dan je prolećni, mesec jesenji, neke laste bi mogle da se greškom vrate... ništa nije kao što je bilo. za očekivati, ako podjemo od toga da je ambicija Svemira zapravo permanentna promena, pa samim tim i promena svih nas. samo pitanje je, da li se ta promena odnosi na evoluciju ili devoluciju, na razvoj ili raspad...

ali ono što mene njaviše u svemu tome brine je - dehumanizacija. u novinama reklama za nekakvu saksiju koja govori, stavite zelenu biljku u saksiju koja je napunjena strujom, baterijama, programima, koja svetli, i saksija će vam reći kako je vaša biljka. razumete li? sve humano i sve prirodno su zaposele mašine, kablovi, anode i štatijaznam kakve naprave koje sve mogu samo ne da osećaju. elektronika je jedno novo doba. rame uz rame sa kamenim i metalnim... imamo sve više vremena za gluposti, a sve manje za vrednosti. poznajemo sve više ljudi i sve manje se trudimo da spoznamo sebe. sve se više informišemo, sa svih strana zasipaju nas informacije iz spoljnog sveta, a sve manje doživljavamo.

posle homoerektusa, i homosapiensa, vreme je za homoelektronikusa.

Kada zakucaju na vrata i traže dobrovoljni prilog u ime ove ili one organizacije, uvek im dam. Retko kada im verujem, sem kada mi kao pre dve nedelje ne dodje dete od 15, poluizubijana i čupava i kaže: „Jel imaš nešto da mi daš da jedem?“ Ovima ostalima više dam da bih se ja osećala bolje, jer ima nečeg u tom „od vrata do vrata“ nastupu što mi pokreće sumnju.. Evo ko danas, „Hitno nam treba još 400 evra, znate, bilo je na Studiju B“.. Pitam da li imaju neki žiro račun, al kaže... „ma imamo, ali ne vredi, hitno nam treba do večeras“. I baš 400 evra? „Da.“ I tako... dam im sto dinara i osećam se dobro, kupim popodnevni optimizam za te pare, pa sad kom god da sam pomogla – nekom jesam. Medjutim, suze mi krenu i sjebem se skroz kad ovde na groblju kod mene vidim male cigančiće koji tek što su prohodali a već idu i vuku nekakve kofere, skupljaju ostatke hrane sa grobova... vire im na sve strane banane i ratluci, vuku one ruksake po zemlji jer su slabi da ih nose. Jedan s jedne, drugi s druge strane pa uprte tako. E to je patnja. A vreme koje ide ništa lepo ne obećava. Gladni će gladovati još više, nepismenih biti još više jer kako ćemo se pretvoriti u Hong Kong, Brazil i sl, da bi porodica opstala mnogi će i decu morati da uposle. Ma, što bi rekao Ivan Karamazov, „ako ulaznicu za Novi svet treba biti plaćena dečijim suzama – onda meni ta karta ne treba!“

I tako sredjujem ja moj krsh&llom (iz prethodnog posta) i naletim na žutu šuškavu kesu Posta Romana sa odštampanim rumunskim adresama i brojevima telefona, a u njoj... dnevno izdanje štampe sa datumom 6. oktobar 2000. – SPECIJALNO IZDANJE! 

Na duplerici hrpa fotografija, ne Vojislava Koštunice nego, Dr Vojislava Koštunice sa suprugom (i bez kasnije popularnih mačaka) i svojim za sva vremena ovekovečenim izrazom lica („nisam ja odavle...“, ali tada „neprimećenim“?) i  natpisom: „Po volji naroda na čelu Jugoslavije“. Tu su kolumne o tome ko je Dr Vojislav Koštunica, njegov put do trona, podrške sveta njemu i siajset lepih i plemenitih reči ostalih kolega političara.

Bilo mi je zanimljivo iščitavanje naslova, jer kad se uporede sa ovim sada – bilo bi smešno da nije žalosno... Idealizam i naivnost – hronična boljka ovog naroda.

I evo samo nekih naslova (Danas, Blic, Večernje novosti, Glas javnosti, Politika):

• „Čačak – glavni grad!“ (i svemoguće reči hvale i podrške Velimiru Iliću) 
• Srdjan Gojković – Gile: „Krokodili konačno odlaze iz Srbije“ 

Na sceni je generacija političara koji su nosili mindjušu ili sviraju rokenrol na trgovima, mada će postati guverneri! (ipak je onaj roker koji je promenio veru zarad pink boje odredio u najvećem dalju subinu muzičke scene...)-    Kakve će biti posledice po rok scenu, polse promena vlasti u zemlji?

-    Šta bi politički rasplet u Srbiji mogao da znači za kulturu na širem planu?
-    Ako napravimo razuman politički sistem u kome niko neće moći da „siluje“ ljude jer drugačije misle (a B92?) u kome neće moći da se arči država kao svoja dedovina ili prćija (a Mišković?) onda bi mogli da ovu zemlju napravimo boljom.

• Koštunica: „Danas pravimo istoriju!“, gde kaže:
  „Ovo što danas radimo je istorija koju stvara narod sam, bez ičije pomoći. Ne treba nam pomoć ni iz Moskve ni iz Vašingtona, Srbija će sama da se izbori za slobodu.“ 
• Klinton pozvao Putina da priznaju Koštunicu 
• Džordž Buš: „SAD uvek stoje uz ljude koji se bore za svoju slobodu! Mislim da ljudi pokušavaju da povrate svoju zemlju i mi podržavamo demokratiju i volju srpskog naroda.“ 
• Putin: „Rusija je oduvek bila sa Jugoslavijom pa je i sada spremna da pomogne“ 
• „Ponovo gori zgrada televizije“ (piromana i onih koji pale dal tv stanice ili ambasade, bilo je uvek... samo po narodu jedni su heroji a drugi su banditi... to mi neće nikad biti jasno) 
• „Albanci traže svoj jezik u parlamentu“ 
• „TV Politika je emisiju vesti u 19h počela sa rečima: Dobro veče iz oslobodjene Politike“ (tada nisu znali kakva će ih sudbina tek zadesiti – mislim na TV Politiku) 

 Za kraj sam ostavila „Opomene Ivana Stambolića“:

"Sada smo mi Srbi umislili da nas deset miliona polugladnih, sa razorenom ekonomijom, vojskom, nemoćni, malaksali... To živo blato u koje smo ušli, iz svega mi hoćemo ponovo da jurišamo na nebo, da bude što biti ne može, da odbranimo svet od novog svetskog poretka. Mi jedini znamo šta svetu danas odgovara, jer nas svi mrze, mi imamo istorijsku misiju. Jedan mali narod opet umišlja i opet, kroz to treba da se vraća nekim mitovima i legendama, nekim zabludama, obmanama, iluzijama, lažima, prevarama, a u stvari neće da shvati šta se dogodilo padom Berlinskog zida.
Imali smo ceo jedan vek u kome se bore dva sistema, dve vojske, dve filozofije. Lenjinova filozofija revolucija, i Niksonova filozofija demokratija. Pobedila je ova druga, a ovaj prvi sistema se raspao. Raspao se na najdramatičniji i njatragičniji način, i ovaj koji je opstao nema više konkurenciju. Nema bipolarnog sveta. Ima jedan koji je pobedio, nadvladao, to je sistem koji vlada Evropom i Amerikom. Taj sistem hoće univerzalizaciju. Globalizaciju. Da li to nama odgovara? Ne odgovara. Da li bi nešto drukčije? Kako bi, to uopšte nije stvar slobodnog izbora za narode kakvi smo mi, pogotovo u situaciji u kakvoj smo se našli, izolovani od sveta, tumarajući po istoriji u bespućima u koja smo zabasali.
Mi moramo da se tom stanju prilagodimo. Mi moramo da vidimo kako u tim novim, novonastalim odnosima globalizacije da se prilagodimo, da nadjemo svoje mesto, da se vratimo u zajednicu evropskih i svetskih naroda. Inače, mi doživljavamo zaista istorijski poraz koji će značiti biološku ugroženost i opstanak tog naroda. I da li uopšte u Srbiji postoji raspoloženje za tako nešto? Ja ipak mislim da se to lagano budi. Ništa brzo ne treba očekivati. Infekcija je trajala dugo, bolestje bila izuzetno teška – lečenje ne može biti kraće od toga.“

čovek je lepo i video i rekao.

Htedoh da pobacam ove novine, al zbog tih foto reportaža mi se ne da... možda da sačekam sledeću revoluciju, pa da samo zamenim kesu. Sledeća će verovatno biti Петролеум Русиа.
 

Čujte... nisam za nezavisnost Kosova, jer taj zakon sile prezirem – kada se moćnici sveta ispodogovaraju i opale po nejakima, ugroženima, već dovoljno bespomoćnima. Iz istog razloga se protivim ratu u Iraku koji se vodi prevashodno da bi se što više popularizao „terorizam“ („ubedićemo ljude preko medija da tamo negde u planinama živi neki čovek koji je vodja terorista...“ – iz filma Zeitgeist) i da bi se održavao profit od prodaje oružja dok hiljade ljudi svakodnevno gine, ostaje bez domova, pa smrt dece...

Emotivno, više sam emotivno vezana za Crnu Goru ako ćemo iskreno (i tamo ima naših manastira, i tamo su još u 6. meku Sloveni napravili svoje ognjište), a moji geni sa majčine strane vode od Petrovića. Ka jugu sam najviše stigla do Novog Pazara i Ribarića, dok sam Crnu Goru obišla uzduž i popreko, iako sve do devedesetih nisam imala ama baš nikakvih afiniteta prema njoj. To je došlo tek kasnije, upoznajući ljude koji u njoj žive, upoznajući svoje gene i isksutveno – putujući i družeći se sa njima. I ko od nas nema neki crnogorski gen? A ako nije crnogorski onda je hercegovački.  

U slučaju Kosova, krivo mi je što doživljavam tu kolektivnu sramotu, poniznost i nejakost – kada čak pozivajući se na pravo, bivamo svedoci istine da naš glas moćnicima sveta ne važi i nema ko da ga čuje. Nego: „Biće kako mi kažemo!“. I baš zato što sam svesna da se naš status, integritet neće izmeniti ni sa Koštunicom, ni sa Tadićem, ni sa Jovanovićem, ni sa Nikolićem – ćutim i puštam da se ovaj scenario bedastoće razvija kako je krenuo, jer kad ne čuju njih, kao da će neko čuti mene? Možda bi se sa nekim od gore spomenutih promenila administracija, vize koje svi pominju kao reper slobode i šta-ti-ja-znam-šta... ali u duši, mi nosimo jedan pravekovni jad, gostoljubivi i srdačni prema drugima, a za svoju kuću ružni i besni. Dajemo i pogibosmo trudeći se da se dokažemo u svojoj milosti i dobroti pred drugima, a za one najbliže ne hajemo, svaka kuća se bar jednom u prošlosti pokrvila oko zemlje, para, medja, svi u kući su najpametniji i vuku na svoju stranu, razbucana jedna zemlja sve u svemu, gde imenom nezavisnosti i autonomije u izboru sudbine ponaosob uništavamo bliskost, ljubav i razumevanje. Mi čak ni jedni druge ne slušamo a zahtevamo da se čujemo! Spremni na svadju – uvek, čekamo da nas neko negira ko ozeblo sunce, kao da je tek negacija inspiracija, molimo se da nam stanu na put jer drugačije valjda ni ne umemo da se borimo. Tek kada kažu „Ne!“ mi urlamo „Da!“. Balašević otpeva „Putuj Evropo, nemoj više čekati na nas...“ i cela Srbija peva sa njim. Otvore nam se putevi ka toj Evropi deset godina kasnije, „E nećemo, ko vas j***!“

I šta je onda tu novo?
I šta je onda tu šokantno, zapanjujuće?
Takvi smo odvajkada i takvi ćemo vazda i biti! (da se izrazim i ja govorničko-politički)

Zbog toga u svojim postovima i inače, bavim se više lokalnim temama a ne globalnim, socijalnim životom ljudi i zbog toga rekoh da više nego podršku mitingu, ulažem podršku radnicima gradske čistoće (koji najviše trpe posledice razularenog naroda). Njima je danas dan isti kao i onaj juče, uradiće svoje poslove, svikli na ovaj život „srpski“.  Možda nemaju dovoljno besa? Možda im fali obrazovanje? Pa obrazovanih se postideh milion puta u ovih dvadeset godina.

Ti ljudi koji odgovorno i skromno iz dana u dan rade svoj posao znam da spašavaju naš narod više nego svi molebani i molitve. Onaj što je ustao jutros kao i svakog drugog dana i otišao pre zore u pekaru da ispeče hleb, onaj što ćuti i briše graške znoja dok radi za strojem, onaj što slaže slova za prvi broj jutarnjih novina, onaj što predano uči za ispit, onaj što obradjuje zemlju, onaj što se u prodavnici ljubazno obrati uvek, onaj što je zahvalan što je zdrav, onaj što je ushićen jer razmišlja i dolazi svakodnevno do novih idejnih otkrića, onaj što popunjava formulare ćutke i trpi vašu nervozu, onaj što redovno hrani pse ispred zgrade, onaj što pevuši neku ariju dok sredjuje il’ gradi tudje kuće, onaj što ustane u prevozu, onaj što poliva ulice i trpi psovke, onaj što pazi na semafor, ti ljudi „koji ne znaju jedni za druge“ spašavaju nas.

A ne Koštunica, niti Čeda, niti Tadić i Nikolić.

A na ovom snimku koji ste verovatno već videli, nisu potomci takvih ljudi, a znam, da će bar neki od njih, sutra biti menadžeri banaka, hotela, ekonomisti koji vode ovu zemlju, profesori naše dece.

"...a talon nose ružni i opaki
s nečuvenom moći
da tjeraju što zažele.
Mnogo ih je i strašno galame
obično razbiju sva ogledala
na koja naidju
da ne ostane ni
pomen na ljepotu.."

(Azra...)

Post podrške radnicima gradske čistoće.

 update: 21. 02. 08. (.. i još jednom)

Da li se sećate lekcija iz poznavanja prirode? Domaće životinje su one koje je čovek pripitomio, a divlje su one koje žive u šumi. Otprilike tako... Međutim, kako stvari stoje, udžbenici iz „Sveta oko nas“ (ex PPD) u nekoj ne tako dalekoj budućnosti možda će pretrpeti izvesne promene... ali da krenem redom...

Jutros su Požarevljani bili uzrujani, uzbudjeni, uspaničeni ali i bar za jedno jutro oslobodjeni svakodnevnih dosadnih briga, jer su svi pričali samo o jednom. O lisici koja je trčkarala i muvala se centrom grada, oko parka, zgrada i gradske apoteke. Šta će ljudi uraditi nego da je pre svega proglase besnom (i verovatno krivom za pretrpljeni strah). Zatim sledi onaj dosadni deo, gde intervencija stiže, lisicu odvode da ustanove da li je besna, aktiivraju se Radio Požarevac, TV Duga i svi lokalni mediji da usplahireno stanovništvo smire i tako dalje. Rezultate njihove nemam, ali evo na šta moja razmišljanja i rezultati ukazuju.

• Prvo pitanje glasi, otkud lisica u gradu?

Možda nije loše da kao podpitanje postavimo, otkud toliko pasa lutalica u gradu?

Kao što verovatno znate Požarevac je sedište Braničevskog okruga, a čitava opština koja uključuje mnogobrojna manja mestašca i sela i nalazi se izmedju tri reke: Velike Morave, Mlave i Dunava. Lučica, Bratovac, Prugovo, Poljana, Kasidol, Klenovnik, Maljurevac, Kličevac, Ćirikovac i tako dalje samo su neka od sela koje se nalaze nedaleko od grada.

• Novo pitanje za 5 bambija glasi: a gde su seljani?

A odgovor je: stari su pomrli, a mladi u inostranstvu. Jer, nije nepoznato da iz ovog kraja ljudi uglavnom odlaze put Italije ili Austrije, i to već decenijama – generacijski. Dok ih služe godine i dok decu ostavljenu babama i dedama na čuvanje i neguju ih čokoladama, poklonima i četvorospratnim kućama sve je lepo. Onda kasnije, ta deca odu njihovim stopama, a oni se vrate da umru u svom četvorospratnom grobu sa po nekim lavom, andjelom, fontanom umesto spomenika. Naravno da ima izuzetaka, i da nisu baš svi otišli, ali to je zato što još uvek imaju nekog ko je tamo – ko je preko, ko radi, crniči, i gradi sprat po sprat, i zbog koga baš to više i nisu prava seoska domaćinstva – već se tu trguje automobilima, a ne stokom, sirom i mlekom i sl.

Kako god, poenta je da su mnoge kuće ovog kraja ostale puste. Ako ne puste onda siromašnije, i nema više ko da čuva toliku stoku, nema više potrebe za tolikom živinom – jer dvorište je odavno zamenila bašta ili beton ("nema više malih papalina i naših pipica kaj su trčale po dvorištu i zobale zrnevlje...")

Veliki broj novopridošlih pasa, u čoporima upravo dolazi iz tih napuštenih ili zanemarenih domaćinstava. Jer pas traži svoj čopor i sklonište. Isto kao čovek i isto kao lisica. Kako nema više živine kojom bi se prehranila, lisica ide dalje.

Tako da nije lija došla jer je besna, već što je gladna!

A doći će i druge za njom, samo polako... Jer situacija u seoskim domaćinstvaima može samo postajati sve teža. Zato ako vidite da vam pred auto izleće lisica, pas sa sve ukrštenim letvicama zakucanim oko vrata - kako je to običaj u ovom kraju (da ne bi prošao kroz ogradu bilo dvorišta bilo pilićarnika) znajte ko je i odakle je i da i on ima onaj isti nagon za traženjem hrane i skloništa. I onda jednom, za nekih desetak godina, bajka o Malom princu koji pripitomljava lisicu može lako postati naša stvarnost. Pored mačaka i pasa, ne bi me čudilo da u nekoj budućnosti i lisica bude maknuta sa liste divljih i prebačena u domaće životinje.

Ono što nema puno veze sa ovim postom, ali mi je skrenulo pažnju je podatak sa wikipedije da je prosečni životni vek žene u Požarevcu 40.3 godina, a muškarca 37.8.

Šta bi i sa onim lekcijama o prosečnom ljudskom veku od 65-70 godina?

Udžbenici će definitivno morati na rekonstrukciju.

 UPDATE: lisicu su proglasili besnom i naravno, ubili. Rešili problem? Naravno, ne...

Na hrvatskom blog portalu današnje udarne vesti su „Blogerica se skinula do gola!“ (hocete link?) i druga koja me je više zaintrigirala o tome da je hrvatski policajac suspendovan jer je na hrvatskom blog sistemu vredjao vlast... Pre samo godinu dana kada je egipatski bloger završio zbog slicnih stvari u zatvoru pisali smo peticiju i mislili da cinimo dobro delo. Što su nam osudjenici blizi – peticija je manje... Znam da je pred izbore bilo veliko interesovanje za ono što blogeri pišu. Sve velike firme imaju u okviru sektora za marketing ljude kojima je zadatak da prelistavaju novine i kopiraju ono što se piše o njima... pregleda li neko blogove? Jeste da su novine i dalje citanije od blogova, ali...

Kako god, sloboda blogera bar u zemlji Srbiji još uvek nije dovedena u pitanje. Verovatno, jer "ko se boji blogera još..." iako cesto svojim tekstovima gadjaju pravo u cilj.

Da vidimo najpre ovako... Ustanete kada hoćete, radite koliko vam se radi, tu je frižider, ne morate da se oblačite i izlazite preko puta do pekare, ne morate da se tiskate u prevozu, dajete novac za taxi i psujete na Gazeli... ne morate da kupujete dvadeset pari hulahopki mesečno jer pucaju nakon hiljadu predjenih koraka, budući da toliko nemate gde da napravite... nema šefa, nema povišice a ni otkaza. Nema straha od zatvaranja/prodaje firme, nema dosadnih kolega koji zaviruju u vaš monitor kad god im se pruži zgodna prilika za to, nema "To Do" listi koje vas ujutru zatiču na stolu koliko ste ušli... 

Međutim, koliko god je posao od kuće ekonomičniji, jer manje trošite i benzina, i odeće i šminke, i para generalno, toliko je baš zbog svoje isplativosti precenjen!

Ono što zbog posla koji se obavlja od kuće najčešće gubi na ceni je vreme, a dalje preko vremena, to je vaša samodisciplina, osećaj za biznis, organizaciju. Ako pođete od toga, kada se probudite, da je pred vama sve vreme ovog sveta da završite ono što imate, na kraju će se zaista potvrditi da ste sve vreme koje ste imali na raspolaganju proveli - radeći. Takođe, ako vam se stan, dom, pretvori u office, imaćete gadan problem, gde otići i pobeći kada se zaželte malo opuštanja, kada pogled na svaki ćošak sobe upućuje da treba da se radi. Puš pauza ne postoji, ukoliko ste još i pušač, jer vi cigaru palite kad poželite - u svojoj ste kući, neće vama niko da kaže šta smete a šta ne smete! Dalje, ako ste stalno kod kuće, oni koji se smatraju vašim klijentima, ubrzo nakon prvog izvinjenja "što zovu tako kasno" i vašeg "prvog (pogrešnog) pokazivanja razumevanja" za ovu pojavu, počeće sve učestalije da vas zovu baš onda kada ste mislili da se odmorite, jer za boga, pa "na poslu ste" all day long. Nema ko da vas digne i kaže "fajront, time's up!" 

Manje se izlažete ne samo ulicama grada već i suncu, zbog čega se
vremenom imunitet pokarabasa, pa se razboljevate sve više, provodeći previše vremena u zatvorenom plus cigara za cigarom plus gubite apetit ili naprotiv, jedete i kada niste gladni jer je sve na dohvat ruke... 

 U jednoj manjoj prednosti su oni koji ne žive sami i čiji partneri stvarno negde rade, dakle, obuvaju cipele, pale auta i odlaze na posao. Oni postaju vremenom nekakav reper, pa kada se vrate s posla, tada i vi završavate svoje za danas, osim ako se već niste navikli na drugačiji ritam što tek može postati zeznuta stvar, gde vam ukućani svojom galamom i slobodnim ponašanjem remete mir na koji ste navikli i vi postajete ubeđeni da oni nemaju razumevanja za vaše navike i to "što vi morate da radite!"

Kako god, čini se zato da je plan jedina važna stvar u životu svakoga ko radi od kuće. Dobar plan, gde se nećete "prejseti" posla, a što je najbitnije, gde neće biti ni onog praznog hoda, kada sve čekate da počnete a nikako da počnete, pa u tom čekanju dok se neosetno trošite na Internet i nekakve druge ne-toliko-bitne-stvari, u stvari se samo umorite i kada dođe neko alarmantno vreme za rad, nešto kao "dead line", vi shvatite da ste previše smoreni za danas i da vam mozak ne radi kako bi trebalo. Ostavljate sve za sutra... ili ste od onih koji ostavljaju sve za noć? Kakav je to tek trik! To me podseća na kampanjsko učenje, kada se preko dana spava, a noću uči jer nam se čini da je noć nekako mnooooooogo duža i da je jutro limit koji nam "garantuje" da ćemo do prvih petlova sve završiti (što se nekada stvarno i desi, a nekada ne).Kakav je taj dan posle "radne noći" suvišno je da pominjem... uzaludan i obično kao posle gadnog mamurluka. 

Iz ličnog iskustva, nekoliko saveta za sve koji rade kod kuće i imaju problem sa organizacijom vremena... Najbitnije je, ograničiti vreme za rad. A u to vreme za rad, ne ulazi: surfovanje Internetom, provera pošte, nekakvi dopunski poslići, pravljenje listi i drugih planova, obavljanje telefonskih razgovora i sl. Većina onih koji rade kod kuće zapravo rade za kompjuterom, to su neretko kreativne ali po malo lenje duše koje kreativnost svoju nekada skupo plate gubljenjem zdravlja, slobodnog vremena, a samim tim i vremena za zadovoljstva zbog kojih su se najviše i odlučili za "home edition" posao. Rezultat pored pomenutog oslabljenog imuniteta (već je dokazano da su skloniji alergijama, problemima sa sinusima, depresiji - usled nemanja interaktivne komunikacije i živog socijalnog fenomena deljenja tih 5, 6 ili 8 radnih sati sa drugima, zbog konstantnog sedenja i odsustva kretanja - na udaru su išijasu i drugim reumatskim problemima, glavobolja usled nedostatka svežeg vazduha, i nesanica - pogotovo ako radite i spavate u istoj prostoriji... Dalje, ujutru je najbolje prvo proveriti mailove. Nešto će vam možda koristiti za dalji posao... Za posao od kuće dovoljno je 5 sati aktivnog rada. To nije isto kao 8 sati u nekoj firmi, jer ovo je 5 sati ali apsolutno aktivnog rada, a više od toga mislim da je već psihički teror. Kada se tako organizujem, uvek uspevam da završim sve što mi je na umu. 

Tek sa tim planom, postoji vreme za blog, vreme za film, prijatelje, telefonske razgovore, koji, gle čuda, mogu da ne smetaju, desiće se da ne držite slušalicu bradom dok tipkate po tastaturi neke mailove, odgovore, kodove ili šta već... desiće se da stvarno samo razgovarate telefonom. I još jedna stvar, iako sam dugo ponavljala da ništa ne prija kao klopa za kompom, ma kakvi! Najviše prija kada nešto big završim, pa makar jela i na podu, prija pet puta više...
Trudite se da ne krenete sa surfovanjem od ranog jutra, jer to je uvlačenje u nešto iz čega se nećete tako lako izvući sem na silu, klikom na disconnect.
Odlazak na Internet posle bar jedne skinute stvari, mnogo više prija... verujte mi. A posao u kući tada tek, sa dobrim planom dobija jednu idiličnu sliku, uredjenog nefeleričnog života.

Ovih dana sam pod utiskom jedne od boljih dokumentarnih emsiija na domaćoj televiziji, B92 Istražuje, u kojoj se ovog puta autorka Jelena Veljković zdušno potrudila da raskrinka misteriozne smrti uglavnom mladih ljudi koji su zbog krajnika, slepog creva ili čukljeva prerano okončali svoje živote. Pod naslovom Hipokrat u tranziciji, „B92 istražuje zbog čega ne znamo kolike su prave razmere i posledice nesavesnih postupaka lekara, na kakve probleme nailaze unesrećeni pacijenti ili njihove porodice kada na sudu pokušaju da utvrde odgovornost lekara. Da li je u pitanju nemar pravosuđa ili nemoć pravde pred lažnom solidarnošću lekara, koji izbegavaju da svedoče protiv svojih kolega ili je možda reč o sprezi svega toga? Da li je lekarska greška uopšte dokaziva?" Kod nas u Srbiji – kao da se ne može baš ništa. Sudski procesi vode se godinama bezuspešno, ali reći ćete, nije to ništa novo. Svako od nas ima u familiji, komšiluku ili medju prijateljima bar jednu osobu koja je na neki način (možda ne baš najtragičniji) bila žrtva lošeg medicinskog tretmana. Moja baba, očeva majka, bila je žrtva dijalizatora 1988. godine, koji nisu bili pored nje kada je aparat prestao sa radom. Moj otac je takodje zdravstveni radnik. U njegovoj bolnici mu je umrla majka, u rukama lekara koje je sam za nju birao. Očev ujak je operisao žuč. Ali prvo su ga sekli sa pogrešne strane. U Hrvatskoj je 2001. godine zbog smrti 23 pacijenata koji su išli na djalizu, tadašnja ministarka zdravlja podnela ostavku. Reklo bi se, to je pošteno. Naš ministar zdravlja, Tomica Milosavljević, koji je nevoljno odgovarao na pitanja autorke, isto kaže da bi dao ostavku kada bi pouzdano znao da su lekari krivi za nastale posledice. No, on to ne misli. Kaže da je medicina najstariji zanat, a onda dodaje da se doduše kaže "za jedan drugi" da je još stariji... Iako je jasno da aludira na prostituciju, ne razumem zašto je u dokumentarnoj emisiji ovog tipa to uopšte bilo bitno, (kao nekakav šlagvort?), kao da je kod Olje Kovačević... no, nije bitno ni to. Bitno je nešto drugo. Medicinski radnik, od medicinske sestre preko anesteziologa do hirurga, u mojim očima je oduvek bilo zanimanje broj jedan upravo zbog odgovornosti, savesti i humanosti. Zbog medicine sam upisala gimnaziju i prirodni smer, i tek na trećoj se preusmerila ne nešto sasvim drugo. No moje poštovanje spram ovog zanimanja nikada nije prestalo da postoji. A nije jer sam u životu upoznala sijaset izvanrednih stručnjaka, pravih posvećenika, bilo da su sestre ili hirurzi. Moja tetka, koja je doktor gastroenterologije na KBC, iako decenijama uspešno radi, ona i dan danas poput pravog misionara leči celo rodno selo, komšiluk, na svaki telefonski poziv se javlja i pokušava da smiri, uteši, posavetuje... to su lekari kojima poziv postaje život, ugradjuje se u njihov karakter, oni nikada neće izgubiti onaj isti osećaj kao kada su prvi put davali dijagnozu ili povlačili skalpel, osećaj opreza, odgovornosti, pa i straha, jer je svaki nov pacijent – nova priča i novo iskustvo. To su oni koji u torbici uvek nose nitroglicerin da bi bili u prilici da pomognu ako se slučajno u prevozu pored njih neko sruši, oni koji su pravi i istinski borci za ljudski život. To je sasvim normalno uvek kada se radi o odgovornim zanimanjima, jer tamo gde nema bojazni od greške, nema savesti, a gde nema savesti – nema osećaja odgovornosti. A kad se ostane bez savesti i bez osećaja odgovornosti, što opet povlači za sobom osećaj krivice, onda je moguće da lekar u pančevačkoj bolnici, sasvim siguran u sebe, devojci koja je došla zbog jezivih bolova u stomaku i koja će umreti dan posle, kaže: „Šta je? Nema ni dva sata kako si bila i sad si ponovo došla...“ i šalje je kod ginekologa negirajući sumnju roditelja da je možda u pitanju ipak, slepo crevo, kao što će se i ustanoviti da je... A onda, niko nije kriv. Kako to? Krivicom će se baviti neko drugi, mene zanima ljudska savest. Šta je to što talentovane i uspešne lekare, koji da nisi najpre dobri u svojoj praksi nikada ne bi postajali načelnici, doktori nauka ili ministri, dovede u poziciju da umisle da su bogovi, da su poštedjeni greške, da je njihova prva i poslednja, koji je to njihov zalog za nemanje savesti i sujetu koja ne može da prizna da „ne zna“, da „je slučaj kakav nisu imali i da bi možda bilo dobro posavetovati se...“? Meni je samo žao kada pomislim na veliki broj onih koji apsolutno savesno rade svoj posao. One koji su pravi humanisti a koji zbog ovih drugih trpe udarce na struku. Zato se pitam, postoji li cena za savest? Da li anesteziolog, koji je izgleda kriv za smrt Jelice sretenović jer joj je dao veću dozu anestezije koja je kasnije uzrokovala probleme sa plućima i dalje, da li je u momentu davanja znao da je malo preetrao, da li je pomislio "uh, preterao sam, al nema veze..." ili "ma podneće.." Šta se dešavalo u njegovoj glavi mene više zanima nego da li će odgovarati. Znam takodje da se ovo ne dešava samo kod nas. U UK godišnje 30000 ljudi umre iz istog razloga. U pitanju je rekla bih, ljudskost. Biti lekar – ali biti čovek. Ne zaboraviti da je i medicina kao i ostale nauke evolutivna, da tu nema kraja sticanju znanja i da je svako iskustvo podjednako bitno. Biti spreman za neočekivano i nepoznato, konsultovati se sa iskusnijima, alarmirati samog sebe ako postoji sumnja da postojeća terapija nema efekta. Na trvditi uporno „nije ništa“, samo zato što bi promena iskaza uništila njegov rejting načelnika. Tek tada greške nema, a san je miran. Još jedan zanimljiv primer, majka mog polubrata je pre dve godine imala rak na bubregu. Otišla je na operaciju, i sasvim, ali sasvim slučajno, tog dana je kao gost predavač bio neki naš doktor koji živi i radi u USA. U sklopu predavanja on je predvodio svitu ostalih doktora kojima je na primeru pacijenata objašnjavao odredjene bolesti. Došavši do majke mog polubrata, pitao je“Ko vodi ovog pacijenta?“ Javio se nadležni, i ukratko izdeklamavao o čemu se radi. „Pa šta ste kolega planirali?“ „Operaciju...“ Onda je ovaj objasnio da je to jedna od najredjih vrsta raka bubrega, koja se dešava, ne znam, nešto jedan u milion, kod koje se ne vrši klasična operacija, nego se ceo bubreg vadi. Inače bi došlo do smrti. Dakle, uvek ima novog, neistraženog, neodovljno iskustvenog... i uvek treba biti otvoren za nova saznanja.

Bila sam klinka kada sam prvi put sa školom išla u obilazak velikog arheološkog nalazišta Viminacijum, nedaleko od Požarevca. Kulturni spomenici toga doba, već su mi tada uveliko bili poznati, jer sam imala običaj da se igram u dvorištu Narodnog muzeja u Požarevcu, koje se graniči sa dvorištem moje tetke.

"Srpski arheološki lokalitet Viminacijum kod Požarevca, prestonica rimske provincije Gornja Mezija, 7. jula će biti svetska metropola, pošto će te noći biti uključen u globalnu mrežu „SOS planeta“. Projekat „SOS planeta" održava se već više godina na predlog bivšeg potredsednika SAD Ala Gora, a ove godine će prvi put biti organizovano satelitsko i internet povezivanje sedam svetskih metropola i još oko 40 drugih važnih mesta širom sveta, među kojima i naš Viminacijum. Gor je pokrenuo ovu akciju da bi skrenuo pažnju čovečanstva na potrebu zaštite životne sredine i na mnoge ekološke probleme.

U Njujorku, Šangaju, Johanesburugu, Londonu, Rio de Žaneiru, Tokiju i Sidneju simultano će se održavati 24 sata programi, pre svega koncerti. Učešće je već najavilo 150 najvećih muzičkih zvezda, kao što je Madona, koja će pevati u Njujorku. Sve odabrane lokacije biće umrežene u globalni sistem i očekuje se da će ove programe pratiti više od dve i po milijarde gledalaca. Prema nacrtu manifestacije koji tek treba da bude detaljno razrađen, program u Viminacijumu će otvoriti „rimski legionar" s vrha dimnjaka obližnje termoelektrane „Kostolac" koji će duvati u antički kaval.

- Na vrh dimnjaka, koji simbolizuje zagađivanje životne sredine, odakle je najprimerenije da se uputi upozorenje ljudskom rodu, trubača će podići alpinisti - rekao je Korać. 

Zamišljeno je da ispred najvažnijih antičkih objekata budu postavljene bine na kojima će se izvoditi klasična, rok, džez i etno muzika.

I glavna vest je dakle, da će Viminacijum biti u toj noći svetska metropola! Šta će nama cirkus Adria, ili ovaj kineski koji gostuje krajem meseca? Eto fešte u julu, rimski legionar, bine, iće i piće, i gomila stakla dan posle svuda unaokolo... Najavljuju kao poseban spektakl da će se toga dana piti vino iz posuda kakve su koristili rimski legionari. Ne bi me začudilo da uzmu one iz muzeja. „Viminacijum će biti domaćin i direktorima najvećih svetskih medijskih kuća, među kojima je i američki Si-En-En, a Korać (direktor Viminacijuma) za tu priliku najavljuje spektakularne konjičke trke, kakve su se organizovale u vreme Rimske imperije.“ Da li ste videli nekada zemlju posle trka? Ja jesam, jer slučajno sam i iz grada koji se vezuje za konje i konjički sport. A ovo, još uvek potpuno neotkriveno mesto, sasvim sigurno nije hipodrom. No koga to briga. Daj da se pojavimo na CNN, daj da zaradimo pare od publike, fešte, zabave, daj da napravimo spektakl! Htela bih da napomenem da je Viminacijum nedaleko od Požarevca, ali još bliže Kostolcu koji je zbog elektrane Drmno možda jedna od najzagadjenijih tačaka na mapi Srbije. Odlično mesto za ovu akciju! Dok se direktori požarevačkog muzeja smenjuju jer ne mogu da odole a da ne otuđe nešto od vrednih predmeta otkrivenih na Viminacijumu, dok sam Muzej isteruje pravdu jer im od 2002. nije predat nijedan novo iskopan predmet, dok američki studenti i to hiljadu njih radi na tim iskopinama, a sve pod okriljen recimo nekog Youth Camp-a, dok se i dalje budu organizovale ovakve cirkuske parade na mestima koja to ne zaslužuju, dok o sudbini veličanstvenih mesta kojima smo nekada znali da budemo ponosni, danas odlučuju nekakvi moćnici, dok nam deca o Viminacijumu, Lepenskom Viru, Vinči, Gamzigradu, Medijani ne znaju ama baš ništa, ostaje nam još samo da se stidimo.

Ako ste danas prolazili gradom i naleteli na žene koje iako na štiklama trče ulicama, znajte da nije bila skrivena kamera u pitanju, niti je Džordž Kluni sedeo u Ruskom caru. Žene su trčale jer to već godinama radi ceo svet, kako javlja 'Kozmo', pa hajmo i mi da unesemo malo evropskog duha u velegrad. U pitanju je manifestacija Trka na štiklama. Prijavljivale su se pripadnice lepšeg pola koje smatraju da se za njih može slobodno reći da su 'rođene na štiklama', a nagrada je bila 3000 evra.

Išla sam na web stranu gde je obnarodovan ovaj spektakl ne bih li videla kako je sve proteklo, koliko ima povređenih, koliko odvaljenih potpetica, da li su se nosile rezervne cipele (koje su inače morale da ispune uslov od 8 cm visine i maksimum 2 cm debljine, te ako ste lukavo pomislile na čizme sa debelom štiklom u kojima bi i free climbing bio izvodljiv, prevarile ste se!) Sto devojaka na jednom mestu i 3000 evra za samo jednu od njih!

Zanima me baš čime se bavi dama koja je pobedila... da li se oprobala na pistama, ili je sekretarica jako nadrndanog direktora koji je šeta po firmi gore dole i meri vreme...


A evo malo podataka iz wiki-istorije:

Smatra se da su povišene štikle rezultat problema, koji datira još iz XV veka, kada su se velike distance prelazile jahanjen konja, pri čemu jahačeva noga bi često isklizavala iz kaiša. Početkom 1500. godine peta visine ~ 3cm se prvi put pojavljuje i naziva se jahačeva peta. Ovakva peta je tokom prve tri decenije veka, polagano počela da poprima stilski oblik, i vremenom, ovakva cipela je postala svakodnevna obuća samo na dvorovima (ali samo za jači pol, dakle, muškarci su prvi nosili štikle!). Krajem XVI veka, muška obuća je imala štikle visine od 6 do 9 centimetara. 

A kada su žene shvatile da je to u stvari njihov deo garderobe?

1533. godine, žena grofa Orleana, Katarina de Miči, inače veoma niska rastom, je tražila od svog obućara da joj napravi par cipela sa štiklama, kako stilski privlačne, tako i visoke, kako bi postala viša nego što jeste. Rečeno - učinjeno... 

Steve: My dad left home when I was eight. You know what he said to me? Have fun, stay single. I was eight.

("Singles")


Bila sam blizu da postanem punoletna kada sam gledala ovaj film prvi put. Pa odmah i drugi. Sećam se i trećeg, posle jednog bolnog raskida, trebalo mi je ohrabrenje u vidu gomile mladih samaca... Još nisam imala pojma šta znači dati se nekome potpuno, kako je to vezati se, al još tada sam skrojila svoje credo za "kako uspešno ostati sam". Ono što mi se tu najviše dopadalo bila je neizvesnost samog čoveka, njegova putanja nema semafore ni trake koje ga usmeravaju kuda da se kreće. Nema ograničenja ni odgovornosti za odnos prema drugima. Samo prema samome sebi. Nešto želiš - uradi to! Bez opterećenja "šta će onaj pored tebe da kaže", jer pored tebe - nema nikoga. Nema čekanja, nema odlaganja, samo volja i želja da kreneš ka novim životnim iskustvima. 

Janet: I've always been able to do this, break up with someone and never look back. Being alone: there's a certain dignity to it.

("Singles")

Nije nepoznato da se sve manje ljudi opredeljuje za brak, ali isto tako poznato je da retko ko iskreno ne želi za sebe nešto poput zajedničkog buđenja, vriske deteta i dečijeg smeha, koji je nezamenjiva injekcija optimizma i vere u sreću. Ma, život.
A svoju nemam. Kažu, biće... i ako ih ne pitam. Ne znam. Odgovornost za život koji u vremenu kakvo je ovo treba da se razvija je velika, kada pored sve samostalnosti koja mi uliva "sigurnost" i dalje nemam svoj krov nad glavom, da ne nabrajam ostale nedostajuće momente, kada je i dalje svaki mesec neizvestan i pun upside down-ova. Meni samoj, nije problem. Kada ima - ima. Kada nema - nema. Ali osuditi još jedno biće na moguće udarce sudbine... ne čini mi se pametnom idejom.

Drug mi nedavno kaže "Tebe ne mogu da zamislim sa decom, voliš ih i sve to, al nisi "keva"", "Zašto misliš da nisam?", "Ne znam. Nisi." Zanimljivo da ni sama nisam sebe zamišljala nikad u toj ulozi, kao što nisam nikada imala viziju sebe u venčanici. Pa i onda kada se činilo da je brak bio blizu i gotovo sigurna kategorija koju ću štiklirati u svom životu, ispostavilo se drugačije. Uvek je kompromis koji se nametao kao neminovan bio za mene u tom trenutku preveliki teret. Iako mi kažu (opet ih ne pitam) "ma to dodje samo, videćeš... sve se skocka", misleći bilo za decu ili brak, nekako ne verujem da to ide baš tako. Dete da odgajam bez oca nije mi blisko, mislim, možda bi ono bilo srećno al ja ne bih, gledam prosto na to kao na večiti hendikep. A brak? Hm... Za sada, više pripadam koloniji "samaca", a njih je sve više. I zaista, sve se više grade stanovi za samce, sve više pitanja pred zaposlenje "potpusujete li da NE planirate decu naredne tri godine?"

Nije više bauk biti sam, u Americi 43% stanovništva opredeljuje se za samački život, u Francuskoj 58%. Negde je kod nas još možda "sramota" ostati "marginalac", neudata ili neoženjen kao neka štrčeća antisocijalna pojava. Znam neke koji su se živeći u velikom gradu navikli na single life, ali teško uspevaju da se odupru zahtevima male sredine, te roditelji, te tetke, ujaci, komšije... te ono čuveno "kad ti misliš..." No ipak, nekadašnji tabui su srušeni. Posle Nije teško biti fin, usledilo je Nije teško biti sam. Zapravo, mnogo je lakše! Neke statistike pokazuju da ljudu koji su sami duplo su produktivniji od onih koji nisu. Više motiva naizgled zapravo imaju ovi drugi, ali psihologija potvrdjuje da samoća nagoni na rad više nego porodica, koja po defaultu je podela zaduženja.

Nekada je samački život predstavljan kao taman i hladan, kao mračna soba sa paučinom po ćoškovima i zatvorenim prozorima, a bračni, tj porodični kao svetao, topao, pa znamo svi kako izgleda kućica u cveću. No, da li zbog rasta ekonomije, ubrzanog ritma življenja, koji je kao prateću pojavu imao redukciju slobodnog vremena, samački život u svetu gotovo da postaje trend. Kod nas ne još uvek. I dobro je dok je tako, slažem se...

Zanimljivo je da samci mnogo više komuniciraju sa spoljnim svetom nego oni koji to nisu. Iz tog razloga u Engleskoj, sociološki gledano, baš samci predstavljaju potencijalne reformatore društva i generatore društvenih, kulturnih zbivanja. Zbog njih se otvaraju barovi, fitnes centri, razna okupljališta, imaju više vremena da se bave kulturnim i sličnim stvarima, menjajući time trend svakodnevnog života, nametajući ga i onim drugima koji su u braku koji zapravo, teže da sve više žive po samačkom modelu, supruga koja želi vreme za sebe, muž koji nedelju ima uvek rezervisanu, a potom i neke druge dane... po njima se sve više kreira i tržište jer predstavljaju glavne potrošače. Jedna stvar se ne menja. Ljudi trebaju ljude, bili samci ili ne...

Janet: People need people, Steve. It has nothing to do with sex. OK, maybe 40 percent. 60 percent. Forget it.

   ( "Singles")

Pa opet... sve je realtivno. Sa jedne strane, bolje je biti sam nego samovati pored nekoga. Sa druge, ljubav i podrška porodice neuporediva je vrednost sa bilo čim, naravno, kada su odnosi takvi. Izgleda da u svemu zato najveću ulogu ima navika, zbog koje je za nekog ko živi sam, vezivanje podjednako stresno kao razdvajanje za nekoga ko je navikao na sigurnost braka ili ozbiljne veze.

Popularna serija "Friends" slavu je dostigla na nekolicini samaca koji se dobro snalaze u uslovima modernog samačkog života. Ne sumnjam da je pomenuta serija najveću publiku upravo i našla među onima koji su u četiri zida svog doma, sami ili sa njima sličnima, željno iščekivali nove epizode. Statistike kažu: "Nearly 75 percent of singles surveyed feel like Rachel, Monica, Phoebe, Ross, Chandler and Joey have become their own "friends" over the past ten years." A da li se i po čemu samci razlikuju od onih koji to nisu? Pa, ne... Iako wikipedia objašnjava da je "single person" neko ko nije u braku, pa ne samo to, već "who is not in an exclusive romantic relationship" sa linkom na "romantic" koja čini mi se, svima više neodstaje sem samcima... jer tamo gde ima iščekivanja ima i romantike.

   

Steve: If I had a personal conversation with God, I would ask him to create this girl.

("Singles") 

Informaicja koju sam danas čula:

70% mladih u Srbiji nikada nije prešlo granicu.

Možda treba misliti o tome.

Ja sam pa opet, najviše putovala baš tada. Dok je šljakao Ferijalni savez, i posebno tih šest godina muzičke škole kada se išlo na sve moguće Festivale od onog u Rakovici do Italije, ostaju mi u sećanju kao najlepši period detinjstva i rane mladosti (do rata devedesetih, kada zamalo da odemo u Japan). Svake godine Italija, Ankona i Kastelfidardo, Pula, Austrija, cela SFRJ... silna letovanja preko škole, gde je izbor bio veći, CG je bila van spiska.
Ekskurzija u osmom na Plitvičkim jezerima.

Pa onda gradovi prijateljstva. Požarevac i Sisak. Oni dođu malo kod nas, svako primi po nekog djaka, a onda mi idemo kod njih. Po tom principu dodjem ti gajbu, išlo se svuda. Prijavljivali smo se bez da pitamo roditelje da primimo nekog. Samo dodjem kući i najavim gosta. I nije bilo problema. Danas ... e, danas je danas.