Nekada je tako malo potrebno da biste obradovali druge. Još je bolje ako su ti „drugi“ ljudi koji ne spadaju u „bližnje“. Obradujete nekoga ko je od vas to najmanje očekivao. Neverovatno je koliko takvi potezi stvaraju nekakav zaštitni omotač i oko vas čitavog tog dana. Oni koji su imali iskustvo života bez podrške porodice, kojima je nebrojeno puta u potpunoj samoći kada nisu znali na koju stranu da krenu tuđa i sasvim nepoznata ruka pružila pomoć, izbavivši ih nekakve brige i straha, nepopravljivo veruju u dobro. Setih se jednog filma se Kevinom Spejsijem, gde je on učitelj koji zadaje odeljenju zadatak da učine tri dobra dela, ali zadatak uspeva samo ako i to troje nastave da „misiju dobra“ šire dalje. Film je na kraju tragičan, pada nevina, pa još – dečija žrtva, i opet ono pitanje, „gde je tu pravda?“ A znam da oni koji se često nađu u situaciji da sebi postavljaju to pitanje, „gde je pravda?“ ili „šta sam ja bogu skrivio?“ i pored sve volje počinju da gube veru u dobro. Vera u dobro se gubi danas lako. Dobro se povlači pred ohološću doba u kome živimo. Zaposlite se u nekoj firmi i najpre sa osmehom (iskrenim) ostvarujete kontakte i završavate poslove. Ali onda se ubace novi akteri koji neljudskim metodama, pakosno i podmuklo krče svoje staze nekako uvek pentrajući se preko vaše kičme... i tu dobro popušta, škripi, pokušava da pobedi, ali ako pritisak dovoljno dugo traje - čovek preuzima nove metode u koje nikada nije verovao i da bi opstao - i sam postaje takav.
Zato, postoje dani kada mi je najbitnije da znam da ih imam. Da imam moje ljude. One koji su tu, od kojih smem da očekujem, da tražim, koji me trpe, koji me vole, koji me ganu, na koje sam slaba... ali ima dana kada mi prija da znam da ima i ljudi koji nisu moji bližnji, ali su tu. Kao nevidljivi moji saputnici čije dobro i to što mi žele dobro, što poštuju moj rad, smatraju vrednim ono što dobiju od mene kada dodju po savete ili im pošaljem mail pa mi uzvrate osmehom i uzdahom olakšanja, spašava na nekom kosmičkom nivou. Verujem u postojanje energija i verujem da je energija u svemu. Od reči i kamena uzetog sa dna Crvenog mora do dodira i misli. Sve ima svoju energiju. I kao jin i jang, oko nas uvek postoji nekakav oblak energija koje stvaramo i koje primamo. Neko vas mrzi, a neko vam želi svo dobro ovoga sveta. Negde na ulici nagazite na pasje govno, na nekom drugom ćošku na glavu vam sleti opali trešnjin cvet i zamiriše vam čitav dan! Komšija preko puta ne može očima da vas vidi jer ste jednom ostavili vrata od lifta, komšija iznad, tretira vas kao svoje dete jer ste mu par puta pomogli. I to je cela magija. Energija je isuviše prisutna i deo svega da bi se tretirala kao fenomen. I zato dok se drugi bave vama, dok nastoje da nađu nešto što bi vam prikačili onda kada evidentno nemaju šta, pa makar to bio i način na koji vezujete pertle, vi se osmehujte i srce pružajte onima koji su vaši bližnji i onima koje ni ne poznajete. Isuviše je ljudi na ovoj planeti i zato ne očekujte nikada da vas svi vole. To se sigurno neće desiti, jer ni sami sebe nekada ne volite. Ali takvi smo kakvi smo, i baš kao što je rekao Krleža... „među ljudima smrdi, ali je toplo...“
Izjava u skladu sa naslovom:
„Sister, kada budem matora i beskorisna, obećaj da ćeš me dati u neki starački dom. Hoću da budem tamo sa mojim vršnjacima i da pričam sa njima kako je bilo na Gilanovom koncertu.“
(moja sestra V.)
Nisam baš dobra u tom post događajnom objavljivanju tekstova. Kada prođe već neko vreme – prošlo je... No dobro, verovatno zbog retro Merkura, retro i pisanje. Prvi put na raftingu, prvi put na Limu. Adrenalin od Plava do Murina, i neprevaziđeni Tifran, najuži deo Lima, a najbrži, sa stenama allaround, gde smo imali tu čast (moj čamac, jel..) da se na jednu i nasučemo i doživimo pravi extrem trip, sa sve zamalo potapanjem čamca, no voda nas je izbacila dalje... Pre nego nastavim dalje, ovaj snimak sa Tifrana može da vam dočara kako to sve izgleda uživo...
Prevrtanje u reci, spašavanje vesala, opreme, spašavanje neke druge ekipe kojoj je puklo pola komora... reka sa svojim iznenadjenjima, čudesima i lepotama. Lim je sjajan. Za Taru kažu da je lepa što se prirode tiče, ali ovakvih delova tamo nema... mada za Lim takodje važi da je ime dobio po gomili otpada i lima, krševa automobila koji vas prate od početka do kraja.
Putešestvije je posebno bilo nadahnjujuće, jer smo ga započeli od Alipašinih izvora, dakle samog izvora Lima, gde on onako leden od otopljenih lednika sa ukusom snega ni ne sluti u kakvu će zver da preraste na samo neki kilmoetar dalje. Kraj puta je bilo Brodarevo, prelazak granice na reci, iskrcavanje, i ručak na Zlatarskom jezeru (Kokin Brod), koje je takva idilična slika za odmor... mada posle Lima, ruku na srce, malo i dosadna. Previše mirno, opuštajuće i mnogo tirkizno-plavo, bez imalo mutnog.
Kampovanje na livadama Crne Gore, u nekim zabacima-sokacima posebna je priča. U Bijelom polju će vam u po noći, krenuti da trešte patriotske pesme o Kosovu, uz propratno dranje lokalnih pijanih likova.... (mada smo ujutru svi zaključili da je momak dobro pevao, iako je u pauzama dozivao Cecu, Mariju, Irenu... (Petra – aluzija na „Kengura“) ali sportski duh je definitivno čudo. U svakoj drugoj situaciji verovatno bi nekome sve to preselo, možda bi iskočio iz šatora i progutao te moke sa sve ozvučenjem, autom, a ovako, zdravo poimanje svega, i iz šatora samo dopire smeh, ljudi – iako svi razbudjeni već kod „Lazara i Miloša, zemlje voljene...“ ne mogu da veruju kakvih ludaka ima...
Neko ih svejedno ubrzo oterao, bio je to šef restorana, („Ljudi hoće da spavaju“), koji je tek posebna priča, jer zapravo i nije šef nego je samo menjao konobaricu koja je „nokautirana alkoholom“. Restoran u kome je ’mešano meso’ zapravo tri parčeta ribe, malo pečenja od poslednje svadbe i parčići piletine sa roštilja, i u kome svi do jednog imaju preko 60 godina i u vojnim su uniformama (Mladić da se tamo prikrio, ne bi ga provalili).
Al’ rafting...
Rafting je divan sport, alfa tim je odlična ekipa za putovanje, u koju se ima poverenja.
Bojan, Marijana, Miki – strpljivi, Dule koji je bio hrabar da izadje na kraj sa Lazarevčanima koji su na svako spuštanje nosili po gajbu (doslovce) piva, mada su najbolje prošli na Tifranu, ispalo da je poenta – ne veslati, nego pustiš pa gde završiš i a voda te sama nosi...
Svakako moja preporuka svima – Lim i Alfa Tim.
Još je Bern davno napisao svoj bestseller Koju igru igraš i obelodanio našu potrebu da uvek, svuda igramo neke igre. Psihološke. Ali ima i onih drugih koje su bezbolne i rasterećujuće iako se desi da i tu naše psycho mračkice izadju na videlo. Na kraju krajeva, zar psiholozi nisu prvi koji se kunu da čovek više kaže o sebi crtežima nego pričom.
A ova nova navlakuša zove se Pictionary. U pitanju je board game, za neograničen broj ljudi obzirom da se igra u ekipama. Poenta igre je da svaki pojam treba da se pogodi – tako što ga jedan član ekipe crta a ostali pogadjaju. Vreme je naravno ograničeno.
Slike će vam možda bolje dočarati šta sve može da se nadje na kartici sa pojmovima, a polje na koje ste stali bojom odredjuje da li je u pitanju predmet, radnja, osoba, mesto i sl. Tu je i dopunska kockica koja može dodatno da oteža situaciju jer će reći da li crtate obično, ili možda levom rukom, iz jedne linije ili zatvorenih očiju.
Jeste da u uputstvu ne stoji da je obavezno igranje Pictionaryja uz:
- paklu cigareta po večeri
- belo vino poznato kao ’pešunavac’
- pitu sa mesom (al to samo kad se igra kod Aleksandre)
...ali ove moje žene vole tako. Sada smo napravile kratku pauzu jer su jedne ronile po Crvenom moru i gledale leševe i olupine, ja sam završavala kurs astrologije, bilo je tu i nekih rodjendana, majskih svečanosti i praznika pa dok se ne konsolidujemo, što bi rekla Tanjica. Uskoro, nastavljamo dok nam ne dosadi...
Sve ovo sada može da zvuči pomalo dosadno, ali kada ste u igri tek tada shvatate koliko nemate pojma sa crtanjem, a zabava je sigurna jer lupetanje i odvaljivanje od smeha gotovo da je neminovno dok gledate kako neko pokušava da nacrta:
(anoreksija, zdepast (neka vas ne zbuni sir - to je "zdenka" kao asocijacija koja nije uspela a crtač je bio siguran da nema lakšeg načina), kidnapovanje, oblačiti se)
Opatija. Septembar. Jedan od gradova koje sam htela da eto, jednom prilikom, posetim. Nisam neki putopisac, budući da nisam baš zainteresovana za istoriju nekog grada, arhitekturu i sl, te bi takvi moji putopisi sadržali uglavnom nekakvo kopipejstovanje informativnih istorijsko-privrednih ovakvih onakvih činjenica. Ono što mene uvek više zanima jesu vreva sa ulica, trenutni živalj i nešto po čemu bih mogla da pamtim taj grad.
Zahvaljujući hrvatskim sredjenim putevima, posle granice, drum postaje cesta i maltene pista jer bus hvata zalet i u Rijeku stiže puna tri sata pre predviđenog vrmena. Obzirom da domaće turističke agencije još uvek nemaju aranžmane za Hrvatsku rivijeru, sama sam bookirala hotel, organizovala prevoz, a u tom pravcu bilo nas je desetoro sa vozačem. U susretljivost Kvarneraca sam se uverila već kada su mi pre odlaska odgovorili na mail gde sam ih više entuzijastički, ne očekujući odgovor maltene, pitala kojim gradskim linijama mogu dalje iz Rijeke do Opatije.
Zamislila sam situaciju kod domaćih prevoznika, recimo da vam neko iz Laste odgovori kako da sa autobuske stanice dalje stignete do Krnjače ili Obrenovca. Nema šanse! Ili bi vas ignorisali ili uputili dalje, ali se ne bi potrudili, u stvari... pitanje je da li naši uopšte koriste mail kao opciju za kontakte i ko zna ko to čita, ako uopšte čita. Ali oni moraju jer su pred vratima EU jako blizu, već vire kroz špijunku, i zato je sve sajberizovano, iako možda po nekim procentima nisu mnogo daleko od nas. Pa opet, kada u dnevnim novinama vidite pet strana posvećenih Internetu, na radio Trsatu čujete reklame u kojima bakica od 80 godina strahuje da li će da dočeka “inte-gre-gre-gaciju” i euče umesto da jauče... bude vam na momenat žao što vam roditelji nisu nikada seli za računar ili videli sajt, blog, vremensku prognozu ili šta god. Već u tom gradskom busu sam deklarisana kao “stranac” pošto sam se raspitivala za hotel... “Kako stranac kad govori hrvatski?” pitao je suvozač vozača, “Pa je... stranac je...” Uz svu želju da mi pomognu ipak su omanuli i stali kod pogrešnog hotela koji se samo isto zvao na “K”, ali to i nije tako važno, mada mi je vukljanje svih onih stvari i lap topa uzbrdo (uvek mi zapadne neka visoka ulica) bio pravi hard core.
Ono što se desilo u međuvremenu sa Opatijom (a što nisam znala) jeste da je postala jedno od najvećih hrvatskih lečilišta, prevashodno za kardiovaskularne bolesti, i iz zdravstvenih ustanova širom Hr bolesnike šalju tamo na oporavak. Tako da je prvi šok kada sam u hotelu, na ulicama, u radnjama, u tržnici, ma svuda videla prosek ljudi od 50-70 godina bio otklonjen kada sam saznala ovaj detalj. Da, bila sam u stvari u banji. Od tih penzionera 80% su stranci, sada Nemci i Danci a na zimu stižu Englezi. No Opatija ne miruje, ne stišava se. Ide sada period seminara, kongresa, festivalski deo je prošao tokom leta, i gotovo tokom cele godine u njoj se nešto dešava, ljudi se komešaju i život se oseća. Nije mrtvo kao u mnogim primorskim gradovima tokom jeseni i zime.
Na Lungomare šetalištu od pre dve godine uveden je ceremonijal dodele zvezde (nešto nalik Hall of Fame) istaknutim hrvatskim naučnicima, književnicima, "sportašima", muzičarima, u čemu su nadležni videli jedinstveni turistički, kulturno-edukacijski i promotivni projekat.
Pa tako dok šetate, oko vas blješte imena Tina Ujevića, Dražena Petrovića, Miroslava Krleže, Nikole Tesle, Ruđera Boškovića, Bernard Vukasa, Krešimira Ćosića i drugih... i nije to sve. Na svakoj tabli sa imenom ulice nalazi se dodatni detalj ko je to i godina rodjenja i smrti. Bilo da je u pitanju “Maršal Tito – Josip Broz, državnik (1892-1980)”, čije ime nosi najduža opatisjka ulica, “August Šenoa – književnik...” ili neko za koga ćete prvi put čuti. Svuda su i table sa imenima onih koji su posetili Opatiju. Kao na primer:
ili:
Poljski knjževnik
(1846.-1916)
Dobitnik Nobelove nagrade 1905.
Boravio u Opatiji 1887., 1889. i 1905
Saradnja sa poljacima je izgleda nastavljena obzirom da je hotel Lovran prodat upravo poljskoj firmi sa ciljem da nastavi tradiciju poljskog kulturnog prisustva u ovom kraju.
Takdje ispred jedne stare vile postavljen je spomenik Isidori Dankan koja je u njemu boravila… nekad.
Noćni život je verovatno zbog septembra malo pritajen, ali najpopularnija mesta su već godinama Tantra kafe-klub na samoj plaži sa chill out muzičkim backgroundom i Hemingway kafe koji se odomaćio kao “Hem” i u kome zaista umeju da naprave dobru ice kafu.
Osim u Volovskom gde sam videla da se nešto zida, neki hotel, apartmani ili šta već, u Opatiji toga nema, jer nema gde da se sagradi kućica za ptice a kamoli hotel ili zgrada.
Sve je izgradjeno odavno, dosta ruiniranih, starih zdanja kojima baš ta drevnost daje cenu, pa tako tu su Vila Opatija tik uz savremeni pink i fensijana hotel od 5 zvezdica, Mocart, i Vilu Mascagni (koja je bila odmah preko puta mog prozora) koje su basloslovno skupe za smeštaj. Tu se nekad okupljao džet set… Pokušavam da zamislim na tren ove ulice pre 30 godina, tamo sedamdesetih, farove limuzina iz kojih izlaze domaći i strani slavni likovi u večernjoj toaleti sa svojim gospođama, pa kako se smeškaju jedni drugima, namiguju krišom svojim ljubavnicama koje će ih čekati posle ponoći na Lungomare šetalištu i sa kojima će dočekati zoru u nekoj memljivoj hotelskoj sobi. Prele je jednom pisao kako je u Opatiji Oliveru Dragojeviću na kocki skinuo odelo… Takav je ovo grad bio. Svaka vila – kazino, svaka ulica – pista, zamišljam koliko se ovde para i para obrnulo, vidim na tren čini mi se i viski koji se točio u potocima, i zamišljam koliko li je samo dece ovde začeto, jer ovo je verovatno u onoj SFRJ jedan od najgrešnijih gradova, iako je naziv dobio po tome što je ovde nekada živeo Opat. Sada je sve mnogo drugačije. Kupujem tako razglednice, a prodavac me pita: “Za gde vam trebaju markice?” Kažem “za Srbiju”, “E,”kaže, “za Srbiju imamo, za Hrvatsku nemamo. Bojkotujemo Kroativno!” I poče da mi priča, kaže, “Znaš, nikada više turizam neće biti kao u staroj Jugi…” jedan tu što je bio, možda 20 godina, nasmeja se, a ovaj matori njemu “Smej se ti, možeš jer ne znaš… Hrvatska je izgubila mnogo od raspada. Hrvatska do devedesete i posle devedesetih, nije više ista zemlja, ni mi nismo više isti ljudi…” Tako je lepo sročio te tri, četiri rečenice da mi došlo da mu predložim da otvori blog .
No najviše snimaka sam ispucala duž 12 kilometara duge staze koja ide od Volovskog do Lovrana, koja kažu, osim što je obnovljena tamo gde je bila istrošena, ima autentičan izgled, pa čak i klupe, metalna ograda i grafiti duboko urezani u beton sa datumima osamdesetih godina, su ostali i daju neverovatan šmek.
Morski vazduh me je totalno rehabilitovao, znam po snu jer sam spavala kao jagnje (osim jednom kada sam sanjala Bin Ladena) i budila se bistrih očiju. Iskoristila sam blizinu Rijeke, pa sam otrčala i tamo, nisam mgola da odolim shoppingu, a Rijeka...
Grad napucan izlozima, opuštenim i nasmejanim ljudima, Italijana koliko hoceš, italijanski maltene maternji, ali tako je tamo oduvek. Široki veliki korzo sa onim paralelnim ulicicama, kao i Knez. Sve se kupuje. Sve se prodaje. Ljudi kupuju jer je to tako normalno da kada ti nešto treba ti odeš i kupiš, bilo da je toalet papir ili ženski komplet veša marke Lisca. U njihovoj radnji žena je od nas pet koje smo razgledale robu tri poznavala samo zato što često dolaze i zato što je sasvim normalno da žena sebi kupi neki lep komad veša od oko 300 kuna (oko 40-50 evra).
Svi su lepo obučeni, rekla sam već – nasmejani, dovoljno da se oseti to neko zadovoljstvo u vazduhu, ides ulicom i čuješ žamor koji prija a ne opterećuje.
I eto... to bi u stvari bio nekakav blog presek mog putešestvija. Bilo bi i više da se nisam prve, sa lica mesta utiske ispucala na mailove, te ovo je više kao nekakav review, ili... ono što posle svega ostane.
"E, aj nadji ti nekoga... ja nemam kad, a i čovek sam u godinama, ne smem da se napinjem puno..." i nasmeja se sam, kao da je bilo duhovito.
"A krevet? Ovaj stari...?"
"Aaaa, taj krevet je odličan, ja sam ga sam pravio. Napravios am ga tako da mogu dva slona da sednu na njega, evo moja žena i ja smo na njemu spavali kada smo se venčali, a vidi koliki smo (btw, on je taj koji je debeo)"
"Ali, S. dušek je pro-pa-o!"
Prilazi, pipa... "Hm... pa dobro, ipak je to 15 godina! Dušek bacamo..."
Molim? 15 godina? Kroz glavu mi prolaze svakakve slike šta se desilo sve na tom jadnom dušeku, i kada bi imao usta kakve bi on tek opleo priče. Ali ovo nije post o krevetu.
Prethodni kadar.
Dajem im novac i račune, i kao i svakog puta on uzima evre a njoj kaže standardno isti tekst:
"Rumenka, evo tebi ovo..." Kreću.
Iznose stvari koje su pokupili iz svog dela plakara, i na vratima lifta on stoji naslonjen na zid, a ona - nema slobodnu ruku da se rukuje. Samo je iskoristila momenat, i na moje, "Ok, pošto nemate nameru da prodajete stan, ja ostajem..." rekla:
"Sanja, ipak imaj u rezervi još jednu varijantu..."
U tom trenutku, i on i ja se zagledasmo u nju, iščekivajući da čujemo koja je to "varijanta"...
"Kad se razvedem, dolazim u SVOJ stan..."
U nekoj futurističkoj enciklopediji za vanzemaljce, pisaće:
BLOGERI – pričljivi čovekoliki, imaju mnogo pitanja zbog čega se sumnja da imaju pristup vanzemaljskoj bazi podataka, čudnih imena sa slashevima i dot comima, misle svako za sebe ali deluju globalno, vredni daljih istraživanja.
Šta da vam kažem? BlogOpen Spring 07... Spes je rekla šta se dešavalo, dobra predavanja, od kojih prvo, Ivana Jelića, nisam najbolje razumela, mada čim ima reč ’slobodni’ mora da je nešto dobro u pitanju, al ’slobodni softver’ je za mene i dalje misterija. Druga dva su bila, i zapravo, trebalo bi tek da budu plodonosna za nas, jer se tiču marketinga i popularizacije kako bloga tako i Interneta. Sloba Marković nas je podsetio onog vrmena kada su se pojedini ’odozgo’ zalagali za uvođenje taksi na mobilne telefone, al lepo reče čovek, ’kako da bude luksuz nešto što koristi pet miliona ljudi’, te i Internet – koliko god za sada da je očajno kotiran kod nas, treba se zalagati i promnovisati ga. Pa evo koristim priliku da prenesem njegovu molbu da bi svako ko ima nekoga medju uticajnim političarima, vlastodršcima, među onima čija reč ipak ima delotvornu moć, trebalo da utiče na pravljenje pritiska (kod nas valjda ne može drugačije) da se Internet populariše, da se cene spuste, da umre konačno i za svagda dial up, jer taj dan, mora doći kad tad... A Miloje Sekulić... eeeeee, on je imao pravi crossover predavanja o blogu i marketingu, o tome kolika je zapravo moć blogosfere, koliko je sve ovo što mi pišemo, komentarišemo čitano i uvek će se naći neko ko će vest koju ste prvi objavili ili neki vaš dobar stav spaziti, a možda vas i kontaktirati, intervjuisati... no naša domaća blogosfera ipak i dalje nema ono što se zove Opinion Leaders, ljude koji imaju svoje stavove, ali koji zastupajući ih, i naravno, kroz argumente, uspevaju da infiltriraju svoju pamet i iskustvo preko pisane reči u široke blogerske mase, no to ne znači da ih vremenom neće biti.
Ekipe sa kojima sam imala priliku da se upoznam i razmenim koju su uglavnom sa ovog našeg parčeta weba, kao i Blogodka. Ne smem izostaviti i da su nam bili u gostima Martin i Kreša, dvojica od četvorice suosnivača MojBlog sistema, al kako ništa nije slučajno, iako nije bilo predvidjeno predavanje nekog iz ove MB ekipe, Miloje Sekulić, inače direktor Sektora za online PR u agenciji McCann-Erickson PR, bio je zainteresovan, a ostali raspoloženi da čuju, Martinovo izlaganje, a zapravo prezentaciju kako o MB tako i novinama koje će uskoro biti obnarodovane.
Spes, Virivi, Lepensky i ja smo nakon predavanja radili ono što rade svi blogeri kada se nađu, pričali o blogu i blogerima.
Slikovnice su kao što vidite pristigle, dakle, Tanja – akcija je uspela!
Koja je najveća poenta praznika? Da se sretnete sa dragim ljudima. Sve ostalo je nebitno. Pa i onaj kome je dan posvećen postaje nebitan. Ako nešto vredi to su ljudi. Isus, Nova godina, Sveti Nikola, Prvi maj, tradicionalno ćemo ih spomenuti u postovima, ispoštovati rituale ako ih ima, ali šta znači ritual čoveku koji je sam? Šta znači Uskrs onome ko nema sa kim da polupa jaje? Šta znači Nova godina onome ko ne očekuje ni kratak sms, jer misli da nije toliko neophodan u toj noći...
Opet sam stavila pesmu koja me prati „po blogovima“, volim je, ima sve one emocije meni slične, nekakva blaga seta pomešana za nadom i srećom. Nešto kao Maybe Tomorrow... Prosula sam danas koka kolu na lap top. Možda ga spasem, možda ne. Možda mu je kraj. Možda...
Izgleda da je i na mene došao red da me komšije psuju, jer su mi majstori ceo dan čukali po kupatilu, skidali stare pločice i stavljali nove. Dobro je, ipak nije bila nedelja, kao što meni znaju da zaburgijaju u sred nedelje i od sa bajle... Pita me gazda pre tri dana, "Sanja, kakve da uzmem?" I potrudim se ja da mu što bolje objasnim kakve da uzme, koju nijansu, da bar bude lepo kad već menja - a nije menjao nikada od kad mu je ovog stana obzirom da je navikao da tu neko drugi živi, pa mu se baš evri ne "bacaju"... Kad danas, dolazi majstor donosi totalno nešto drugačije od onog što sam pričala, kaže, ove su jeftinije i prevrne očima, shvatio čovek da to veze s mozgom nema, jer naravno, neće gazda da menja sve pločice, već samo onih 36 što je krenulo da otpada. A i to mu mnogo, al ajde... Kaže mi te večeri, "Slušaj, kada Nole (majstor) dodje, ja sam mu rekao da idemo da stavimo pločice kod moje prijateljice, mislim, (pa utiša kao da će ovaj da ga čuje), ne mora on da zna da je ovo naš stan..." "A-ha... pa, dobro..." "I da, pošto ide kirija, daj mu ti pare... to je nekih 80 evra... pa ćemo mi da se raskusuramo". I dodje Nole danas sa asistentom iz Krupnja koji je razvezao priču o fabrici kontaktnih sočiva u Krupnju videvši one moje kutijice i peraljke, stavio ruke u džep kao i svi asistenti kojima i nije do posla, i kulira... a ovaj raspalio po pločicama. Okrene se Nole u jednom momentu i kaže: "Što bre ne kažeš gazdi da kupi nov bojler! Ovaj je satrulio i curi i samo što ne rikne..." A ja u šoku, mislim se, dobro je da nisam igrala igru "nisam ja odavde, i ne, nije ovo njihov stan"...Sad javljaju sutra sneg, susenžica, možda i kiša, magla tolika da su letovi otkazani. Dobro, ja nigde ne letim, al jedna od onih mojih danas dobila vizu za London... već je vidim kako okreće sajtove i gleda prognozu za 30. decembar.
Prvi put me je u crkvu sećam se, vodila mama. Nedeljom bi pre nego odemo na pijacu gde nas je čekalo degustiranje sira "po tezgama" otišle do crkve. Crkva je ionako na putu od kuće do pijace, pa što da se ne svrati. Ne verujem da bi me vukla, kao ni da bi ona nešto sada bila voljna da prepešači pola grada samo da bi upalila sveću. Bi sigurno ponekad, kad je tuga i samoća pritisnu pa tišina hrama dobije onaj terapeutski učinak. Ali ovako baš - svake nedelje, to ne. Liturgije su mi oduvek bile preduge, ali znala sam da majka neće izdržati dugo da stoji u štiklama i onog momenta kada promeni nogu na koju se oslanja, znala sam da je pokret blizu, te je nikada nisam ni davila time. Sve u svemu, odlazak u crkvu bio je deo nekog nedeljnog rituala i ništa više. Otac je bio sekretar partije, na svog oca koji je isto bio sekretar i član od osnivanja. Njega su još i plaćali, al ovog drugog ne da nisu plaćali nego su mu i uzeli ono što nije ni mislio da im da - zdravlje, prijatelje, ma život. Opet negde, kada ga čujem kako komentariše aktuelnu političku scenu Srbije, bude mi smešna sama pomisao da se taj ikada bavio intenzivno politikom, jer će i danas zanesen pravdom i idealnom slikom poretka citirati misli velikana što upućuju na poštenje, hrabrost, sve u svemu nekakvo viteštvo... Ali u ono vreme crkva je za njega bila uvreda čoveka. Zato su me krstili u potpuno drugom kraju grada, u kući neke bakice, jer otac popa nije mogao da vidi. Znajući da je moja drugarica iz dvorišta sa kojom provodim dosta vremena iz popovske porodice, umeo je da mi kaže: "Budem li te video da si onome poljubila ruku (pošto je tada i to bilo deo lokalnog vaspitanja) prebiću te ko mačku!" "Onaj" je bio Sonjin deda koji je služio u crkvi i imao svu moju pažnju kada bih otišla u crkvu sa mamom, pa sam se osećala kao dragi gost crkve uvek, jer eto, zna me čovek..
I stvarno se dešavalo da Sonja i ja iks puta sretnemo njenog dedu kada se vraća sa službe. Ona prilazi i ljubi mu ruku (nema to veze što joj je deda), a ja ne smem, a htela bih da vidim šta će da se to desi ako mu poljubim ruku, živo me zanima. Tako da su lokalno stanovništvo za mene, tada, činili ljudi i popovi. I kako to obično biva, moja fascinacija popovima kratko je trajala. Tu negde tih godina, naš prvi komšija, čika Boško, koji je dugo radio kao direktor muzičke škole razboli se. Jedne večeri, dolazi njegova snaja kod nas i kaže mojoj majci da joj je svekar na samrti pa da deca budu zajedno kod nas, a oni da idu tamo. A mi malo malo, pa na vrata... kad u jednom momentu vidim ja poznata ćelava glava penje se na drugi sprat... Pogledam bolje - pop Sreta, ali više nije pop! Nema one mantije, ni krsta oko vrata... šta je sad? Iako sam posle čula da su ga pozvali jer je tu odmah iz komšiluka, pa da očita nekakvu molitvu ovome pred smrt, ništa to meni nije pilo vodu jer ako on ima pantalone kao moj otac onda više nije pop! Kako god, ja sam nekako od tog dogadjaja ljuta na popove. Možda su meni popovi bili neki superheroji u detinjstvu, nešto kao Betmen po stajlingu ili Dart Vejder, šta ja znam... al nekakvu moć sam im pripisivala i tada već raskrstila sa tim da je za vjek i vjekov nemaju!
Prošlo je mnogo godina od tada, stigle devedesete, otac je pogubio zbog politike što šta, al' iz inata rešio da posle očeve smrti nastavi da slavi slavu koju je slavio njegov deda. Svi smo bili u šoku zbog te njegove odluke jer je došla potpuno neočekivano bez ikakvih nagoveštaja! I to, Svetog Alimpija. Meni sećam se, bilo krivo, jer iako je to bilo vreme kada su se slave tek oživljavale, nekako su skoro svi moji drugovi slavili Svetog Nikolu. Pih, pa da omanemo za 10 dana?! Al prihvatih i ja Alimpija ko roda rodjenog, samo ikonu je bilo teško naći pa smo umesto Alimpija imali sveću sa Bogorodicom, al nema veze... našao je otac vezu i sa njom, jer slava njegovog sela bila je Mala Gospojina, ma sve se uklopi samo kad hoćeš... Mama se radovala najviše pravljenju slavskog kolača, pravili su se spiskovi ko će sve da bude pozvan na slavu, i ja sam imala spisak i radovala se slavi skoro ko rodjendanu. Za moje drugove u mojoj sobi, odrasli u dnevnoj za velikim stolom...
I tako je bilo sve dok nisam otišla za Beograd i dok svi moji prijatelji nisu otišli za Beograd ili neki drugi grad, pa se slava svela na klasiku, kumovi, tetka, ujna i kućni prijatelji čija je lepša polovina vremenom postala i posestrima mome ocu, jer mu je tako "neko" rekao da "treba". Njegova je kako god, uvek bila zadnja, ko da se ta žena šta pitala... U manastir i od tad mi je tetka, mada pošto me ječuvala kada sam bila mala, ona me zove kao i tada "Lola" kao i ja nju. Ionako ne znam kud ću s tetkama!
I tako, bi slava i ove godine... Panika kreće negde osmog uveče. Džak ribe, vidim otac diže onaj džak, zagleda, broji ribe... smejem se, pitam ga "Šta to radiš?" "Ma, fali mi jedna... izmerio sam ima dva kila manje. Bilo je devet i osamsto, girica 3 i šesto.. al ovde mi fali..." Naviknut da ga stalno neko negde zajebe u životu, on više nikome ne veruje i svako je kriv dok se ne dokaže suprotno, pa makar to bio i taj neki Ljupče kome je dao da mu "sredi" ribu. E onda se setio, da riba mora da ispusti krv pri pripremi, plus krljušt koja se ukloni, i da... to je! Tu su ta dva kila. "Grešna mi duša..." kaže više sam za sebe, mama i ja se zgledamo i samo što ne prasnemo u smeh. Kada me je sačekao na stanici, prvo što je sav nasmejan uzviknuo još dok je bio tri metra od mene bilo je: "Sve sam nabavio!" sav ponosan ali i srećan što je imao čime da kupi... "Ipak si ti u pravu, ima taj Jupiter veze... krenulo i nama Strelčevima (i on je Strelac), juče zamalo da dobijem 400.000 na kladjenju, omanem na totalnu siguricu a ubodem Real Madrid - "ne sećam se ko" iz 2 u 1 što je bilo van svih prognoza! A i Radnik mi je dao povelju i obećali su isplatu do Nove godine..." "Onu isplatu?" "Onu!" Taj klub mu duguje pitaj boga koliko i stalno mu obećavaju, al nema veze, nisam htela da ga mračim mojim sumnjama da od njih dinara neće videti. "Jel' ostalo još nešto za sutra?" pitam ga, a on će: "Jeste. Pop."
Posle tristotog pokušaja da dodje do popa kome je mobilni non stop nedostupan, nekako uspe, i dogovore se za ujutru u pola deset. Taj pop je dolazio kod nas i prethodne godine. Nekih četrdesetak godina, možda koja više, nasmejan, prijatnog lica, činio mi se ok. Pogotovo posle prošlogodišnjeg mog dijaloga s njim: "A vi živite u Beogradu?" "Da, u Beogradu sam..." "A čime se bavite?" "Astrologijom..." Zaledio mu se osmeh na licu ili mi se samo učinilo, i već sam znala čuvši taj citat milion puta, "Znate šta piše u Bibliji?" "Ne znam šta piše, al znam da su je pisali proroci, od Ilije u Starom do Jovana u Novom zavetu.. nego šta ste vi u horoskopu" I reče mi on tad, i reče šta su mu i čerke u horoskopu, pa se nekako priča nastavila na njihove studije... Ove godine, dolazi on, pita me "Šta ono beše - astrologija?" "Tako je" "I jel ide?" "Hvala bogu!" i zamalo da mi postane drag, zamalo da zanegira ono moje neprijateljstvo prema popovima koje sam imala i onda kada sam sa crkvenim horom svojevremeno putovala ili je moja sudbina da uvek nekakve lažne popove srećem koji nikakav primer za svoj poziv nisu! Drugi put ću o tom isksutvu sa monahinjama i popovima iz vremena kada sam sa crkvenim horom često obilazila manstire, jer najveće poštovanje i danas imam za Mokranjca, Tajčevića, Bortnjanskog, i danas kad čujem rusko Opelo ili Plotju usnuv mogu da zaplačem, ali to je nešto sasvim drugo.
I postrojismo se mi oko stola tako juče, pop vadi pribor, otac pripremio sve šta treba, bosilljak, vino, žito na stolu išarano žele figuricama, kolač... I sve je biklo ok, dok! U jendom momentu kada je mislio da ga niko ne vidi, pop pevajući tropar Svetom Alimpiju na brzinu, krajnje pokvareno i nekulturno zasuče rukav da vidi koliko je sati!!! Ai! Ništa dalje nisam čula, samo sam smišljala šta ću da ga pitam, jer otac mi ne bi oprostio da napadnem popa na dan slave, pa je trebalo to tako odraditi da samo pop i ja znamo da ja znam! U tom momentu to mi je nekako imalo posebnu važnost! I završi se sve... ode otac po novčanik, a ja brže bolje, pošto sam ostala samo sa mamom pitam ga "Koliko ima sati, pošto vidim da imate sat?" I zasuče on rukav isto onako, zastade kao da sam mu tražila i sekunde, promrmlja nešto, ne pogleda me (što sam ja shvatila kao znak da je shvatio) i ode...
Pitam tatu koliko si mu para dao? "Moja stvar" odgovara jer zna da sam protiv toga i da ću da gundjam... E, pope, pope...
On October 11th, ten o'clock at night, Columbus saw a light. The Pinta kept sailing, and reported that the light was, in fact, land. The next morning at dawn they landed.We're all living in America
Coca-Cola, sometimes war
We're all living in America, America...
Ipak… tnx to: American Tobacco Co, William Faulkneru, Fordu na dobrim westernima i “čoveku koji je ubio Liberti Valansa”, John Waynu, Coca Coli (iz inata da je ne pijem jer je “tamošnja” mi ne pada na pamet), “zlatnoj groznici” bez koje ne bi bilo Levi Straussa (poreklom Nemca) da dizajnira moj verovatno za sva vremena omiljeni komad odeće, Mark Twenu, Peppersima i Seattlu da obeleže važan deo mog odrastanja muzičkim uticajem... spisak je verujem duzi, ovo je onako, iz prve ruke...
~Jack London
Ovo je tema o kojoj već dugo želim da pišem. Iako je “tattoo” dobio svoje mesto i u našoj zemlji, i dalje ima onih koji na ovu vrstu umetnosti gledaju sa priličnom rezervom, konzervativno zauzimajući odbojan stav prema vama ukoliko imate nešto takvo na svom telu. Složiću se sa vama oko toga da se u ovome kao i u svemu može preterari, otići u ekstrem, jer “having a tattoo” je neka vrsta zavisnosti. Posle prvog, dolazi i drugi kad tad, pa treći… Ne podržavam olako nošenje tetovaže, ona bi pre svega trebalo da predstavlja karakter same osobe, nju samu, ono što je osoba u nekom svom periodu životnom uspela da o sebi otkrije. Neka vrsta ogledala, njene istine o samoj sebi i zato ne volim kada neko nosi nasumice odabrane motive. Olako pristupanje iscrtavanju može biti big mistake, jer ukoliko niste iz dubine svog bića osetili da je taj simbol, znak, šta god idealna predstava vas samih, da se sa tim motivom možete poistovetiti u potpunosti, inicirati ga u sebe i pri tom se osećati dobro, dešava se da posle izvesnog perioda poželite nešto drugo…
Možda ja previše volim rituale, ali ISTORIJA TATTOO-a upravo je vezana za rituale, obrede:
Primitivni tatu imao je pre svega simboličko značenje jer je pratio određene rituale i označavao stupanj ili hijerarhijski poredak u plemenu ili grupi. Dugo se smatralo da tetovaža potiče sa dalekih pacifičkih ostrva, valjda zbog toga što su taj običaj u Evropu doneli mornari. Međutim, tetoviranje je još u staroj Kini imalo znatnu važnost. Pripadnost određenoj grupi potvrđivala se tetovažom kao nepromenjivim znakom. U Kini i na Dalekom istoku tetoviranje, posebno likova životinja, značilo je i usvajanje vrlina vezanih za njih. Među plemenima koja su naseljavala ostrva u Tihom okeanu, u Polineziji posebno, tetovaža je takođe bila znak pripadnosti plemenu, ali je imala i neku vrstu mističnog značenja, komunikacije sa silama dobra i zla, a bila je uobičajena i među Indijancima. Na ostrvu Fiji, Fromosi, New Zealand, kao i kod severnoameričkih Indijanaca, tetoviranje je bilo u rangu religijskih ceremonija i uvek radjeno u prisustvu sveštenika ili poglavice koji bi pri tom uz odabranu himnu inicirao motiv u samu osobu ("We stripped and smeared our bodies with red paint, which is the pollen of snakes. The chief was praying so that the snakes would not harm us." ~ An Indian tribe chief).
Tetovaža zaista predstavlja personalizaciju samog tela, prilagodjavanje tela duhu koji se u tom telu naseo, koji živi i koji uvek mora na to telo da liči.
Naš tattoo-majstor, Boban kaže:
“Tetovaža je umetnost, a ne kič. Neki tatu može biti kič, ali to zavisi od izbora motiva a kako se potreba za tetoviranjem skriva duboko u svesti čoveka, ne treba zameriti na izboru motiva. Socijalne prilike dosta utiču na izbor motiva. Na zapadu, gde ljudi bezbrižnije žive i gde je manje crnih misli, teme su mnogo vedrije. Kod nas je doskoro važilo samo ono "daj nešto opako", što je loš način razmišljanja. Poslednjih godina situacija se menja jer tetovaža postaje prihvaćena od strane ljudi iz svih kategorija društva pa su motivi kreativniji. Body art iliti umetnost na telu, trend je prisutan među pripadnicima svih starosnih kategorija i društvenih klasa. U našoj zemlji tetovaža je dugo bila "privilegija" vojnika, zatvorenika i mafijaša. Sada je na našim ulicama sve više ljudi modernih shvatanja koji sa ponosom pokazuju svoja ulepšana tela.”
Što se mene tiče, svoj prvi tattoo uradila sam pre tri godine. Bilo je to za mene doba Novog Budjenja, kada sam jedan stari život ostavljala i prepuštala se novom, nepoznatom. U sebi sam pronalazila novu snagu, spremnu da ide dalje, iako su žrtve bile ogromne, sve se rušilo kao domine, jedno za drugim, bol je bio prejak. A onda odjednom, sunce koje se ponovo pojavilo i zabljesnulo moj duh davajući mu život. Iako sam i ranije razmišljala na temu tetoviranja, problem mi je bio što nisam znala koji motiv da istetoviram. Još dve godine pre toga, dakle pre pet godina sa drugaricom koja je takodje ponosni vlasnik jedne tetovaže otišla sam kod najboljeg majstora kod nas, Slobe iz Žarkova, o njemu će kasnije biti reči, stavila u krilo tonu kataloga, prevrtala, ali ne vredi, sve je to bilo “njihovo” , tih ljudi sa slika, a ne moje… Nije bio momenat! I pre tri godine, u tom momentu “rebirthinga” znala sam i šta i gde i kod koga. Okrenula sam Slobu i rekla, “Hoću Sunce!”. Motiv smo zajednički doradili da ne bude obično, osim toga sunce je spiralno i u boji, ali ga ne dajem na uvid široj javnosti u vidu slike, baš da ne bi neko odabrao baš taj. Jer to je MOJ trenutak!
Sloba je profesionalac u pravom smislu te reči i zaista će mi biti drago da bar neko ovde na mom blogu dodje do njegovog sajta koji ću staviti, jer čovek je genije! O tome kako radi, gde, o tetovaži sa praktične strane, da li boli, o prenosivim bolestima i infekcijama i svemu ostalom što je potrebno, ma neophodno da znate pre nego se istetovirate informisaćete se na njegovom sajtu. (vidi gore)
Idealno vreme za rad ide sad, kraj zime i početak proleća. Kod tattoo majstora važi pravilo da leti izbegavaju rad jer koža ogrubi od sunca i vode pa mnogo teže prima boju.
Posle tetoviranja, sve što je potrebno je Jekoderm nekoliko dana dok rana ne zaraste, izbegavanje solarijuma bar mesec dana i sl. Cena je uvek u zavisnosti od veličine i toga koliko ima da se radi. Tet može biti i ogroman ali da je lak za rad, kao što i neka prosečna slika može biti vrlo kompleksna.
Mnoge poznate ličnosti imaju svoje tetovaže. Moja dva omiljena lika su:
Angelina Jolie
(“Usually all my tattoos came at good times. A tattoo is something permanent when you've made a self-discovery, or something you've come to a conclusion about” ~ Angelina Jolie) koja na levoj ruci, kao uspomenu na svog prvog muža, Džoni Li Milera, ima zmaja, a iznad njega do nedavno bi je “Billy Bob” (drugi muž Bili Bob Torton). Na stomaku, velikim slovima je istetovirala na latinskom jeziku “Quod me nutrit me destruit” što znači “Što me hrani, uništava me”. Pored toga ima i japanski znak smrti, cictat iz romana Tenesi Vilijamsa, energetske talase i veliko crno raspeće, kao i tigra preko ledja.
Robbie Williams koji na levoj ruci nosi mavarski dizajn, Keltski krst na desnom ramenu a lava na desnoj ruci sa sloganima ,,Elvis Grant Me Serenity" i “Born to be mild”. Oko vrata ima istetovirano: "Chacun a son goût" što znači "Everybody has it’s own taste." Na rukama od lakta do šake piše mu “I love you mother”, tu su i tetovaže na zglobovima ruku, iza uva B za Betty njegovu dadilju za koju je bio vezan, broj “1023” za njegovog najboljeg prijatelja Jonathana Wilkesa (J je deseto a W dvadeset treće slovo), na vratu horusovo oko.
Osim Slobinog, evo još jednog korisnog linka, a prevrnula sam stotine:
http://tattoos.iloveindia.com/
i mesto gde se možete informisati o značenju simbola pre nego rešite da ih privremeno ili zauvek stavite na sebe:
E da, išla sam i na Whitesnake i tu se probila do bine gledala Coverdalovo zategnuto lice i dupe, imaju novog gitaristu, kako je dobar frajer, opet bih pustila kosu i utegla se u kožu, pomislih to samo na tren naravno, al oni su me digli za medalju to veče!
Sluti se Stefanovski, a dodjem drugarici društvo i za Seal-a, nema s kim da ide, pusto žensko. Ne znam šta se desilo, ali rasule smo se... mislim, moje drugarice i ja. Sećam se onih dana kada smo visile u Ben Akibi i dolazile kući sa facijalnim grčem od smejanja. Juče ih pitam kad su se zadnji put smejale.. ali oooonaaaaaaako, iz stomaka, da ti krenu suze, a možda malo i u gaće, malkic’ bar. Ćute... Eeee, žene moje! Život počinje u tridesetim, al zamalo (btw, jel se za malo piše za malo ili zamalo?) I to kao da je neko bacio neki mambo jumbo na nas, pa i kad se nazre šansa za nekakav provod, bar jedna ne može, a do večeri ne mogu tri. I onda kada me pitaju „Gde izlaziš?“ šta da kažem. Mogu samo da nabrajam gde sve nisam išla i otkad. Maler potero, nema šta. Pre neki dan otvaram mail, preko 30 nepročitanih kao i uvek, većina su klijenti, za njih imam poseban dan – subotu, a ostali mailovi svi sa attachmentom, dakle fore i zezalice. I otvorim jedan mail koji je sadržao neki .pps attachment, misleći opet neka zavrzlama, neke već dosadne fotke sa „srbovanja“ ili još imbecilniji chain letteri, sa mantrama za bolji život. Znate ono, „živi danas, zaboravi na sutra!“ „Reci svakome ko ti je drag da ga voliš, jednoga dana biće kasno!“ Nije nego, al znam da nekome znače te utešiteljske praznoće uma. Znam lično devojku koja ih sve skuplja i tako čita s vremena na vreme. Onda kada se nadjem s njom na kafi (a trudim se da to ne bude baš prečesto) bar u tri navrata mi citira chain letter. Hahahaaa.. i sad se smejem. Citirati chain letter, eeeeeeeej!!!
I otvorim ja taj mail, kad ono poziv na žurku. I to kakvu! U nekom stanu blizu Bitefa, velikom stanu, sa puno svega, puno ljudi, pića, dobra muzike, specijalna oprema, znači da se zemlja trese, samo takav provod u najavi, osmeh meni od uva do uva, a onda BANG!!! Na dnu pozivnice datum.. dvadesetneki septembar. U svakom slučaju čitaj: „dodji juče“. Kad nisam zaplakala od besa. Šta ćeš, dešava se...
Al ipak, šta meni fali... Šta fali i ovoj ovakvoj suboti. Nisam napolju, mada sam išla danas do crkve da popalim sveće u pomen mrtvima, zeznula se pa kupila jednu više i upalila je mrtvima što ih ponekad sanjam da me ostave na miru. Radim ono što najviše volim, pišem, bacim oko na „mute“ utakmicu Serbia-Belgia pošto mi u backgroundu prže Page&Plant, provela super popodne sa meni bliskom osobom, posle osmodnevne pauze ubedjenosti da ću ovog puta stvarno, ali stvarno prestati da pušim (ma trebalo je da se kladim s nekim, to može da me motiviše) ponovo palim Lakistrajkastog, pijuckam pivo,a u 23h je na TV-u „Vrelina“, do-ja-ja! Još da mi proradi ona feng shui žabica u ćošku što mi je donela Dragana protiv kešmalera, pa da u ponedeljak pazarim čizme u Timberlandu i bog da me vidi!
PS upravo smo dali go! Ale-ale... cheerz!