Opatija. Septembar. Jedan od gradova koje sam htela da eto, jednom prilikom, posetim. Nisam neki putopisac, budući da nisam baš zainteresovana za istoriju nekog grada, arhitekturu i sl, te bi takvi moji putopisi sadržali uglavnom nekakvo kopipejstovanje informativnih istorijsko-privrednih ovakvih onakvih činjenica. Ono što mene uvek više zanima jesu vreva sa ulica, trenutni živalj i nešto po čemu bih mogla da pamtim taj grad.

Zahvaljujući hrvatskim sredjenim putevima, posle granice, drum postaje cesta i maltene pista jer bus hvata zalet i u Rijeku stiže puna tri sata pre predviđenog vrmena. Obzirom da domaće turističke agencije još uvek nemaju aranžmane za Hrvatsku rivijeru, sama sam bookirala hotel, organizovala prevoz, a u tom pravcu bilo nas je desetoro sa vozačem. U susretljivost Kvarneraca sam se uverila već kada su mi pre odlaska odgovorili na mail gde sam ih više entuzijastički, ne očekujući odgovor maltene, pitala kojim gradskim linijama mogu dalje iz Rijeke do Opatije.
Zamislila sam situaciju kod domaćih prevoznika, recimo da vam neko iz Laste odgovori kako da sa autobuske stanice dalje stignete do Krnjače ili Obrenovca. Nema šanse! Ili bi vas ignorisali ili uputili dalje, ali se ne bi potrudili, u stvari... pitanje je da li naši uopšte koriste mail kao opciju za kontakte i ko zna ko to čita, ako uopšte čita. Ali oni moraju jer su pred vratima EU jako blizu, već vire kroz špijunku, i zato je sve sajberizovano, iako možda po nekim procentima nisu mnogo daleko od nas. Pa opet, kada u dnevnim novinama vidite pet strana posvećenih Internetu, na radio Trsatu čujete reklame u kojima bakica od 80 godina strahuje da li će da dočeka “inte-gre-gre-gaciju” i euče umesto da jauče... bude vam na momenat žao što vam roditelji nisu nikada seli za računar ili videli sajt, blog, vremensku prognozu ili šta god. Već u tom gradskom busu sam deklarisana kao “stranac” pošto sam se raspitivala za hotel... “Kako stranac kad govori hrvatski?” pitao je suvozač vozača, “Pa je... stranac je...” Uz svu želju da mi pomognu ipak su omanuli i stali kod pogrešnog hotela koji se samo isto zvao na “K”, ali to i nije tako važno, mada mi je vukljanje svih onih stvari i lap topa uzbrdo (uvek mi zapadne neka visoka ulica) bio pravi hard core.

Ono što se desilo u međuvremenu sa Opatijom (a što nisam znala) jeste da je postala jedno od najvećih hrvatskih lečilišta, prevashodno za kardiovaskularne bolesti, i iz zdravstvenih ustanova širom Hr bolesnike šalju tamo na oporavak. Tako da je prvi šok kada sam u hotelu, na ulicama, u radnjama, u tržnici, ma svuda videla prosek ljudi od 50-70 godina bio otklonjen kada sam saznala ovaj detalj. Da, bila sam u stvari u banji. Od tih penzionera 80% su stranci, sada Nemci i Danci a na zimu stižu Englezi. No Opatija ne miruje, ne stišava se. Ide sada period seminara, kongresa, festivalski deo je prošao tokom leta, i gotovo tokom cele godine u njoj se nešto dešava, ljudi se komešaju i život se oseća. Nije mrtvo kao u mnogim primorskim gradovima tokom jeseni i zime.

Na Lungomare šetalištu od pre dve godine uveden je ceremonijal dodele zvezde (nešto nalik Hall of Fame) istaknutim hrvatskim naučnicima, književnicima, "sportašima", muzičarima, u čemu su nadležni videli jedinstveni turistički, kulturno-edukacijski i promotivni projekat.
Pa tako dok šetate, oko vas blješte imena Tina Ujevića, Dražena Petrovića, Miroslava Krleže, Nikole Tesle, Ruđera Boškovića, Bernard Vukasa, Krešimira Ćosića i drugih... i nije to sve. Na svakoj tabli sa imenom ulice nalazi se dodatni detalj ko je to i godina rodjenja i smrti. Bilo da je u pitanju “Maršal Tito – Josip Broz, državnik (1892-1980)”, čije ime nosi najduža opatisjka ulica, “August Šenoa – književnik...” ili neko za koga ćete prvi put čuti. Svuda su i table sa imenima onih koji su posetili Opatiju. Kao na primer:

ili:

Saradnja sa poljacima je izgleda nastavljena obzirom da je hotel Lovran prodat upravo poljskoj firmi sa ciljem da nastavi tradiciju poljskog kulturnog prisustva u ovom kraju.

Takdje ispred jedne stare vile postavljen je spomenik Isidori Dankan koja je u njemu boravila… nekad.

 Noćni život je verovatno zbog septembra malo pritajen, ali najpopularnija mesta su već godinama Tantra kafe-klub na samoj plaži sa chill out muzičkim backgroundom i Hemingway kafe koji se odomaćio kao “Hem” i u kome zaista umeju da naprave dobru ice kafu.

Osim u Volovskom gde sam videla da se nešto zida, neki hotel, apartmani ili šta već, u Opatiji toga nema, jer nema gde da se sagradi kućica za ptice a kamoli hotel ili zgrada.
Sve je izgradjeno odavno, dosta ruiniranih, starih zdanja kojima baš ta drevnost daje cenu, pa tako tu su Vila Opatija tik uz savremeni pink i fensijana hotel od 5 zvezdica, Mocart, i Vilu Mascagni (koja je bila odmah preko puta mog prozora) koje su basloslovno skupe za smeštaj. Tu se nekad okupljao džet set… Pokušavam da zamislim na tren ove ulice pre 30 godina, tamo sedamdesetih, farove limuzina iz kojih izlaze domaći i strani slavni likovi u večernjoj toaleti sa svojim gospođama, pa kako se smeškaju jedni drugima, namiguju krišom svojim ljubavnicama koje će ih čekati posle ponoći na Lungomare šetalištu i sa kojima će dočekati zoru u nekoj memljivoj hotelskoj sobi. Prele je jednom pisao kako je u Opatiji Oliveru Dragojeviću na kocki skinuo odelo… Takav je ovo grad bio. Svaka vila – kazino, svaka ulica – pista, zamišljam koliko se ovde para i para obrnulo, vidim na tren čini mi se i viski koji se točio u potocima, i zamišljam koliko li je samo dece ovde začeto, jer ovo je verovatno u onoj SFRJ jedan od najgrešnijih gradova, iako je naziv dobio po tome što je ovde nekada živeo Opat. Sada je sve mnogo drugačije. Kupujem tako razglednice, a prodavac me pita: “Za gde vam trebaju markice?” Kažem “za Srbiju”, “E,”kaže, “za Srbiju imamo, za Hrvatsku nemamo. Bojkotujemo Kroativno!” I poče da mi priča, kaže, “Znaš, nikada više turizam neće biti kao u staroj Jugi…” jedan tu što je bio, možda 20 godina, nasmeja se, a ovaj matori njemu “Smej se ti, možeš jer ne znaš… Hrvatska je izgubila mnogo od raspada. Hrvatska do devedesete i posle devedesetih, nije više ista zemlja, ni mi nismo više isti ljudi…” Tako je lepo sročio te tri, četiri rečenice da mi došlo da mu predložim da otvori blog .

No najviše snimaka sam ispucala duž 12 kilometara duge staze koja ide od Volovskog do Lovrana, koja kažu, osim što je obnovljena tamo gde je bila istrošena, ima autentičan izgled, pa čak i klupe, metalna ograda i grafiti duboko urezani u beton sa datumima osamdesetih godina, su ostali i daju neverovatan šmek.
Morski vazduh me je totalno rehabilitovao, znam po snu jer sam spavala kao jagnje (osim jednom kada sam sanjala Bin Ladena) i budila se bistrih očiju. Iskoristila sam blizinu Rijeke, pa sam otrčala i tamo, nisam mgola da odolim shoppingu, a Rijeka...
Grad napucan izlozima, opuštenim i nasmejanim ljudima, Italijana koliko hoceš, italijanski maltene maternji, ali tako je tamo oduvek. Široki veliki korzo sa onim paralelnim ulicicama, kao i Knez. Sve se kupuje. Sve se prodaje. Ljudi kupuju jer je to tako normalno da kada ti nešto treba ti odeš i kupiš, bilo da je toalet papir ili ženski komplet veša marke Lisca. U njihovoj radnji žena je od nas pet koje smo razgledale robu tri poznavala samo zato što često dolaze i zato što je sasvim normalno da žena sebi kupi neki lep komad veša od oko 300 kuna (oko 40-50 evra).
Svi su lepo obučeni, rekla sam već – nasmejani, dovoljno da se oseti to neko zadovoljstvo u vazduhu, ides ulicom i čuješ žamor koji prija a ne opterećuje.

I eto... to bi u stvari bio nekakav blog presek mog putešestvija. Bilo bi i više da se nisam prve, sa lica mesta utiske ispucala na mailove, te ovo je više kao nekakav review, ili... ono što posle svega ostane.

„U novembru 2005. nagazna mina postavljena od strane Iračana na putu u Haditi, usmrtila je jednog i ranila dva marinca. Istog dana, u narednim časovima, marinci su ubili 24 iračkih muškaraca, žena i dece.“

Ovako počinje film „Battle for Haditha“, Nicka Broomfielda, uvodeći nas u jednu od najkrvavivijih akcija (’osveta’) američke vojske u Iraku. Realnost i dokumentarnost – koja prevazilazi sve ’majklmurovske’ pokušaje kolažnog prikaza istine, naročito je izražena jer je Broomfield za film angažovao stanovništvo Hadite kao i bivše i sadašnje US marince, dozvoljavajući im da u filmu sami improvizuju dijaloge bez ikakvog postojanja skripta već su se samo pridržavali outline-a (ili kako se to već zove) kao pokazatelja gde ide koja priča. Američka jedinica koja se pojavljuje u filmu je ona koja se na dan snimanja filma zatekla u Haditi. Glavni akter Eliot Ruiz, koji u filmu igra vojnika Ramireza, zapravo je bio najmlađi marinac poslat u Irak, kome je u 17-oj godini rat u Iraku već ostavio ožiljak na telu koji će u jednoj od scena i pokazati. Mobilna kamera i no-special-effects režija učinili su da se osećam kao da trčim sa njima drumovima Hadite, osećam miris soba, čaja i kokošinjca, hladnoću odlomljenih pločica u kuhinjama kroz koje vire zelene cevi, da sedim na njihovim krevetima na podu, anksiozno strepeći u času kada se koraci začuju pred vratima. Dok bivši irački vojnik koji mrzi Al Kaidu kopa rov za bombu da bi od te iste Al Kaide dobio 1000$, u kući pored je proslava koja će se uskoro pretvoriti u najgori masakr. Oni znaju za bombu, ali su bespomoćni: “Ako kažemo Amerikancima za bombu, teroristi će nas ubiti. A ako im ne kažemo, Amerikanci će nas ubiti i reći da sarađujemo sa teroristima.”

I tu je ta scena koja ostavlja bez teksta, kada uvidevši svoju bezizlaznost prepuštaju se ‘Alahu’, i nastavljaju sa slavljem, jer život u takvim uslovima dobija potpuno novu vrednost: - Ne smemo da dozvolimo teroristima da kontrolišu naše živote. Ne treba da se bojimo da živimo slobodno. - Hoćemo li da pravimo slavlje? - Naravno da hoćemo. Šta drugo da radimo? Sam bog u koga se uzdaju je takodje zanimljiva – nevidljiva figura, jer se na istog boga pozivaju i napaćen irački narod, i teroristi pozivajući se na sveti rat, i amerikanci koji se u par scena mole. Međutim, ako je na ikoga Broomfield uperio prst to je bio George Bush, američka politika, demonstracija moći, profita i nehajanja za obične ljude, kao i na sam rat... U jednoj sceni, Ramirez (Eliot Ruiz) trebalo je da pokaže bes i gnev, ogorčenost spram rata i svega doživljenog. Kasnije u jednom intervjuu za tu scenu on će reći: “Nick je došao i rekao mi ‘Probaj da misliš na nešto kao što je smrt prijatelja’ – i tada, sve ono što sam godinama skupljao u sebi samo je izletelo. To nije bila gluma. To je bio pravi nervni slom koji sam doživeo u tom kupatilu. Sve emocije su izletele i ja to nisam mogao da kontrolišem.”

I zaista, sve scene u filmu su više nego stvarne. Više niste samo publika u bioskopu, već svedoci patnje, besa, straha, nepravde. Zbog toga film ni ne prikazuje američke marince kao nekakvu ‘nemilosrdnu i zlu silu’ obzirom na masakr u Haditi, već više njihovu pogubljenost, strah, otuđenost i nadasve besmisao rata. “Živim u baraci punoj pacova. Svakog časa mogu da me ubiju kroz bilo koji prozor. Svako jutro kada se probudim patroliram istom trasom. I jedino za šta se borim, a da sam toga svestan, je da se vratim kući živ. Jer ja ne znam zašto smo ovde…”

Film jeste težak samo onoliko koliko je realan. Spilbergov ‘Rajan’ je mnogo teži zbog krivoliptanja i mučnih scena kao one kada čovek nosi svoju ruku ispod miške ili vraća creva u utrobu, al’ ovo je film koji je težak samo zbog toga što je realan, živ, i što ta priča nije završena, što taj rat i dalje traje, i kako kaže sam reditelj: “Hadita je kompletna priča, jer postoji milion Hadita u bilo kojem ratu na svetu.”

• Više o samom događaju, o tome kako je tekla istraga jer se tek u maju 2006. došlo do pravih dokaza, imate ovde. • Intervju sa Eliotom Riuzom • Nick Broomfield official site

Pripreme za more i odmor uključuju završavanje svega što ne bi smelo da me koči kao ’nezavršeni posao’ kada krenem. Otići sa mirom, i vratiti se isto tako... ne razmišljam o vremenu, suncu, toploti koje mi septembar ni ne garantuje... samo o blizini velike vode i mirisima koje tokom godine bezuspešno pokušavam da na sintetički način, osveživačima prostorija i dezodoransima, unesem u život.

Ne razmišljam ni o vremenu. Buđenje nema podatak koliko smo proveli u snu. Ko zna koliko je spavao? U snu ne postoji vreme. Valjda je tako i u smrti. Zatvoriću oči i otvoriti ih ponovo... posle sedam dana ili sedam vekova... nebitno.

Kako se zove to kada ti nisu potrebni spoljni izvori informacija da bi znao šta neko blizak misli i oseća? Kako se zove to kada i uprkos tome insistiraš na odgovorima koje znaš... Kako se zove to kada ti nije potreban odlazak u crkvu i molitva, jer još jaču snagu želje da nekome bude dobro i da je srećan osetiš kada vam se ukrste glasovi. Kako se zove to kada si srećan jer su oni srećni.

Slušam muziku koju je Aleksandra postavila na svoj blog. Balmorhea – If Only You Knew the Rain... Prija mi jer je novo i prija mi jer je produhovljeno i čisto. Dok slušam, pitam se, ko će i kada spasiti Zemlju?

Prija mi umetnost, prijaju mi fotografije. Uskoro, imaću i ja svoj aparat za beleženje trenutaka. Plašim se nove zavisnosti i navike od koje neću želeti da se odviknem.

Odvikavanje od navikavanja... nema potrebe kada je dobro.
A dobro je... sve.