Zahvaljujući prijateljici koja je ove godine bila izvršni direktor festivala kratkog filma „Kratkofil“ u Banja Luci, i ja se obreh tamo medju rediteljima, sineastama, ali najviše medju ljudima dobre volje, koji veruju u niskobudžetne festivale i poruke koju studenti režije (uglavnom) prenose svetu svojim malim nokautima. Umetnost vs. Profit. Tako je glasio slogan festivala i savršeno se uklapao u okolnosti koje su pratile organizaciju festivala, pa je moglo i da se preinači u Entuzijazam vs. Ministarstvo kulture.

Medjutim, malo je teško kada se na prste jedne ruke zapravo mogu pobrojati ti entuzijasti koji iznose čitavu manifestaciju na svojim plećima. I koji čak, po prvi put u istoriji ovog festivala uspevaju da dosadašnjem sponzoru – NATO, kažu „ne treba nam vaš prljav novac!“ Naravno da niko sem nje i još dvoje ljudi, nije verovao u to da se projekat može zaokružiti bez tih natovskih para kojima su eto, dosadašnji organizatori bili spremni da udovolje ne bi li se ovi iskupili za svoja nedela i zločine. I sad zamislite. Jedan od filmova, lošijih na festivalu, al’ to je nebitno za ovo što ću reći, upravo je za temu imao bombardovanje Srbije 1999. godine. I sad zamsilite da festival na kom će biti prikazan taj film, sponzoriše NATO? Parodija. Nečovečnost. U takvim okolnostima shvatite da je sreća kada vas bar jedna osoba podržava i razume, deli vaša shvatanja, a ako ih je dvoje – onda ste na konju. Na podršku mase je još prerano računati. Masa i dalje talasa u svojim mehanizmima kojima se brani od stvarnosti. Ali stvarnost pritiska, guši. I na kraju, kada i novac dobijen za festival premaši sva očekivanja zaposlenih zahvaljujući volji i ideji samo jedne osobe, kada po prvi put dožive da se neko izborio ne samo za manifestaciju već i za njih, ostaje da lebdi pitanje ’hoće li to išta promeniti u svesti tih ljudi...’

Pre par dana sam na netu pronašla jedan od tih kratkih filmova sa festivala, koji me je baš ostavio pod jakim utiscima, i zato naravno da želim da vam ga predstavim. U pitanju je kratki animirani film (traje nekih 5 minuta, kao crtani) argentinskog reditelja Santjaga Bou Grasa. Jesmo li ljudi ili objekti? Otkrijte...

link do filma

Nekada je tako malo potrebno da biste obradovali druge. Još je bolje ako su ti „drugi“ ljudi koji ne spadaju u „bližnje“. Obradujete nekoga ko je od vas to najmanje očekivao. Neverovatno je koliko takvi potezi stvaraju nekakav zaštitni omotač i oko vas čitavog tog dana. Oni koji su imali iskustvo života bez podrške porodice, kojima je nebrojeno puta u potpunoj samoći kada nisu znali na koju stranu da krenu tuđa i sasvim nepoznata ruka pružila pomoć, izbavivši ih nekakve brige i straha, nepopravljivo veruju u dobro. Setih se jednog filma se Kevinom Spejsijem, gde je on učitelj koji zadaje odeljenju zadatak da učine tri dobra dela, ali zadatak uspeva samo ako i to troje nastave da „misiju dobra“ šire dalje. Film je na kraju tragičan, pada nevina, pa još – dečija žrtva, i opet ono pitanje, „gde je tu pravda?“ A znam da oni koji se često nađu u situaciji da sebi postavljaju to pitanje, „gde je pravda?“ ili „šta sam ja bogu skrivio?“ i pored sve volje počinju da gube veru u dobro. Vera u dobro se gubi danas lako. Dobro se povlači pred ohološću doba u kome živimo. Zaposlite se u nekoj firmi i najpre sa osmehom (iskrenim) ostvarujete kontakte i završavate poslove. Ali onda se ubace novi akteri koji neljudskim metodama, pakosno i podmuklo krče svoje staze nekako uvek pentrajući se preko vaše kičme... i tu dobro popušta, škripi, pokušava da pobedi, ali ako pritisak dovoljno dugo traje - čovek preuzima nove metode u koje nikada nije verovao i da bi opstao - i sam postaje takav.

Zato, postoje dani kada mi je najbitnije da znam da ih imam. Da imam moje ljude. One koji su tu, od kojih smem da očekujem, da tražim, koji me trpe, koji me vole, koji me ganu, na koje sam slaba... ali ima dana kada mi prija da znam da ima i ljudi koji nisu moji bližnji, ali su tu. Kao nevidljivi moji saputnici čije dobro i to što mi žele dobro, što poštuju moj rad, smatraju vrednim ono što dobiju od mene kada dodju po savete ili im pošaljem mail pa mi uzvrate osmehom i uzdahom olakšanja, spašava na nekom kosmičkom nivou. Verujem u postojanje energija i verujem da je energija u svemu. Od reči i kamena uzetog sa dna Crvenog mora do dodira i misli. Sve ima svoju energiju. I kao jin i jang, oko nas uvek postoji nekakav oblak energija koje stvaramo i koje primamo. Neko vas mrzi, a neko vam želi svo dobro ovoga sveta. Negde na ulici nagazite na pasje govno, na nekom drugom ćošku na glavu vam sleti opali trešnjin cvet i zamiriše vam čitav dan! Komšija preko puta ne može očima da vas vidi jer ste jednom ostavili vrata od lifta, komšija iznad, tretira vas kao svoje dete jer ste mu par puta pomogli. I to je cela magija. Energija je isuviše prisutna i deo svega da bi se tretirala kao fenomen. I zato dok se drugi bave vama, dok nastoje da nađu nešto što bi vam prikačili onda kada evidentno nemaju šta, pa makar to bio i način na koji vezujete pertle, vi se osmehujte i srce pružajte onima koji su vaši bližnji i onima koje ni ne poznajete. Isuviše je ljudi na ovoj planeti i zato ne očekujte nikada da vas svi vole. To se sigurno neće desiti, jer ni sami sebe nekada ne volite. Ali takvi smo kakvi smo, i baš kao što je rekao Krleža... „među ljudima smrdi, ali je toplo...“

Izjava u skladu sa naslovom:

„Sister, kada budem matora i beskorisna, obećaj da ćeš me dati u neki starački dom. Hoću da budem tamo sa mojim vršnjacima i da pričam sa njima kako je bilo na Gilanovom koncertu.“
(moja sestra V.)

dan je prolećni, mesec jesenji, neke laste bi mogle da se greškom vrate... ništa nije kao što je bilo. za očekivati, ako podjemo od toga da je ambicija Svemira zapravo permanentna promena, pa samim tim i promena svih nas. samo pitanje je, da li se ta promena odnosi na evoluciju ili devoluciju, na razvoj ili raspad...

ali ono što mene njaviše u svemu tome brine je - dehumanizacija. u novinama reklama za nekakvu saksiju koja govori, stavite zelenu biljku u saksiju koja je napunjena strujom, baterijama, programima, koja svetli, i saksija će vam reći kako je vaša biljka. razumete li? sve humano i sve prirodno su zaposele mašine, kablovi, anode i štatijaznam kakve naprave koje sve mogu samo ne da osećaju. elektronika je jedno novo doba. rame uz rame sa kamenim i metalnim... imamo sve više vremena za gluposti, a sve manje za vrednosti. poznajemo sve više ljudi i sve manje se trudimo da spoznamo sebe. sve se više informišemo, sa svih strana zasipaju nas informacije iz spoljnog sveta, a sve manje doživljavamo.

posle homoerektusa, i homosapiensa, vreme je za homoelektronikusa.

Odrasla sam u porodici u kojoj je svako imao svoje novine. Osim dnevne šeme Sport i Ekspres, kroz kuću su se provlačili Tempo, Nin i Eliksir, Bazar i Burda (iz koje je majka umela dok ju je vid služio da sašije šta poželiš i da bude ko iz magazina! Ja sam volela onaj točkić za izvlačenje krojeva, ali tek kasnije mi je dopustila da to ponekad uradim umesto nje...), a ja sam dobijala kao klinka Politikin i Mikijev zabavnik (i almanah kad izadje) a kasnije su se ređali: Rock, Ćao, Vreme zabave... To Vreme zabave, negde kada sam već bila student, zamenio je po meni nenadmašan magazin za pop kulturu XZabava. Otkrivši ga, mada ne na vreme, naručila sam brojeve koje su mi nedostajali te sam danas ponosni vlasnik celog kompleta. Čini mi se da je to bio poslednji časopis koji sam redom čitala, počev od uvodnih reči urednika Petra Lukovića, preko rubrika Strip, Knjige, Urbana histerija, Gistro Šatro i sjajnog Dosijea - koji vam je pružao priliku da sve što ste mislili da znate o nečemu ili nekome, začinite pričom koja je uvek bila prava "perverzija" bazirana na mnoštvu argumenata, slika, hronologija... Sve ono što je usledilo nakon toga, po kvalitetu a bogami i sadržini nije moglo ni da primiriše dobrim tekstovima XZabave, ekipe sjajnih novinara, muzičkih sladostrasnika, ljudima koji su umeli da kroz tekst okarakterišu i vreme i epohu, i ljude i politiku i psihologiju, i religiju ako treba...

Zbog toga i danas često uzmem da pročitam neki od tih tekstova, britkih recenzija Lukovića, Radulovića ili Voje Pantića. Medjutim, negde krajem prošle godine sasvim slučajno čekajući na red pred kioskom za kutiju Lucky Strike-a, vidim veliko belo "X" uokvireno crnim, kako štrči ispod nekih preko stavljenih novina. Ispod toga u zagradi piše Frka... sve zajedno, čitalo bi se X-Frka. Broj 02. Sve boje sa naslovne potpuno skinut original boja sa X Zabave. Čak i Font. Znate koje su šanse da na prvi pogled pomislite da nemaju ama baš nikakve veze jedan sa drugima? Nikakve! Eeee, al ne lezi vraže... kupim naravno, i sad, pitam se da li su copy kreatori ove X Frke stvarno za ciljnu grupu uzeli samo mlade koji su imali 5 godina kada je X Zabava prestala da izlazi, i koji samim tim i ne znaju kako može i kako treba da izgleda pravi časopis za pop kulturu... Moje razočarenje nije bilo veliko, jer ipak nisam mogla da poverujem da je resurrection mog omiljenog magazina u pitanju. No ipak, bolje išta nego ništa, kažem i ja... Najpre bih ga opisala kao crossover XZabave i lista Ćao ako ga se sećate, onako poprilično tinejdžerskog sa tu i tamo interesantnim intervjuima popularnih muzičara koji na kraju obavezno pozdravljaju čitaoce lista i šalju poljupce! No u svom siromaštvu magazina ovog tipa, u svoj toj poplavi kojekakvih džirlo šareniša na papiru koji ni za wc ne bi bili dobri, i ovakav pokušaj opet negde podržavam.

Kad, igrom slučaja kako to obično biva, u decembru se čuh sa glavnom urednicom te Frke koja mi reče kako će na dalje magaizn biti zamrznut. Menja se direktor, menja se firma, nije krenulo kako je očekivano... a iza svega stoje Slovenci. Auh... Na žalost, Svetovi, Skandali, i ostala "zbogom pameti" izdanja, neće se skoro "zamrznuti". E ali ovo nije kraj... Odem tako ja na Kopaonik sad, i u nedostatku literature za čitanje, nisam planirala da ću imati i temperaturu dva dana i da neću izlaziti iz sobe, nakupovah štošta za čitanje, a imam tu potrebu da ako mi se ukaže neki još nikad vidjen list, na oko prolazan, obavezno kupujem. Prosto moram da vidim šta je to u njemu. Tako sam na aerodromu u Tivtu jedne godine prvi put kupila Planetu - časopis koji se retko gde može naći a koji je fenomenalan, ali baš! I sad, kupim tako Aplauz! Magazin za pop kulturu, hrvatsko izdanje inače. I... oduševim se! Verovatno iz razloga što su urednici išli na kvalitet, sačekaće vas "mešano meso" od tema, ali sve podjednako ukusne. Reviews sa koncerata, recenzije novih izdanja, preporuke za šta da se uhvatite kada uđete u knjižaru, flashback na vreme YU fudbala i bisere komentatora - suze su mi išle, Disco groznici, odličan tekst o životu Sigmunda Frojda, intervju sa Rajkom Grlićem, po malo nostalgični članci o njenom veličanstvu LP ploči, gramofonu i igli, kao i zanimljiv tekst Stripom protiv odrastanja ali sa intrigantnim naslovom rubrike - Stanje komercijalnog stripa u Hrvatskoj. Čini se da su nas snašle iste muke braćo Hrvati... Bilo mi je žao što list ima samo 67 stranica sa sve koricama. Ali svakako, aplauz za Aplauz! Ove nenormalno normalne novine... kako u podnaslovu piše... Odlični novinari, sjajne recenzije, tekstovi koji se čitaju redom... Ono što bi u XZ bio Dosije, ovde je rubrika Priče iz davnina, i u ovom broju istorografija kroz slike i sjajnu priču o jednom od mojih omiljenih YU bendova, Haustoru:

"Kasnih sedamdesetih godina (već) prošlog stoljeća na glazbenoj sceni bivše države počelo se zahuktavati. Iz Velike Britanije stigao je novi sound - rođen je punk! Buntovnički punk na Balkanu je naišao na plodno tlo, prije svega u urbanim centrima poput Ljubljane, Zagreba, Beograda. Vjetar s Otoka digao je val koji je na obalu izbacio puno dobrih "stvari". Jedna od njih svakako je Haiustor"

Već kada pročitate uvod, vama se ovaj članak čita. I to onako, da prvo pripalite pljugu, udobno se smestite i uronite...

UPDATE: - nisi spomenula itd - uh, da bre... ITD! - mislim da su svi kupovali itd... zašto? zašto su svi kupovali itd? - m? - zbog rubrike: "One stvari"... a ko je odgovarao na pitanja čitalaca? onaj kantautor što ga nikad nisam podnosio... Srđan... - Srdjan Marjanovic? - taj, patetik... ja sam tada slušao blues.

(ovo je stari post, samo sam ga ponovo objavila)

lenja sam nešto da pišem.
odmaram se.
more me je vratilo u život. jedna godina pauze i već sam bila na ivici nervnog sloma.
smišljam neke nove teme i pasuse za pisanje.
spremam se za koncert večeras.
ovo pišem da se sklone glupavi oglasi koji me u roze izdanju obaveštavaju da je svakog trenutka 30.000 devojaka na netu...
hvala, nisam zainteresovana.

Ako se sećate studentskih demonstracija 96/97, onda znate da su to bili poslednji dani kada se mogao u vazduhu osetiti onaj duh kada svi dišu kao jedan. Bilo je lako. Na jednoj strani bio je on, a na drugoj – svi mi. Posle toga, rasparčali smo se na stranke i ideologije, ali ako nešto može da ponovo povrati tu energiju, to su rok koncerti – mada ne polazi za rukom baš svakome da kod publike to i isprovocira, medjutim, Lenny je večeras uspeo. Ni zatvoreni Terazijski tunel, ni gužva, ni kiša, ni bol u nogama od skakanja, ni dlanovi koji su brideli – nisu mogli da ukinu osmeh zadovoljstva. U autu zvone telefoni, pišu se poruke... ’Kakav koncert! Gde ste bili... Mi smo bili gore....’ Verujem da nema osobe koja nije na kraju bila zahvalna bogu, majci, ocu, Areni, organizatorima, komšiji koji je glasno slušao rokenrol, Džuboksu, Internetu... što može da asimilira i primi odlične rifove i solo deonice Lennyjevog gitariste – kome ne znam ime, i što u najezdi eksperimentalne elektronike uspeva da očuva sluh za njeno veličanstvo Gitaru. Lenny? On je dao sve od sebe. U nekoliko navrata se zahvaljivao publici, i ma koliko neko može reći da je to ’deo svakog koncerta’, budimo realni... Sting se nedavno zahvaljivao na Ušću, ali znamo i on i mi da nije imao na čemu baš da zahvali. Lenny jeste. Publika je bila neodoljivo raspoložena da uzvraća aplauzom, vrištanjem, energijom, a u publici ono što najviše volim da vidim, generacije od 40-tih do dvehiljaditih. Bukvalno desetogodišnjaci sa svojim roditeljima koji ih na vreme upućuju na pravu muziku (čitaj: rnr). U par navrata imao je svoje ’preacherman’ momente, „Listen, everybody in this room tonight is a superstar...“ posle kojih je bilo logično da svi dignemo ruke i zapevamo: ’Praaaise the Lord!’ ali se umesto toga začulo sa svih tribina: „Let Love Ruuuule!“ Na istoj pesmi, ubačen solo na trubi (čovek sa trubom se zove Michael Hunter, ako sam ga dobro razumela) sa backgroundom koji na momente vuče melodiju „Shine on you crazy diamond“ i samo ako nemate srca, ili baš nikada, ali nikada niste u sebe poput dima cigarete uvukli duboko ovu stvar od Floyda, mogli ste da u tom trenutku odete po piće, zverate okolo ili pričate telefonom. To je bio solo za ostajanje bez daha. I samo ako niste bili na koncertu, izvinjavam se što ste morali da pročitate ovaj post. Ako ste u Makedoniji – imate još vremena da kupite kartu za koncert koji je 3. avgusta, a u Zagrebu je 6. avgusta. Da imam malo više vremena, mislim da bih otišla i u Zagreb da ponovo doživim sve ovo... jer, ljubavi nikada dosta, a večeras je bilo puno ljubavi. Zato naziv turneje „It’s time for the love revolution“ potpuno odgovara doživljaju.

Nisam baš dobra u tom post događajnom objavljivanju tekstova. Kada prođe već neko vreme – prošlo je... No dobro, verovatno zbog retro Merkura, retro i pisanje. Prvi put na raftingu, prvi put na Limu. Adrenalin od Plava do Murina, i neprevaziđeni Tifran, najuži deo Lima, a najbrži, sa stenama  allaround, gde smo imali tu čast (moj čamac, jel..) da se na jednu i nasučemo i doživimo pravi extrem trip, sa sve zamalo potapanjem čamca, no voda nas je izbacila dalje... Pre nego nastavim dalje, ovaj snimak sa Tifrana može da vam dočara kako to sve izgleda uživo...

Prevrtanje u reci, spašavanje vesala, opreme, spašavanje neke druge ekipe kojoj je puklo pola komora... reka sa svojim iznenadjenjima, čudesima i lepotama. Lim je sjajan. Za Taru kažu da je lepa što se prirode tiče, ali ovakvih delova tamo nema... mada za Lim takodje važi da je ime dobio po gomili otpada i lima, krševa automobila koji vas prate od početka do kraja.

Putešestvije je posebno bilo nadahnjujuće, jer smo ga započeli od Alipašinih izvora, dakle samog izvora Lima, gde on onako leden od otopljenih lednika sa ukusom snega ni ne sluti u kakvu će zver da preraste na samo neki kilmoetar dalje. Kraj puta je bilo Brodarevo, prelazak granice na reci, iskrcavanje, i ručak na Zlatarskom jezeru (Kokin Brod), koje je takva idilična slika za odmor... mada posle Lima, ruku na srce, malo i dosadna. Previše mirno, opuštajuće i mnogo tirkizno-plavo, bez imalo mutnog.

Kampovanje na livadama Crne Gore, u nekim zabacima-sokacima posebna je priča. U Bijelom polju će vam u po noći, krenuti da trešte patriotske pesme o Kosovu, uz propratno dranje lokalnih pijanih likova.... (mada smo ujutru svi zaključili da je momak dobro pevao, iako je u pauzama dozivao Cecu, Mariju, Irenu... (Petra – aluzija na „Kengura“) ali sportski duh je definitivno čudo. U svakoj drugoj situaciji verovatno bi nekome sve to preselo, možda bi iskočio iz šatora i progutao te moke sa sve ozvučenjem, autom, a ovako, zdravo poimanje svega, i iz šatora samo dopire smeh, ljudi – iako svi razbudjeni već kod „Lazara i Miloša, zemlje voljene...“ ne mogu da veruju kakvih ludaka ima...

Neko ih svejedno ubrzo oterao, bio je to šef restorana, („Ljudi hoće da spavaju“),  koji je tek posebna priča, jer zapravo i nije šef nego je samo menjao konobaricu koja je „nokautirana alkoholom“. Restoran u kome je ’mešano meso’ zapravo tri parčeta ribe, malo pečenja od poslednje svadbe i parčići piletine sa roštilja, i u kome svi do jednog imaju preko 60 godina i u vojnim su uniformama (Mladić da se tamo prikrio, ne bi ga provalili).
 

Al’ rafting...
Rafting je divan sport, alfa tim je odlična ekipa za putovanje, u koju se ima poverenja.
Bojan, Marijana, Miki – strpljivi, Dule koji je bio hrabar da izadje na kraj sa Lazarevčanima koji su na svako spuštanje nosili po gajbu (doslovce) piva, mada su najbolje prošli na Tifranu, ispalo da je poenta  – ne veslati, nego pustiš pa gde završiš i a voda te sama nosi...
 
Svakako moja preporuka svima – Lim i Alfa Tim. 

Neko sivilo napolju, mrtvo vreme. Kiša, vlažne ulice, nebo se spustilo i pritiska me tačno ispod slepoočnica. Sve mislim, kad bi stvarno, ali stvarno pljusnulo - da bi i meni i ovom gradu bilo lakše...

Mada znam. Sve je to samo scenografija za Cave-a.

Cave i sunce nikada nisu išli zajedno.

Lep provod svima koji večeras idu na koncert.

Ja nikada nisam bila pravi fan. Imam nekih pet šest omiljenih pesama ali nedovoljno da bih pojurila  na koncert. I 'cijenim', da kada koncert počne da će i pljusak...

Još je Bern davno napisao svoj bestseller Koju igru igraš i obelodanio našu potrebu da uvek, svuda igramo neke igre. Psihološke. Ali ima i onih drugih koje su bezbolne i rasterećujuće iako se desi da i tu naše psycho mračkice izadju na videlo. Na kraju krajeva, zar psiholozi nisu prvi koji se kunu da čovek više kaže o sebi crtežima nego pričom.

A ova nova navlakuša zove se Pictionary. U pitanju je board game, za neograničen broj ljudi obzirom da se igra u ekipama. Poenta igre je da svaki pojam treba da se pogodi – tako što ga jedan član ekipe crta a ostali pogadjaju. Vreme je naravno ograničeno.

Slike će vam možda bolje dočarati šta sve može da se nadje na kartici sa pojmovima, a polje na koje ste stali bojom odredjuje da li je u pitanju predmet, radnja, osoba, mesto i sl. Tu je i dopunska kockica koja može dodatno da oteža situaciju jer će reći da li crtate obično, ili možda levom rukom, iz jedne linije ili zatvorenih očiju.

Jeste da u uputstvu ne stoji da je obavezno igranje Pictionaryja uz:  

• paklu cigareta po večeri
• belo vino poznato kao ’pešunavac’
• pitu sa mesom (al to samo kad se igra kod Aleksandre)

...ali ove moje žene vole tako. Sada smo napravile kratku pauzu jer su jedne ronile po Crvenom moru i gledale leševe i olupine, ja sam završavala kurs astrologije, bilo je tu i nekih rodjendana, majskih svečanosti i praznika pa dok se ne konsolidujemo, što bi rekla Tanjica. Uskoro, nastavljamo dok nam ne dosadi...

Sve ovo sada može da zvuči pomalo dosadno, ali kada ste u igri tek tada shvatate koliko nemate pojma sa crtanjem, a zabava je sigurna jer lupetanje i odvaljivanje od smeha gotovo da je neminovno dok gledate kako neko pokušava da nacrta:

(anoreksija, zdepast (neka vas ne zbuni sir - to je "zdenka" kao asocijacija koja nije uspela a crtač je bio siguran da nema lakšeg načina), kidnapovanje, oblačiti se)

Pre trinaest godina sanjala sam prvi put u životu (a koliko se sećam i poslednji) svece. U istom snu na nekom proplanku srela sam se sa Svetim Ilijom, koji mi je tada ispričao ceo moj život kako i dolikuje njemu – proroku (s tim da se nijednog detalja nisam sećala po budjenju, sem što znam da sam bila radosna u snu nakon onog što sam čula – verovatno da i nije tako loše), a Sveta Petka je imala drugačije vesti za mene... Naime, rekla je da će mi mama umreti 3. maja. Samo to. Iako sam zaboravljala taj san, kada god se približi 3. maj, setim ga se i strepnja je neminovna. Nije rekla godinu, bar da jeste pa bih do sada već imala potvrdu da je omanula. Ali ovako, ako se desi da sam svesna tog dana da je „treći maj“ onda gledam u tom danu na sat čekajući da prodje, više nego što u celoj godini gledam. Nekada se desi da zaboravim. To je ono kada u glavi imam informaciju da je 2. maj, pa sledeći put kad me zainteresuje datum bude već 4, 5. Ali juče nije bilo tako. Juče sam bila svesna, i eto... sad je lakše. A Teodori je danas rodjendan.

Kao što neko odbija da pije bilo koju kafu sem domaće crne turske, sa ili bez šećera, pa sve te kapućine, moke, ledene i irske kafe odbija, tako i ja ostajem dosledna puter kifli, sa ili bez kačkavalja. Mogu se pekare širiti unedogled i ubacivati ne znam kakva italijanska, španska, danska, bavarska peciva, puter kifla je jedna. I jogurt. I tako jutros, u pekari, prilazim stolu za kojim ću pojesti svoj doručak, kad čuh: - "Jel' mogu i ja sa vama na puš pauzu?" - "Naravno", odgovaram pomerajući se u stranu kako bi pekarska radnica imala prostora za svoje široke bokove i tešku zadnjicu. To se zove profesionalna deformacija. Ljudi su vrveli okolo sa raširenim kišobranima ne primećujući da kiša odavno ne pada, ali su se tako valjda osećali sigurnije. Teritorijalna sigurnost merena obimom kišobrana. Sa desne strane pažnju mi skreće ime radnje sa garderobom koja se zove "za svakog po nešto"... pomislih kako je to lukav markentiški potez, u gradu koji već godinama unazad menja svoj identitet i iz nekadašnje jazbine sa intelektualnim pokrićem, sve više postaje olinjali trgovački centar, a zapravo jedna velika pijaca. Samim tim, i duh ljudi se menja. Svi trguju, udvaraju se jedni drugima da bi ponudili neki deo sebe čvrsto verujući da ovde - baš svako može uspeti. Samo je potrebna odredjena doza snalažljivosti, koketnosti i licemerja... I ko zna koliko bih još razmišljala o tome da me nije prekinuo glas ove žene koja mi je dimom sekla zalogaje... "Eh, kad bih ja bila novinar" poče ona, "pisala bih o mom putovanju juče Lastinim mini busom... do Opova smo putovali kao na kraj sveta jer smo uleteli u povorku koja je išla na sahranu. Pa u mimohodu idu oni, za njima idemo mi, stanu oni - stanemo mi... Ma zar je morao baš juče da umre? Što nije umro danas, svašta bih završila, a i on bi jedan dan duže živeo. ovako, samo sam otišla i vratila se i evo, sutra ću morati ponovo..." Nasmejala me je. Smrti se lako smejemo kada nas se ne tiče. To je paradoks. Baš kao što i velike smrti uvek merimo nekakvim brojevima, na tv-u je bitnije da je u Iraku sinoć stradalo 60 civila ili da je najmanje 90 ljudi poginulo u poplavama u Indiji... i onda to prenosimo dalje dvadesettrihiljadečetrnaest ljudi stradalo. Bitni su brojevi. Ko uspe da izadje iz tog matriksa, sačuvao je sebe. Sa poslednjim zalogajem slušam završetak njenog izlaganja o tome kako mora da pokriva svoju koleginicu preko vikenda, i kako nju niko ništa ne pita, kao da ona nema dušu... Pozdravljam je i odlazim Svetogorskom, a nekadašnjom ulicom Lole Ribara kojoj su nekih sedam puta menjali imena, ka gradskom Trgu. Tamo me čeka knjižara Geca Kon. Bez nekoliko knjiga ne vraćam se kući. Volim tu knjižaru više od svih napumpanih, modernih, renoviranih, sintetički namirisanih, koje su angažovale najbolje dekoratere i aranžere. Samo fale kabine... "Izvolite, probajte Kamija ili bi vama možda bolje stajao Dučić?" "A ne, ovaj komplet je za moju sobu... taman imam toliku policu... praznu. A slagaće se i sa bojom zidova". Svake godine Sajam knjiga poseti sve više ljudi, i svake godine sve sam više razočarana top listom najprodavanijih naslova. Ako Isidora Bjelica i Marko Vidojković zaslužuju da se nadju na top ten listi, onda jebeš takav Sajam. Prodju nekako kroz te novokomponovane pisce Pamuk, Murakami, i već očekivani dobitnici NIN- ovih nagrada, al sve je to znate, jako smešno... Zato volim u inat Sajmu knjige da kupujem pred Sajam. I ako nekada dodjete iz drugih gradova u Beograd, pre nego što se zaglavite u Platoovom lancu knjižara, udjite u Gecu Kon na samom početku Knez Mihajlove. I kada udjete, prodjite do kraja gde ćete zateći predratne, krpom samo razmazane stepenice koje liče na bilo koje stepenice što u nekim zabačenim hotelima, restoranima iz doba socijalizma vode do toaleta. Samo što ćete ovde naći trezor antikvarnih knjiga. Polovnih, prašnjavih, i što je najbitnije - retkih. Više ih ne štampaju. Nisu na top ten listi. Zašto bi neko doštampavao Sandrara ili Malroa? To nije profitabilno. Ako se bude moralo, onda hoćemo, al dok ne narede... štampamo estradu i biografiju Nede Ukraden i Alka Vuice. Ili je sa "j". Kako god, ta osoba me se ne tiče. Tamo me je, u tom podrumu sačekala žena koja očigledno ima svo vreme ovog sveta na raspolaganju. Sat vremena koliko sam se zadržala u ovom hramu, niko nije ušao sem jednog Engleza koji je tražio antikvarne novčanice. "Ma imamo Cvajga i Fantastičnu noć, ja sam je baš skoro pročitala, mala knjižica jel da?" Ja uzbudjeno kažem, "Da, mala i crvena iz edicije Reč i misao..." Ma jeste..." Al nije je bilo. Nema veze. Bio je tamo Malro. Bio je i Blez. NIsam mogla da pretražujem sve, a bazu nemaju. "Znaš, kaže mi, oni bi da ja sve to sama radim.. al nemoguće je od kada postoje kodovi. Ovo su polovne knjige i sve je tu drugačije i komplikovano..." Mora da se traži... lista, malo po malo. U jednom momentu mi je došlo da pripalim. Mirisi knjiga, ustajalog, memle od podruma tako su se izmešali da im je samo nedostajao miris duvana pa da doživljaj bude kompletan. I baš tad, dok sam prilazila njenom stolu da ostavim jaknu, videh je kako pali cigaretu. "Možemo po jednu?" "Ma kako da ne... sedi. Hoćeš kafu?" I nasu mi neku skoro ledenu tursku, crnu, gorku, jaku na čijoj se površini već uhvatilo dovoljno masnoće i skrame. Nema veze. Takvu sam, ako ne i goru pila nekada i po čitav dan. "Jel imate štand na Sajmu?" pitam je, jer ako me zanimaju neki štandovi onda su to uvek antikvarni, gde su ljudi usled egzistencijalne nesreće bili prinudjeni da se odreknu malog bogatstva merenog knjigama. Samo se nasmejala. Gorko. "Znaš li koliko je iznajmljivanje štanda?" Nama nema ko wc da popravi, a kamoli da nam omogući izlazak na Sajam. Mislim, biće.. al samo ovi gore." A ovi gore su - oni gore. Sprat iznad iste knjižare gde su se prodavala ista izdanja kao i u svim drugim knjižarama, sve ono što se odštampalo ove godine i dobro izreklamiralo. Kiša je počela u medjuvremenu ponovo. Imam kapuljaču na vindjakni al me je mrzelo da je vadim. Svi oko mene su čvrsto stezali svoje kišobrane, a ja svoj ranac sa knjigama kojih više nigde nema. I to je bilo sasvim dovoljno za prostu, ljudsku sreću.

Ulazim u auto i kažem Jeci, „Danas sam samu sebe nekoliko puta podsećala da večeras idemo na koncert.“ Ona se smeje i kaže „Isto.“ Krenule smo poptuno bez ikakvih očekivanja i bez ritualnog preslušavanja muzike koja nas obično prati u kolima kada idemo na neku svirku. Još smo i kasnile u polasku, a komentar je bio „Ma i ako zakasnimo, nije važno...“ medjutim sve se otvaralo, auto put, prolazi, parking, pa smo stigle za manje od deset minuta. Bez žurbe izduvanismo po jednu ispred, a onda lagano ka drugom redu. Konačno dobro mesto, dobar zvuk, sve je tu – samo nigde uzbuđenja... Kako smo sele, krenulo je... Leb i Sol - nova postava, nova energija, novo iskustvo..

E sad, znate ono, kada znate kako zvuči grupa koju ste slušali x godina unazad, a onda krene nešto ipak drugačije, pa te ostavi nekoliko trenutaka da misliš da je vreme stalo jer je potrebno da se prilagodiš osećajima koji su se odjednom sjatili sa svih strana... „Pa ovo je do jaja!“ Ja joj klimam glavom i ćutim jer sam bez teksta. A i šta bi rekla... sem onog ’čekaj, stani, pazi, vidi, evo gledaj...’

Instrumentali su išli redom, svetla su atraktivno pratila svaku stvar, zvuk svetski, tramvaj zvani Itakanataka nas je razneo (btw, Itakanataka je naziv albuma, koji smo naravno pazarile odmah po izlasku).

Da ne bih dužila, jedno je sigurno – ja sam oduševljena, i jedva čekam sutra da pustim glasno nov cd. Sada ga slušam na ’pristojno’ za sitne sate. Ovde možete da poslušate po malo (ali baš po malo) tek da osetite zvuk. Instrumentali Paramatma i Astrolab su mi favoriti za sada. Na istom linku imate i spot za pesmu ’Si zaljubiv edno mome’...

E da.. bio je tu i Dado Topić kome ruku na srce uopšte ne stoji Leb i Sol. U stvari, ne stoji on njima. Isuviše je sirov za sofisticiranost i finoću kojom zrače ostali članovi benda. I to bacanje majica u publiku apsolutno nije bilo potrebno, al dobro... Dado. Čovek sa glasom.

Nađoh na netu da je Vlatko bio protiv ovog projekta i da je samovoljno istupio, rekavši: „Krnja postava grupe koja je nastavila da svira ne služi ničemu i nikome - ni njima, ni publici, ni imenu „Leb i sol“ Kako god, svako radi svoje… pa će tako i Stefanovski u maju objaviti bluz album sa obradama B. B. Kinga, Džona Li Hukera, Madi Votersa i drugih bluz legendi, a specijalni gost mu je Jan Akerman – inače Vlatkov gitarski ‘ heroj’. E sad čekam maj, a do tada - Itakanataka ("I tako dalje...").
 

Prvi put će mi u životu majstori krečiti i sređivati stan. Do sada je uglavnom sve rađeno po sistemu ’FRA’ (familijarna radna akcija) ali valjda sa godinama težim da mi sve bude savršeno – pa i kutak u kome živim. Sve je dogovoreno, sem dana – al’ bar se zna da je ova nedelja.

Nemam pojma -  šta se radi kad ti dođu majstori... beži se od kuće? Moram da se pripremim, da ne bude.. "daj nam neke stare novine", a ja ih bacila baš koliko jutros...
Soba će mi malo provrištati jer će jedan zid biti crven – to je ono, na rados’... I odličan je osećaj. Ajd’ ja što se radujem, nego što sam euforiju prenela i na okruženje, pa je glavna tema ovih dana šta gde ide, koje boje, gde da kupim lustere, gde zavese, koje galerije da obiđem. Već znaju kad ih pozovem da ću krenuti sa ’videla sam’ il’ ’šta misliš...’ i evo sutra ćemo procunjati Ikeom u potrazi za zavesama i lusterima.  Inače, Feng Shui tvrdi da ’stanje okruženja utiče na čovekovo unutrašnje stanje. Unutrašnje i spoljašnje su kao dve strane novčića. Oni su neodvojivi i međusobno zavisni’.  Zbog toga i osećam da mi je potrebna velika promena, jer sadašnje stanje je praistorijsko. Promenila sam se ja milion puta od kad sam u ovom stanu, prošla trista faza, života, a on je u principu ostao sve vreme isti. Odguram ja krevet iz jednog ćoška u drugi, prebacim kompjuter tamo-vamo, al sve u svemu, ništa to ne menja. Možda je trebalo da se konsultujem sa mojom učenicom koja se razume u feng shui, al’ znam i ja nešto... Interesantno je da nešto valjda i sami osetimo. Te energije jednostavno rade... recimo kada mi neko ko me nervira ili ko mi nije nešto posebno blizak pokloni nešto, meni taj poklon smeta. I onda ga ili sklonim negde daleko od očiju, ili dam dalje, ili bacim, a FS isto preporučuje... evo šta kaže još... možda zatreba još nekome:

• Baciti sav krš. U krš spadaju sve one stvari koje se ne koriste dugo, kao i sve polomljene stvari i oštećene.
• Srediti nered i stvari koje su nabacane. Imajte na umu da one reprodukuju i red u vašoj glavi i vašem životu. Kako vam je u stanu – tako vam je u glavi!
• Rođendan vašeg prostora obeležavajte svake godine... (tjah, ja mu uradila i horoskop još odavno), jer je vaš prostor jednako živ koliko i vi – vibrira svoju energiju. Kakvog će polariteta biti (pozitivnog ili negativnog) zavisi od vas – onoliko koliko vi volite i negujete svoj prostor, toliko će i on voleti vas i multiplicirano vam vraćati uloženi trud na svim poljima vašeg života i rada.
• Poklonjene stvari koje smo dobili od drugih, a ne sviđaju nam se ili smo se posvađali sa osobama koje su nam ih poklonile – treba ukloniti. Sve stvari koje nas iz nekog razloga nerviraju treba otuđiti, jer je nervni sistem narušen ako ih i dalje zadržite u posedu.
• Daska na wc šolji treba da je uvek poklopljena zbog izlaska negativne energije iz kanalizacionog otpada.
• Voda ne sme nigde da curi, jer to utiče direktno na razmenu tečnosti u organizmu. Voda u prostoru odgovara tečnostima u organizmu.
• Struja treba da je ispravna, jer je u FS simbolici struja – centralni nervni sistem čoveka, i ako tu dolazi često do kuršlusa, nervi su slabi.
• Sudovi treba da su uvek oprani. Sudopera odgovara želucu.
• TV ekran, lice radija, kompjuterskog monitora i sl, po mogućstvu treba okrenuti (da gledaju) ka istoku ili jugu. Najnepoželjniji pravac je – sever. (a meni je trenutno baš tako okrenuto)
• Jedan telefonski aparat treba uvek da je u polju novca (bagva 9) i da ga aktivno koristimo.
• Patos i zidovi ne smeju imati pukotina i sličnih nedostataka, jer utiču na vaš koštani sistem i na vaš autoritet.

Ma ima tu milion začkoljica i pravila koje ma koliko 'naivno' zvučale imaju i te kako logike, jer sve je energija.

Kada zakucaju na vrata i traže dobrovoljni prilog u ime ove ili one organizacije, uvek im dam. Retko kada im verujem, sem kada mi kao pre dve nedelje ne dodje dete od 15, poluizubijana i čupava i kaže: „Jel imaš nešto da mi daš da jedem?“ Ovima ostalima više dam da bih se ja osećala bolje, jer ima nečeg u tom „od vrata do vrata“ nastupu što mi pokreće sumnju.. Evo ko danas, „Hitno nam treba još 400 evra, znate, bilo je na Studiju B“.. Pitam da li imaju neki žiro račun, al kaže... „ma imamo, ali ne vredi, hitno nam treba do večeras“. I baš 400 evra? „Da.“ I tako... dam im sto dinara i osećam se dobro, kupim popodnevni optimizam za te pare, pa sad kom god da sam pomogla – nekom jesam. Medjutim, suze mi krenu i sjebem se skroz kad ovde na groblju kod mene vidim male cigančiće koji tek što su prohodali a već idu i vuku nekakve kofere, skupljaju ostatke hrane sa grobova... vire im na sve strane banane i ratluci, vuku one ruksake po zemlji jer su slabi da ih nose. Jedan s jedne, drugi s druge strane pa uprte tako. E to je patnja. A vreme koje ide ništa lepo ne obećava. Gladni će gladovati još više, nepismenih biti još više jer kako ćemo se pretvoriti u Hong Kong, Brazil i sl, da bi porodica opstala mnogi će i decu morati da uposle. Ma, što bi rekao Ivan Karamazov, „ako ulaznicu za Novi svet treba biti plaćena dečijim suzama – onda meni ta karta ne treba!“

Nikada ne bih živela u centru. Kada mi se pružila prilika da iznajmim sobu u Bulevaru Revolucije, blizu Pravnog fakulteta, iako je otac govorio da je to super lokacija, ja sam odmahivala glavom. Ne sviđa mi se ideja da mi pod prozorom tandrču tramvaji, da mi graja sa ulice koja prija u toplim letnjim večerima (ponekad), postane svakodnevni background. A i gazdarica tog stana ličila je mnogo na Dušanku Kalanj i ulivala mi strah. Moj prvi kutak bio je u Šumicama, blizu velikog parka, u dubini ulice Karla Lukača sa ogromnim prozorima i terasom koji su gledali na klupe i drveće. Posle toga, preselila sam se na Košutnjak. Studentski dom, al opet u srcu prirode. Duge šetnje po Topčideru i spremanje ispita na klupama oko SC Košutnjak, gde bismo u pauzama nekad mazili konje koje su tu redovno dovodili. I tako jutros krenuh samo do pošte i banke. A vazduh čist, lišće svuda unaokolo jer opet živim maltene u šumi, sa prelepim drvoredima, ulice pune lišća, a nebo plavo i vedro, kakvo samo pet-šest stanica niže nije moguće videti. Opet sam srećna što živim ovde. I jednog dana, kada budem kupovala svoj stan, biće isto ovakav neki kraj. Na visini, brdovito, sa čistim nebom („na koje još niko nije pljunuo!“ što bi rekao R. Petrović).

***
mimo napisanog:

Obradovala me je vest o povratničkom albumu Eve Braun – ultimativnog simbola Bečeja, ali koncert sam, naravno, propustila na kojem je kako čujem, specijalni gost bio Vlada Divljan. Eva Braun me podseća na lepu stranu devedesetih.

Gledam malo pre ovaj spot i razmišljam kako su nekada spotovi bili jednostavni ali sa dušom. Valjda smo takvi bili svi.

I tako sredjujem ja moj krsh&llom (iz prethodnog posta) i naletim na žutu šuškavu kesu Posta Romana sa odštampanim rumunskim adresama i brojevima telefona, a u njoj... dnevno izdanje štampe sa datumom 6. oktobar 2000. – SPECIJALNO IZDANJE! 

Na duplerici hrpa fotografija, ne Vojislava Koštunice nego, Dr Vojislava Koštunice sa suprugom (i bez kasnije popularnih mačaka) i svojim za sva vremena ovekovečenim izrazom lica („nisam ja odavle...“, ali tada „neprimećenim“?) i  natpisom: „Po volji naroda na čelu Jugoslavije“. Tu su kolumne o tome ko je Dr Vojislav Koštunica, njegov put do trona, podrške sveta njemu i siajset lepih i plemenitih reči ostalih kolega političara.

Bilo mi je zanimljivo iščitavanje naslova, jer kad se uporede sa ovim sada – bilo bi smešno da nije žalosno... Idealizam i naivnost – hronična boljka ovog naroda.

I evo samo nekih naslova (Danas, Blic, Večernje novosti, Glas javnosti, Politika):

• „Čačak – glavni grad!“ (i svemoguće reči hvale i podrške Velimiru Iliću) 
• Srdjan Gojković – Gile: „Krokodili konačno odlaze iz Srbije“ 

Na sceni je generacija političara koji su nosili mindjušu ili sviraju rokenrol na trgovima, mada će postati guverneri! (ipak je onaj roker koji je promenio veru zarad pink boje odredio u najvećem dalju subinu muzičke scene...)-    Kakve će biti posledice po rok scenu, polse promena vlasti u zemlji?

-    Šta bi politički rasplet u Srbiji mogao da znači za kulturu na širem planu?
-    Ako napravimo razuman politički sistem u kome niko neće moći da „siluje“ ljude jer drugačije misle (a B92?) u kome neće moći da se arči država kao svoja dedovina ili prćija (a Mišković?) onda bi mogli da ovu zemlju napravimo boljom.

• Koštunica: „Danas pravimo istoriju!“, gde kaže:
  „Ovo što danas radimo je istorija koju stvara narod sam, bez ičije pomoći. Ne treba nam pomoć ni iz Moskve ni iz Vašingtona, Srbija će sama da se izbori za slobodu.“ 
• Klinton pozvao Putina da priznaju Koštunicu 
• Džordž Buš: „SAD uvek stoje uz ljude koji se bore za svoju slobodu! Mislim da ljudi pokušavaju da povrate svoju zemlju i mi podržavamo demokratiju i volju srpskog naroda.“ 
• Putin: „Rusija je oduvek bila sa Jugoslavijom pa je i sada spremna da pomogne“ 
• „Ponovo gori zgrada televizije“ (piromana i onih koji pale dal tv stanice ili ambasade, bilo je uvek... samo po narodu jedni su heroji a drugi su banditi... to mi neće nikad biti jasno) 
• „Albanci traže svoj jezik u parlamentu“ 
• „TV Politika je emisiju vesti u 19h počela sa rečima: Dobro veče iz oslobodjene Politike“ (tada nisu znali kakva će ih sudbina tek zadesiti – mislim na TV Politiku) 

 Za kraj sam ostavila „Opomene Ivana Stambolića“:

"Sada smo mi Srbi umislili da nas deset miliona polugladnih, sa razorenom ekonomijom, vojskom, nemoćni, malaksali... To živo blato u koje smo ušli, iz svega mi hoćemo ponovo da jurišamo na nebo, da bude što biti ne može, da odbranimo svet od novog svetskog poretka. Mi jedini znamo šta svetu danas odgovara, jer nas svi mrze, mi imamo istorijsku misiju. Jedan mali narod opet umišlja i opet, kroz to treba da se vraća nekim mitovima i legendama, nekim zabludama, obmanama, iluzijama, lažima, prevarama, a u stvari neće da shvati šta se dogodilo padom Berlinskog zida.
Imali smo ceo jedan vek u kome se bore dva sistema, dve vojske, dve filozofije. Lenjinova filozofija revolucija, i Niksonova filozofija demokratija. Pobedila je ova druga, a ovaj prvi sistema se raspao. Raspao se na najdramatičniji i njatragičniji način, i ovaj koji je opstao nema više konkurenciju. Nema bipolarnog sveta. Ima jedan koji je pobedio, nadvladao, to je sistem koji vlada Evropom i Amerikom. Taj sistem hoće univerzalizaciju. Globalizaciju. Da li to nama odgovara? Ne odgovara. Da li bi nešto drukčije? Kako bi, to uopšte nije stvar slobodnog izbora za narode kakvi smo mi, pogotovo u situaciji u kakvoj smo se našli, izolovani od sveta, tumarajući po istoriji u bespućima u koja smo zabasali.
Mi moramo da se tom stanju prilagodimo. Mi moramo da vidimo kako u tim novim, novonastalim odnosima globalizacije da se prilagodimo, da nadjemo svoje mesto, da se vratimo u zajednicu evropskih i svetskih naroda. Inače, mi doživljavamo zaista istorijski poraz koji će značiti biološku ugroženost i opstanak tog naroda. I da li uopšte u Srbiji postoji raspoloženje za tako nešto? Ja ipak mislim da se to lagano budi. Ništa brzo ne treba očekivati. Infekcija je trajala dugo, bolestje bila izuzetno teška – lečenje ne može biti kraće od toga.“

čovek je lepo i video i rekao.

Htedoh da pobacam ove novine, al zbog tih foto reportaža mi se ne da... možda da sačekam sledeću revoluciju, pa da samo zamenim kesu. Sledeća će verovatno biti Петролеум Русиа.
 

Čujte... nisam za nezavisnost Kosova, jer taj zakon sile prezirem – kada se moćnici sveta ispodogovaraju i opale po nejakima, ugroženima, već dovoljno bespomoćnima. Iz istog razloga se protivim ratu u Iraku koji se vodi prevashodno da bi se što više popularizao „terorizam“ („ubedićemo ljude preko medija da tamo negde u planinama živi neki čovek koji je vodja terorista...“ – iz filma Zeitgeist) i da bi se održavao profit od prodaje oružja dok hiljade ljudi svakodnevno gine, ostaje bez domova, pa smrt dece...

Emotivno, više sam emotivno vezana za Crnu Goru ako ćemo iskreno (i tamo ima naših manastira, i tamo su još u 6. meku Sloveni napravili svoje ognjište), a moji geni sa majčine strane vode od Petrovića. Ka jugu sam najviše stigla do Novog Pazara i Ribarića, dok sam Crnu Goru obišla uzduž i popreko, iako sve do devedesetih nisam imala ama baš nikakvih afiniteta prema njoj. To je došlo tek kasnije, upoznajući ljude koji u njoj žive, upoznajući svoje gene i isksutveno – putujući i družeći se sa njima. I ko od nas nema neki crnogorski gen? A ako nije crnogorski onda je hercegovački.  

U slučaju Kosova, krivo mi je što doživljavam tu kolektivnu sramotu, poniznost i nejakost – kada čak pozivajući se na pravo, bivamo svedoci istine da naš glas moćnicima sveta ne važi i nema ko da ga čuje. Nego: „Biće kako mi kažemo!“. I baš zato što sam svesna da se naš status, integritet neće izmeniti ni sa Koštunicom, ni sa Tadićem, ni sa Jovanovićem, ni sa Nikolićem – ćutim i puštam da se ovaj scenario bedastoće razvija kako je krenuo, jer kad ne čuju njih, kao da će neko čuti mene? Možda bi se sa nekim od gore spomenutih promenila administracija, vize koje svi pominju kao reper slobode i šta-ti-ja-znam-šta... ali u duši, mi nosimo jedan pravekovni jad, gostoljubivi i srdačni prema drugima, a za svoju kuću ružni i besni. Dajemo i pogibosmo trudeći se da se dokažemo u svojoj milosti i dobroti pred drugima, a za one najbliže ne hajemo, svaka kuća se bar jednom u prošlosti pokrvila oko zemlje, para, medja, svi u kući su najpametniji i vuku na svoju stranu, razbucana jedna zemlja sve u svemu, gde imenom nezavisnosti i autonomije u izboru sudbine ponaosob uništavamo bliskost, ljubav i razumevanje. Mi čak ni jedni druge ne slušamo a zahtevamo da se čujemo! Spremni na svadju – uvek, čekamo da nas neko negira ko ozeblo sunce, kao da je tek negacija inspiracija, molimo se da nam stanu na put jer drugačije valjda ni ne umemo da se borimo. Tek kada kažu „Ne!“ mi urlamo „Da!“. Balašević otpeva „Putuj Evropo, nemoj više čekati na nas...“ i cela Srbija peva sa njim. Otvore nam se putevi ka toj Evropi deset godina kasnije, „E nećemo, ko vas j***!“

I šta je onda tu novo?
I šta je onda tu šokantno, zapanjujuće?
Takvi smo odvajkada i takvi ćemo vazda i biti! (da se izrazim i ja govorničko-politički)

Zbog toga u svojim postovima i inače, bavim se više lokalnim temama a ne globalnim, socijalnim životom ljudi i zbog toga rekoh da više nego podršku mitingu, ulažem podršku radnicima gradske čistoće (koji najviše trpe posledice razularenog naroda). Njima je danas dan isti kao i onaj juče, uradiće svoje poslove, svikli na ovaj život „srpski“.  Možda nemaju dovoljno besa? Možda im fali obrazovanje? Pa obrazovanih se postideh milion puta u ovih dvadeset godina.

Ti ljudi koji odgovorno i skromno iz dana u dan rade svoj posao znam da spašavaju naš narod više nego svi molebani i molitve. Onaj što je ustao jutros kao i svakog drugog dana i otišao pre zore u pekaru da ispeče hleb, onaj što ćuti i briše graške znoja dok radi za strojem, onaj što slaže slova za prvi broj jutarnjih novina, onaj što predano uči za ispit, onaj što obradjuje zemlju, onaj što se u prodavnici ljubazno obrati uvek, onaj što je zahvalan što je zdrav, onaj što je ushićen jer razmišlja i dolazi svakodnevno do novih idejnih otkrića, onaj što popunjava formulare ćutke i trpi vašu nervozu, onaj što redovno hrani pse ispred zgrade, onaj što pevuši neku ariju dok sredjuje il’ gradi tudje kuće, onaj što ustane u prevozu, onaj što poliva ulice i trpi psovke, onaj što pazi na semafor, ti ljudi „koji ne znaju jedni za druge“ spašavaju nas.

A ne Koštunica, niti Čeda, niti Tadić i Nikolić.

A na ovom snimku koji ste verovatno već videli, nisu potomci takvih ljudi, a znam, da će bar neki od njih, sutra biti menadžeri banaka, hotela, ekonomisti koji vode ovu zemlju, profesori naše dece.

"...a talon nose ružni i opaki
s nečuvenom moći
da tjeraju što zažele.
Mnogo ih je i strašno galame
obično razbiju sva ogledala
na koja naidju
da ne ostane ni
pomen na ljepotu.."

(Azra...)

Post podrške radnicima gradske čistoće.

 update: 21. 02. 08. (.. i još jednom)

Da li se sećate lekcija iz poznavanja prirode? Domaće životinje su one koje je čovek pripitomio, a divlje su one koje žive u šumi. Otprilike tako... Međutim, kako stvari stoje, udžbenici iz „Sveta oko nas“ (ex PPD) u nekoj ne tako dalekoj budućnosti možda će pretrpeti izvesne promene... ali da krenem redom...

Jutros su Požarevljani bili uzrujani, uzbudjeni, uspaničeni ali i bar za jedno jutro oslobodjeni svakodnevnih dosadnih briga, jer su svi pričali samo o jednom. O lisici koja je trčkarala i muvala se centrom grada, oko parka, zgrada i gradske apoteke. Šta će ljudi uraditi nego da je pre svega proglase besnom (i verovatno krivom za pretrpljeni strah). Zatim sledi onaj dosadni deo, gde intervencija stiže, lisicu odvode da ustanove da li je besna, aktiivraju se Radio Požarevac, TV Duga i svi lokalni mediji da usplahireno stanovništvo smire i tako dalje. Rezultate njihove nemam, ali evo na šta moja razmišljanja i rezultati ukazuju.

• Prvo pitanje glasi, otkud lisica u gradu?

Možda nije loše da kao podpitanje postavimo, otkud toliko pasa lutalica u gradu?

Kao što verovatno znate Požarevac je sedište Braničevskog okruga, a čitava opština koja uključuje mnogobrojna manja mestašca i sela i nalazi se izmedju tri reke: Velike Morave, Mlave i Dunava. Lučica, Bratovac, Prugovo, Poljana, Kasidol, Klenovnik, Maljurevac, Kličevac, Ćirikovac i tako dalje samo su neka od sela koje se nalaze nedaleko od grada.

• Novo pitanje za 5 bambija glasi: a gde su seljani?

A odgovor je: stari su pomrli, a mladi u inostranstvu. Jer, nije nepoznato da iz ovog kraja ljudi uglavnom odlaze put Italije ili Austrije, i to već decenijama – generacijski. Dok ih služe godine i dok decu ostavljenu babama i dedama na čuvanje i neguju ih čokoladama, poklonima i četvorospratnim kućama sve je lepo. Onda kasnije, ta deca odu njihovim stopama, a oni se vrate da umru u svom četvorospratnom grobu sa po nekim lavom, andjelom, fontanom umesto spomenika. Naravno da ima izuzetaka, i da nisu baš svi otišli, ali to je zato što još uvek imaju nekog ko je tamo – ko je preko, ko radi, crniči, i gradi sprat po sprat, i zbog koga baš to više i nisu prava seoska domaćinstva – već se tu trguje automobilima, a ne stokom, sirom i mlekom i sl.

Kako god, poenta je da su mnoge kuće ovog kraja ostale puste. Ako ne puste onda siromašnije, i nema više ko da čuva toliku stoku, nema više potrebe za tolikom živinom – jer dvorište je odavno zamenila bašta ili beton ("nema više malih papalina i naših pipica kaj su trčale po dvorištu i zobale zrnevlje...")

Veliki broj novopridošlih pasa, u čoporima upravo dolazi iz tih napuštenih ili zanemarenih domaćinstava. Jer pas traži svoj čopor i sklonište. Isto kao čovek i isto kao lisica. Kako nema više živine kojom bi se prehranila, lisica ide dalje.

Tako da nije lija došla jer je besna, već što je gladna!

A doći će i druge za njom, samo polako... Jer situacija u seoskim domaćinstvaima može samo postajati sve teža. Zato ako vidite da vam pred auto izleće lisica, pas sa sve ukrštenim letvicama zakucanim oko vrata - kako je to običaj u ovom kraju (da ne bi prošao kroz ogradu bilo dvorišta bilo pilićarnika) znajte ko je i odakle je i da i on ima onaj isti nagon za traženjem hrane i skloništa. I onda jednom, za nekih desetak godina, bajka o Malom princu koji pripitomljava lisicu može lako postati naša stvarnost. Pored mačaka i pasa, ne bi me čudilo da u nekoj budućnosti i lisica bude maknuta sa liste divljih i prebačena u domaće životinje.

Ono što nema puno veze sa ovim postom, ali mi je skrenulo pažnju je podatak sa wikipedije da je prosečni životni vek žene u Požarevcu 40.3 godina, a muškarca 37.8.

Šta bi i sa onim lekcijama o prosečnom ljudskom veku od 65-70 godina?

Udžbenici će definitivno morati na rekonstrukciju.

 UPDATE: lisicu su proglasili besnom i naravno, ubili. Rešili problem? Naravno, ne...

Na hrvatskom blog portalu današnje udarne vesti su „Blogerica se skinula do gola!“ (hocete link?) i druga koja me je više zaintrigirala o tome da je hrvatski policajac suspendovan jer je na hrvatskom blog sistemu vredjao vlast... Pre samo godinu dana kada je egipatski bloger završio zbog slicnih stvari u zatvoru pisali smo peticiju i mislili da cinimo dobro delo. Što su nam osudjenici blizi – peticija je manje... Znam da je pred izbore bilo veliko interesovanje za ono što blogeri pišu. Sve velike firme imaju u okviru sektora za marketing ljude kojima je zadatak da prelistavaju novine i kopiraju ono što se piše o njima... pregleda li neko blogove? Jeste da su novine i dalje citanije od blogova, ali...

Kako god, sloboda blogera bar u zemlji Srbiji još uvek nije dovedena u pitanje. Verovatno, jer "ko se boji blogera još..." iako cesto svojim tekstovima gadjaju pravo u cilj.

Auuu.. kakav film! Odgledala sam u poslednjih mesec dana par dobrih o kojima htedoh da napišem koji red, al me nekako prošlo. To je ono - ako ne napišem odmah, samo sa kratkom pauzom za WC dok ide odjavna špica, onda ništa od osvrtanja iliti recenzije. Najpre da raščistimo jednu stvar. Moj kriterijum za filmove je uvek i uvek samo jedno – priča. Kamere, fotografije, gluma, glumci, muzika, đokice i frljokice, ako baš skreću pažnju svakome – skrenuće i meni, al jedino što mene fascinira i vozi u tih 120 minuta je pri-ča! Te odmah da eliminišem propratne „š b b k b bilo komentara“ konstatcije da je DEJA VU još jedan Armagedonsko - USAovski - patriotsko -saharinski -DenzelVOUšingtonski (wannabe Brus Vilis)-projekat za zgrtanje novca. To mene, čujte, ne zanima. FBI agent koji se kao svemoćna sila iznenada pojavljuje i rešava stvar – je bukvalno kratak sadržaj filma, a sve ostalo lako je da sami docrtate. Brod koji sa preko 500 putnika isplovljava, bomba na brodu – big bang i svi mrtvi. Pa? I to mi film? Eeeee.. tu je trik! Federal agent se ovog puta ne pojavljuje iz mraka, nekog tamnog haustora, ne izleće iz blindiranog džipa niti prepotentno sedi u iznajmljenoj hotelskoj sobi i čeka sumnjivca. On ovog puta dolazi direktno iz budućnosti. I to ne jednom. Ne znam u kom se filmu prvi put pojavljuju teleport ili mašina za putovanje kroz vreme. Moje sećanje doseže do Space Balls, Fly, Stargate i naravno, „Beam me up Scotty“ – Star Trek. Posle su usledili i 12 majmuna, Kontakt, Minority Report... i naravno, Autostoperski vodič. I ne znam da li vi ikada razmišljate o toj opciji kao mogućoj, ali ja sam potpuno sigurna da je materijalizacija kroz jedine dve koordinate u kojima smo zarobljeni „ovde i sada“, kroz P(rostor) i V(reme) i te kako moguća. Devedesetih su naučnici negde u svetu teleportovali česticu fotona na udaljenost od jednog metra. Originalna je bila uništena, jedna nova stvorena, ali to više liči na kloniranje sa žrtvom originala. Teleport kroz prostor i vreme i potpuna dematerijalizacija čoveka do atoma i njegovo ponovno „sklapanje“ u celinu negde tamo, je de facto totalni SF u ovoj 2007. iako se i u Deja Vu, D.V. samouništio i pojavio. E sad, u svih 128 minuta, film se bavi pitanjem: ako je sve to tako, DA LI JE ONDA MOGUĆE PROMENITI TOK SUDBINE? Naziv filma Deja Vu ima smisla jer u svakom od svoja tri povratka u prošlost, Denzel ima nejasna prisećanja i čini mu se „kao da mu je situacija poznata“... a zapravo u svakoj sceni je bio po tri puta na tri različita načina. Paralell Universe.. Jedno je sigurno – do sada niko nije uspeo da definiše „deja vu“ efekat. A desio nam se svima i to ne jednom! Ono što se pouzdano zna, to je da kada nam se desi „već viđeno“ dolazi do distorzije vremena, zapravo mozak se „zbuni“ u konstatovanju „prošlosti – nečega što je već bilo“ i „sadašnjosti“. Teorija da deja vu ima veze sa prošlim životima i sećanjima koja tako banu u naš um, mi ne pije vodu. Razlog je prost – ne verujem u prošle živote, baš zato što podrazumevaju linearno postojanje vremena. Najbliže do sada izneto mišljenje je ono koje iznose kvantni fizičari, a oni kažu da deja vu iskustvo predstavlja verovatno posledicu slučajnog susretanja paralelnih svemira, koje unosi poremećaj u koordinatnom sistemu Prostor-Vreme. To tako dobro zvuči da mi je baljezganje po svakodnevnici sa sve hedonističkim radostima življenja i orgazmima tek svetlo na dupetu svica. Znate za onu foru sa ogledalom? Naime, obzirom da nismo svesni šta sve naš um može kada je vreme u pitanju i kako uopšte mozak barata sa tom kategorijom, svako malo nama se dešavaju trikovi (koje ni ne primećujemo). Jedan od tih kvantnih fizičara dokazao je kako prilikom gledanja u ogledalo udaljeno 2.5 metra imamo utisak da vidimo odraz sebe u trenutku kada se gledamo, medjutim, mi zapravo gledamo u sliku sebe kako smo izgledali 16 nanosekundi ranije! (Tih 16 nanosekundi je vreme potrebno svetlu da se reflektuje od našeg lica i pređe put do ogledala i natrag.) Tako da ispada da zapravo gledamo u prošlost. I to radimo stalno. A pazite ovo! Svaki put kada pogledate u noćno nebo kako bi se divili Severnjači – iako izgleda da je gledate u tom trenutku, u stvari gledate njeno treperenje od pre 630 godina. I tako mic po mic, fizičari sve više stoje iza tvrdnje da je stvarnost splet više paralelnih svetova. U jednom od njih živimo, potpuno nesvesni ostalih. Ajnštajn je još govorio o mostovima („tuneli u prostoru“) koji bi omogućili putovanje kroz vreme ako bi se putovalo brzinom većom od brzine svetlosti, a sve to zahvaljujući sili G koja tu liniju P/V krivi i savija. VAU!!! O filmu sam vam najmanje rekla, jer nema smisla da prepričavam nešto što se gleda u 11 dimenzija. Toni Skot (brat mu, Ridli) koji je režirao film, sasvim očigledno ima dobro naštelovane vijuge na neke više vibracije. Glavni negativac u filmu je Isus Hrist. Hoću reći, onaj zgodni anonimus koga je Gibson vrbovao za razapetog. Sad je još zgodniji kao terorista. Dobro mu stoji i ima taj pogled što seče prostor-vreme po sred pupka. Znate šta, ja vam kažem da film pogledate, pa se mislite... iako ništa nećete smisliti esencijalno, bar ćete se na neko vreme izvući iz svih trivijalnih i standardnih problema koji vam zaokupljaju tu veličanstvenu tvorevinu – mozak, koji nam je možda greškom dat sa ovakvim kapacitetom... Naj-replika iz filma: Denny: Looks like I chose the wrong day to quit snorting hash.

Sećam se...

 

Pre nekih devet godina, kada su se diskovi bezbrižno kupovali ispred SKC, dok sam za sebe tražila Violent Fammes, Morphine i tome slično, za brata koji je tada punio 33. kupila sam po njegovoj porudžbini Olivera Dragojevića. Mislila sam, pa dobro, ok, ne može on sa 33. da sluša Violent Fammes!

A evo me... tri'estri, i upravo dođoh sa koncerta.

Ne... nisu Violent Fammes, ni Morphine, mada uvek volim i danas da ih čujem. Večeras pronađoh u sebi mesta malo više za Šerbedžiju.

Za njegove recitale, za njegove goste, pa u neku ruku - i moje prijatelje... Stefanovskog, Balaševića, Montena...

Nešto se desi posle tridesete. Pesme koje sam znala od ranije jer su bile popularne ili lepe poput Ines, Barbare ili Ne marim da pijem... sada u stvari tek se razlažu i ovo je vreme njihovog vrenja.

Šta god da je - dobro je. Emocije, ali one... besmrtne koje će da prate od sad pa na dalje izgleda, sve više... Za kraj ovog posta pod utiskom, pesma koju sam nedavno stavila na svoj drugi blog jer mi je omiljena, maltene biografska, a sa kojom je Šerbedžija uz pratnju Vlatka Stefanovskog započeo svoj večerašnji koncert. Liči na mene. Ili ja ličim na nju, kako god evo je, za sve koji imaju preko 30.

ZABORAVI

 

Ako me sretneš negdje u gradovima stranim,
Po kojima se muvam u posljednje vrijeme,
Sretni me,
Kao da me srećeš prvi put.
Nismo li se mi već negdje vidjeli,
Kaži…i zaboravi.

Zaboravi dane koje smo nekada zajedno…
I noći zaboravi…
Gradove kojima smo mijenjali imena,
I ucrtavali u karte samo nama dostupne…
Onaj hlad pod maslinama u našoj uvali,
uvali mirnih voda.
Otok naš i ime broda pjesnika
koji nas je tamo nosio…

Zaboravi da si ikada rekla da me voliš,
I kako se nikada, nikada, nećemo rastati.

Treba zaboraviti naslove knjiga
Koje smo zajedno čitali,
Filmove koje smo gledali,
Hemfri Bogarta i Kazablanku,
Naročito zaboravi.

Ulicu divljih kestenova s početka Tuškanca,
I onaj naš poljubac na kiši
Za koga bi znala reći:
"Nikada neću zaboraviti".
Molim te zaboravi…

I kada ti kažem da zaboraviš,
Kažem ti to zato što te volim
Kažem ti to bez gorčine.

Otvori oči ljubavi,
Našim gradom prošli su tenkovi.
Odnijeli su sobom sve što smo bili,
Znali… imali…
Zato… Zaboravi.

Čemu sjećanja?
Pogledaj kako trešnja u tvome vrtu
Iznova cvjeta svakoga proljeća.
Nasmiješi se jutru koje dolazi,
Zagrli bjelinu novih dana
i zaboravi.

Kasno je već. dragana, hoću da kažem,
zreli smo ljudi,
To jest, nismo više djeca
I znam da nije lako.

I znam da možda i boli... ali pokušaj,
Molim te, pokusaj… zaboravi!

I ako me sretneš negdje u gradovima stranim,
Po kojima se muvam u posljednje vrijeme,
Sretni me, kao da me srećeš prvi put;
Nismo li se mi već negdje vidjeli,
Kaži… i zaboravi.

bu!

Pušenje ubija.
Duvanski dim šteti ljudima u vašoj okolini.

E ovo se zove negativna sugestija. Ne kažem da ljudi lažu, sve to može da se desi, al ne mora baš meni. Međutim oni koje ove reči anti tobako kampanje budu stvarno počele da proganjaju, a pitanje je samo momenta kada će se to desiti, e oni stvarno mogu da nadrljaju, al ne od cigareta (koje budući da su postali davno zavisnici neće lako ostaviti) već od dva reda crnih boldovanih slova uokvirenih crnim ramom, fali slika... eto možda baš vaša!

Mada ne volim taksiste koji puše i osećaj kada užem u smrdljiva kola, još ako se s duvanom meša miris benzina, pa još ako nema dobre amortizere, kod prve krivine čika može da stane. Ja se trudim da nikog ne ugrožavam, kao kulturno pitam jel smeta da zapalim kada znam da je nepušač u blizini (prepoznatljiv po čistom tenu i zdravom osmehu), već jedino koga još maltretiram duvanom je palmica, koju sam dobila za rodjendan. Nju ionako, zalivam po sećanju, prolazi kod mene ta tretman gori neko američka navy, i za sada se dobro drži u odnosu na svoje prethodnice. Ranije sam imala naviku da ih imenujem. Obično im nadenem nekakva smešna imena, Rozalinda, Slavimir (cvet za koji sam želela da bude muškog roda), tri kaktusa, Tom, Dik i Henri kao u onom starom crtaću sa kornjačama.... kada se zagubi četvrti, pa oni kopaju i pevaju "we are looking for our brooother...." Ovoj me mrzelo da dajem ime, a ona dobro. Bezimena se ne da.

Nekada sam imala bosiljak na terasi, kažu inače da je dobro, kao "valja se", a ja sam najveći protivnik sujeverja u familiji. Još mi niko nije objasnio zašto to nije dobro da se radi na crkvene praznike, a na kraju krajeva, kalendari su ionako pogrešno određivanje vremena, i kako reče onaj pop iz jednog domaćeg filma "Kad ja zovem svetog Iliju, on nije tu - jer me ne čuje, bio je pre 14 dana". Pa ako je crkva sebi odredila neradne dane, i ja 'u sebi... A moj neradni je nedelja. Nju sam odredila kao svoj day off. Tada se ni na telefone ne javljam, vrata ne otvaram, mada najviše volim kada ih ne otvaram sa one strane i kada ceo dan provedem napolju. Japanci idu toliko daleko da ne grade četvrte spratove u nekim zgradama, jer se na japanskom četvorka izgovara isto kao smrt (shi). Već posle trećeg odmah stave peti, ili preskoče vrata sa brojem 4... a meni, kada neko pomene crne mačke i petak trinaesti,

volim da citiram Groucho Marxa: "Black cat crossing your path, means that animal is going somewhere!"

Možda bih svakodnevno nailazila na primere sujeverja da se više krećem međ' narodom... Al ono što ubedljivo najčešće viđam je panika ako se torba spusti na pod... Nekada mislim da je profesor Sima Avramović sa PF imao u stvari uticaja na ovo moje današnje gledište, kada mi je pre deceniju ipo dao da uradim seminar na temu Tabu propisa u prvobitnoj zajednici. So, what's the point? Kontrola straha na eto takav neki način. Čovek umisli da će kontrolisati strah i da će neke umišljene posledice izbeći ako na vreme preventivno nešto uradi.

Sujevrje i onako komercijalna varijanta vere. Kada si sujeveran ti moraš da plaćaš molitve, bajalice, skidanje magije, plaćaš svakom prosjaku da te ne bije maler, nađeš par faca kao dežurne baksuze na koje ćeš svaliti svo zlo sveta samo li nešto tog dana krene loše, kada si ih onako bunovan video u daljini i naravno, za svaki slučaj, prešao ulicu. Pre neki dan vidim odžačara. Ima neko verovanje i za to, kao sreća! E pa, ta "srećica" ne da me je dotakla, već me je razvalila onom žicom po ramenu kada smo se mimoilazili na ulazu u bus. Ni odžačari nisu što su nekad bili! Mada priznaćete, nije baš čest slučaj da ih sretnete tek tako na ulici. Bar ja se ne sećam kada sam ih poslednji put videla. Pa opet, bar ćemo ih još tu i tamo viđati.

Meni je žao pojava koje znam da sigurno više nikada neću videti, kao recimo majstore za kišobrane koji vikendom idu po blokovima zgrada i dovikuju "pooooopravljamo kišobraneeeeeeee!" ili prodavce čestitki za NG od vrata do vrata, ili vruće krompiriće u fišeku iz kioska sa ulice... ili tapkaroše ispred bioskopa (SC nije bioskop). E to je bio FEST! A ne FEST!

Slažem se ja sa Majma i njihovim Lunarnim kalendarom, i slažem se sa tim da ovo vreme koje mi poznajemo i nije ono pravo... ali kako god, živeći toliko dugo pod ovim ritualom "dvanaestomesečne situacije" zvane "kalendarska godina" (što bi E. Birs rekao, "jedan mesec - to je jedna dvanaestina razočarenja"), čini mi se da sama NG dobija na ritualu mnogo više nego neke druge u biti ritualne svetkovine kao što su Uskrs, Božić i sl.

Sve što mogu kao svoj doprinos da donesem sebi samoj na kraju ove 2007, jeste pravljenje neke rekapitulacije… A ova godina, bila je, pa onako… Slušala sam uživo The Cult na Tašu, otkrila: fotografa u sebi, pisala: kao nenormalna, uspeh: škola astrologije i konačno započinjanje svoje prve knjige, putovala: tu i tamo… provela za kompjuterom previše vremena, nisam uspela da ostavim cigarete, imala divne momente sa meni dragim ljudima, i zapravo najlepši dani opet, svode se na dane provedene sa njima. Sve ostalo samo je bilo tu da popuni vreme. Uglavnom – radno.

Stvarno, radila sam u ovoj godini kao manijak. Neke nedelje prosto su mi u sećanju kao “crne rupe” jer mi je svaki dan bio isti... u nastojanju da se iščupam iz haosa, ispoštujem gomilu rokova i sl, imala sam previše tih copy/paste dana. I to je jedino što bih da eliminišem.

Da, i cigarete. Ali rešila sam da više ne pričam unaokolo kako “od danas...”

Od danas se samo osećam spremno za 2008. Čak, nestrpljivo.

Pao je sneg. Pao je i mrak već u pola pet. Ništa od vraćanja filmova u video klub. Platiću duplo, ali šta mogu kada do najbližeg Žapca treba da prođem kroz Jerkovićevu šumu i pretrčim plavi most. Bar će Pirs Brosnan provesti još jednu noć kod mene. Jeste da se smeje ko kamiondžija, ali u ostalim situacijama vrlo mi prija. Kad smo kod „prijanja“, iako na hardu imam oko 4000 muzičkih fajlova, ništa mi ne leži. E tad se šunjam po blogovima sa muzikom i slušam. Ako niste čuli Ffridin muzički background, ne propustite. Takođe ne propustite i ovu stvar sa bloga Blues. Baš ide u ovo mrklo nedeljno popodne.

A sad, odoh po još jedan zlatni kafetin da ubijem demone pod slepoočnicama.