvim slučajno, tog dana je kao gost predavač bio neki naš doktor koji živi i radi u USA. U sklopu predavanja on je predvodio svitu ostalih doktora kojima je na primeru pacijenata objašnjavao odredjene bolesti. Došavši do majke mog polubrata, pitao je“Ko vodi ovog pacijenta?“ Javio se nadležni, i ukratko izdeklamavao o čemu se radi. „Pa šta ste kolega planirali?“ „Operaciju...“ Onda je ovaj objasnio da je to jedna od najredjih vrsta raka bubrega, koja se dešava, ne znam, nešto jedan u milion, kod koje se ne vrši klasična operacija, nego se ceo bubreg vadi. Inače bi došlo do smrti. Dakle, uvek ima novog, neistraženog, neodovljno iskustvenog... i uvek treba biti otvoren za nova saznanja.

U seriji "Numbers" koja se skoro emitovala na B92 (moguće da se i dalje emituje samo je ne pratim), tip kaže: "Znaš da si omatoreo onda kada drugi lako barataju nekim izrazima za koje ti nikad nisi čuo." U slučaju Srbije sada je pitanje da li smo "omatoreli" ili "zaostali" ako uporedimo nas i recimo zapadne zemlje čiji će produkti made in 21. cent. stići do nas vozom preko Male Krsne i Lapova, negde u sumrak, a i to ako nas u međuvremenu ne zadese nesreće slične onima iz devedesetih, kada smo svi kolektivno otupeli, zaglupeli, sabijeni u mentalni holokaust, držeći se hrabro za bugarske diskove kao jedinu vezu sa svetom. Kaže mi prijatelj, "slušaj ovo...", neke stare rock balade. Ne znam da li je uopšte potrebno ovo "stare" pošto je rock sa sve baladama kao takav izumro i sve je postalo evergreen. Ljudi mi ne veruju, ali i "Unforgiven" od Metallice je tu negde da postane evergreen. Jedan novinar je krajem devedesetih napisao: "Dolazi vreme kada će se rock'n'roll slušati u zemunicama, pored šporeta i uz gibanicu." No, moj mazohistički entuzijazam ne jenjava, pa i danas kao pre deset i kusur godina skidam besomučno sa Shareaze i pakujem. Onda mi dođe setričina i prebaci čitav folder muzike sa sve Rihannom i Pussycat Dolls - to bi trebalo da je "evolucija"? Ja joj uzvratim udarac tako što joj dam da pogleda Kako je propao rokenrol, a nju film smori... Danas u Ilustrovanoj vidim Kim Wilde! Jbt, Kim! Koja je to riba bila, sex simbol decenije, bespogovorna harizma i šarm... u zagradi piše (47), eto, udala se, ima dvoje dece... i bilo mi je drago ko da sam pročitala članak o nekoj najboljoj prijateljici iz mladosti, koju samo nisam dugo videla. E kada ti se takve emocije dese na listanje Ilustrovane, tada znaš 100% da si omatoreo! I onda kada na spisku grupa koje nastupaju na Beer Festu tebi prva asocijacija na Blažu i kljunove bude Index radio 88.9, i kada Psihomodo Pop (koji nastupa u petak) vraća sećanje na pre par godina i sjajan koncert u Pioniru, kada sam mislila da poslednji put uživo slušam Nebo i Fridu. Zato u petak, obucite crne rolke, zavucite ruku duboko u ormar i proburazite neki komad ove darkerske tkanine. Setite se kako je to bilo nekad, kada je trenutak pošto vam duga rol kragna prelazi preko lica a vi pokušavate bradom da je postavite gde treba - bio trenutak kada počinje život, kada oči pre i posle rolke ne vide svet isto. Nešto kao Superman trip, samo bolje...