Kao što neko odbija da pije bilo koju kafu sem domaće crne turske, sa ili bez šećera, pa sve te kapućine, moke, ledene i irske kafe odbija, tako i ja ostajem dosledna puter kifli, sa ili bez kačkavalja. Mogu se pekare širiti unedogled i ubacivati ne znam kakva italijanska, španska, danska, bavarska peciva, puter kifla je jedna. I jogurt. I tako jutros, u pekari, prilazim stolu za kojim ću pojesti svoj doručak, kad čuh: - "Jel' mogu i ja sa vama na puš pauzu?" - "Naravno", odgovaram pomerajući se u stranu kako bi pekarska radnica imala prostora za svoje široke bokove i tešku zadnjicu. To se zove profesionalna deformacija. Ljudi su vrveli okolo sa raširenim kišobranima ne primećujući da kiša odavno ne pada, ali su se tako valjda osećali sigurnije. Teritorijalna sigurnost merena obimom kišobrana. Sa desne strane pažnju mi skreće ime radnje sa garderobom koja se zove "za svakog po nešto"... pomislih kako je to lukav markentiški potez, u gradu koji već godinama unazad menja svoj identitet i iz nekadašnje jazbine sa intelektualnim pokrićem, sve više postaje olinjali trgovački centar, a zapravo jedna velika pijaca. Samim tim, i duh ljudi se menja. Svi trguju, udvaraju se jedni drugima da bi ponudili neki deo sebe čvrsto verujući da ovde - baš svako može uspeti. Samo je potrebna odredjena doza snalažljivosti, koketnosti i licemerja... I ko zna koliko bih još razmišljala o tome da me nije prekinuo glas ove žene koja mi je dimom sekla zalogaje... "Eh, kad bih ja bila novinar" poče ona, "pisala bih o mom putovanju juče Lastinim mini busom... do Opova smo putovali kao na kraj sveta jer smo uleteli u povorku koja je išla na sahranu. Pa u mimohodu idu oni, za njima idemo mi, stanu oni - stanemo mi... Ma zar je morao baš juče da umre? Što nije umro danas, svašta bih završila, a i on bi jedan dan duže živeo. ovako, samo sam otišla i vratila se i evo, sutra ću morati ponovo..." Nasmejala me je. Smrti se lako smejemo kada nas se ne tiče. To je paradoks. Baš kao što i velike smrti uvek merimo nekakvim brojevima, na tv-u je bitnije da je u Iraku sinoć stradalo 60 civila ili da je najmanje 90 ljudi poginulo u poplavama u Indiji... i onda to prenosimo dalje dvadesettrihiljadečetrnaest ljudi stradalo. Bitni su brojevi. Ko uspe da izadje iz tog matriksa, sačuvao je sebe. Sa poslednjim zalogajem slušam završetak njenog izlaganja o tome kako mora da pokriva svoju koleginicu preko vikenda, i kako nju niko ništa ne pita, kao da ona nema dušu... Pozdravljam je i odlazim Svetogorskom, a nekadašnjom ulicom Lole Ribara kojoj su nekih sedam puta menjali imena, ka gradskom Trgu. Tamo me čeka knjižara Geca Kon. Bez nekoliko knjiga ne vraćam se kući. Volim tu knjižaru više od svih napumpanih, modernih, renoviranih, sintetički namirisanih, koje su angažovale najbolje dekoratere i aranžere. Samo fale kabine... "Izvolite, probajte Kamija ili bi vama možda bolje stajao Dučić?" "A ne, ovaj komplet je za moju sobu... taman imam toliku policu... praznu. A slagaće se i sa bojom zidova". Svake godine Sajam knjiga poseti sve više ljudi, i svake godine sve sam više razočarana top listom najprodavanijih naslova. Ako Isidora Bjelica i Marko Vidojković zaslužuju da se nadju na top ten listi, onda jebeš takav Sajam. Prodju nekako kroz te novokomponovane pisce Pamuk, Murakami, i već očekivani dobitnici NIN- ovih nagrada, al sve je to znate, jako smešno... Zato volim u inat Sajmu knjige da kupujem pred Sajam. I ako nekada dodjete iz drugih gradova u Beograd, pre nego što se zaglavite u Platoovom lancu knjižara, udjite u Gecu Kon na samom početku Knez Mihajlove. I kada udjete, prodjite do kraja gde ćete zateći predratne, krpom samo razmazane stepenice koje liče na bilo koje stepenice što u nekim zabačenim hotelima, restoranima iz doba socijalizma vode do toaleta. Samo što ćete ovde naći trezor antikvarnih knjiga. Polovnih, prašnjavih, i što je najbitnije - retkih. Više ih ne štampaju. Nisu na top ten listi. Zašto bi neko doštampavao Sandrara ili Malroa? To nije profitabilno. Ako se bude moralo, onda hoćemo, al dok ne narede... štampamo estradu i biografiju Nede Ukraden i Alka Vuice. Ili je sa "j". Kako god, ta osoba me se ne tiče. Tamo me je, u tom podrumu sačekala žena koja očigledno ima svo vreme ovog sveta na raspolaganju. Sat vremena koliko sam se zadržala u ovom hramu, niko nije ušao sem jednog Engleza koji je tražio antikvarne novčanice. "Ma imamo Cvajga i Fantastičnu noć, ja sam je baš skoro pročitala, mala knjižica jel da?" Ja uzbudjeno kažem, "Da, mala i crvena iz edicije Reč i misao..." Ma jeste..." Al nije je bilo. Nema veze. Bio je tamo Malro. Bio je i Blez. NIsam mogla da pretražujem sve, a bazu nemaju. "Znaš, kaže mi, oni bi da ja sve to sama radim.. al nemoguće je od kada postoje kodovi. Ovo su polovne knjige i sve je tu drugačije i komplikovano..." Mora da se traži... lista, malo po malo. U jednom momentu mi je došlo da pripalim. Mirisi knjiga, ustajalog, memle od podruma tako su se izmešali da im je samo nedostajao miris duvana pa da doživljaj bude kompletan. I baš tad, dok sam prilazila njenom stolu da ostavim jaknu, videh je kako pali cigaretu. "Možemo po jednu?" "Ma kako da ne... sedi. Hoćeš kafu?" I nasu mi neku skoro ledenu tursku, crnu, gorku, jaku na čijoj se površini već uhvatilo dovoljno masnoće i skrame. Nema veze. Takvu sam, ako ne i goru pila nekada i po čitav dan. "Jel imate štand na Sajmu?" pitam je, jer ako me zanimaju neki štandovi onda su to uvek antikvarni, gde su ljudi usled egzistencijalne nesreće bili prinudjeni da se odreknu malog bogatstva merenog knjigama. Samo se nasmejala. Gorko. "Znaš li koliko je iznajmljivanje štanda?" Nama nema ko wc da popravi, a kamoli da nam omogući izlazak na Sajam. Mislim, biće.. al samo ovi gore." A ovi gore su - oni gore. Sprat iznad iste knjižare gde su se prodavala ista izdanja kao i u svim drugim knjižarama, sve ono što se odštampalo ove godine i dobro izreklamiralo. Kiša je počela u medjuvremenu ponovo. Imam kapuljaču na vindjakni al me je mrzelo da je vadim. Svi oko mene su čvrsto stezali svoje kišobrane, a ja svoj ranac sa knjigama kojih više nigde nema. I to je bilo sasvim dovoljno za prostu, ljudsku sreću.

Napolju sam bila neplanirano duže - tri sata čekala bus. Na auto komandi haos. Ljudi ulaze, izlaze, čekaju, neki samo stoje i puše... neki prodaju čarape i gaće, prašnjave novčanike i tabakere. I džezve za kafu. Ima i semenki i suncokreta. Nailazi neka 17-ca, puna ko oko. Pozdrav slici iz devedesetih! Ljudi vise. Vrata zjape otvorena. Vozač na ivici nervnog, kreće... Deru se, "Vrataa.. zadnja! Majstore zatvori!" Grozno mi je. Muka mi je. Ma idem kući peške. Samo da stigne bus sa hranom. Na nervnoj bazi kupujem 5 filmova, plus 1 gratis. Dok ih razgledam isljučujem se iz stvarnog sveta oko mene. Čak mi je mogu reći - fino.
Na sajam ne idem. Kupila sam ove godine dosta knjiga. Kad mi dodje da čitam, kupiću. Jedino me kopkaju oni zabačeni štandovi sa polovnim knjigama, gde sam našla pre koju godinu prvo izdanje Hiperiona, Ljubav i smrt, Darela, Simplicisimusa i medicinsku astrologiju M. Heindela, s početka prošlog veka - originalno, prvo izdanje na engleskom. Najbolji sajam za mene bio je pre 14 godina. Vratila sam se kući sa punim rukama knjiga. Crveno crni Horizonti Ničea. Mnogo poezije. Tada sam gutala poeziju, posle je se valjda zasitila i skapirala da mi mnogo bolje stoje realizam i cinizam. Pesimizam me je oduvek hranio. Sećam se kada sam sestri davala da čita Siorana da se razbolela još više. A bila sam sigurna da će da joj pomogne. Ljudi su različiti. Ja tu celu ekipu pesimista doživljavam ko braću. Najbolji prijatelji. Poseru se po svemu na keca. Posle možeš u život! Ko Bukovski. U sledećem životu (ako postoji takvo što) rezervisala bi da mi Bukovski bude komšija, ćale neko bezobrazno inteligentan i ironičan poput Birsa, a Cvajg neka mi bude majka. Samo ne mora baš opet da se ubije.

Nikada mi nije bilo jasno zašto niko nije snimio film CA Blues.

Manifest jednog doba definisanog u jednoj sasvim lakoj rečenici koja stoji na poledjini knjige:

„Ne bavi se čovekom za sva vremena, već čovekom za sva mesta.“

Uz ovaj post, kao muzička pozadina ide Van Morrison. Čovek koga ću konačno i videti, slušati ga live 21. septembra, koji je baš kao i Mika Oklop deo jedne priče koja se pisala onako, usput...

Slayayu me je skoro obradovala u svom flashback postu na CA Blues. Ili smo već omatoreli pa jedno CA Blues razgaljuje na prvu, ili su nekadašnji mitovi pogaženi najezdom ispraznih i uglavnom nesadržajnih primera života današnjih autora i koautora stvarnosti. Mika se davno spakovao i otišao, u jednom intervjuu Blicu, marta 1999, i sam je rekao:

Šta vas je navelo da napustite, tada još uvek relativno stabilnu, državu?

- To je bila egzistencijalna potreba za dekontaminacijom. Mislio sam da smo zdravi sve dok nisam otkrio vaške u mislima, otrov u očima prijatelja. Otišao sam zbog poštara koji mi je krao pisma iz inostranstva, zbog toplog piva, hladnih radijatora, zbog onog generala koji je javno izjavio da nije čuo za Goli otok, otišao sam zbog galame nemuštih i ćutnje mudrih, zbog sive boje koja je prekrila naša bitisanja, zbog toga što je Beograd izgubio vrelinu i prestao da bude grad, zbog pištolja koje su deca nosila u školu umesto penkala. Otišao sam u trenutku kada je Srbija počela da jede samu sebe. Otišao sam zbog onog još goreg koje je, sasvim izvesno, nailazilo u talasima.

Za sve one koji su voleli i vole CA Blues, za sve one na koje sam ljubomorna jer će ga prvi put pročitati, prenosim ovde u celosti Mikin članak iz Evrope, koji je Mrmot ostavio u komentaru kod Slayeyu, a iz koga se izmedju ostalog može saznati, šta se zapravo dalje desilo sa junacima romana Ca.Blues.

SRBIJA ME ABORTIRALA KAO KRVAVO KOPILE

Evropa, 13.07.2006; Strana: 52
MILAN OKLOPDŽIĆ

Legendarni Mika Oklop piše za EVROPU šta je sve radio u Americi, zašto i dalje misli o „blatnjavoj Srbijici“, kako pokušava da izmeri a ne da poredi živote, to nikako neeee, i zašto priča sa likovima iz romana, iako nije ni dokumentarista ni udbaš...

Bilo je to ranih 90-ih, kada smo zapalili iz Bgd. i sleteli u San Francisko. Najlepši grad na svetu, communistless, sa pet mostova. Prag ih ima više, moram da pitam Acu Ilića, on se razume u Prag. Ja sam bio u San Francisku sredinom 70-ih da bih upoznao preplanule deklice, magistrirao i napisao pet drama i jedan preživljen roman. Zamerali su mi što u naslov nisam ubacio Sopot ili Bajinu Baštu. Idiot. Sada bih bio jedan od vrhunskih nagrađivanih pisaca starije generacije u Srbijici.

Evo, javili da se Crnci odvojili, glasali za samostalno samoubistvo. Stvarno, za koji će im Srbija? Da pridržava konopac ili da kresne visokostrujni prekidač? BKB (bilo kako bilo), javlja se Maja Sabljić i kaže da Mira Furlan snima TV seriju sa Džonijem Vikorijem. Svet je mali, priča mi kako me Džoni pominje, Crazy Yugo, seća me se dok smo zajedno studirali na UC. Gledam fotke sa njim: papir bledi pre sećanja. I dok ja razmišljam o blatnjavoj Srbiji, oni snimaju TV seriju Star trek o budućoj sadašnjosti. Zovem ga u LA, pričamo satima. Kćer mu se zove Aleksandrija. Šta radi Toni, pitam ga, Toni Bruskas? Crazy Greco? U Džonijevom rečniku su svi ludi. Toni je u Njujorku, radi kao producent za HBO. Čini mi se da je umonotonio svoj život, ženi se, razvodi se, ženi se, opet se oženi, a da se prethodno ne razvede... Šta je sa Trinkom? On ne zna i ne shvata da ja ispitujem preko telefona junaka moje knjige šta se dešavalo nakon što sam otišao iz SF u JNA, aerodrom Tuzla, Živinice, Kalesije, zadnja pošta Tomina Drumska Kafana. I više od toga: pokušavam da izmerim živote, ne da ih poredim, to nikako. Neeeee. Otkud ti ona u pameti? Dobro je... U Los Angelitisu, muž slikar, a ona gaji decu. Znaš da dolazim u San Francisko, igram u pozorišnoj postavci Lion Kinga. Igram Scara... Na Brodveju smo napravili haos. Dovedi decu. Libi mi kaže kako je bila u Jugi, da ti je upoznala klince i videla reku kako ulazi u reku, misli da ti je rodni grad retko erotski. Džoni, jedno dete mi je 27, a drugo 23. Jedini uslov je da im kupiš lilihip i da ih posle vodiš u ponoćni zoo. Yugo, znaš ko bi voleo da te vidi, nedavno smo pričali o tebi... Kit Potamkin. Eno ga sa ženom i sinovima na Floridi, preuzeo je ćaletov biznis sa automobilima. Ne pipa muziku? Svira ponedeljkom u lokalnom baru, sam, ima one elektronike smotane oko nogu, kosa mu je do kolena, kaže da nije video frizera čitav milenijum, otkako je Ebi Hofman pukao od vlastite ideje. Džoni, imam nekog na drugoj liniji, sačekaj, ŽIVOTATI.

Kliknem.

Kako to da ja, koji nisam ni dokumentarista ni udbaš, pričam sa likovima iz romana? Nisam ni socrealista ni postmodernista ni komunista ni blatnista ni onanista ni klanista ni velikosrbista ni eskimista ni folklorista... Koji su ti ljudi iz romana? Ovde Marija iz Evrope. Dopalo mi se. Marija iz Evrope. Časopisa Evropa, iz Beograda. Meni zvuči kao Marija na Prkosima. Mi ovde u redakciji bismo voleli intervju sa vama. Nas zanima sve što se događalo u takozvanom međuvremenu... Marija, imam nekog na drugoj liniji, sačekaj ŽIVOTATI. Džoni ne reaguje. U pravu je. Odakle sad ovo o međuvremenu? Ispada da imamo odvojeno međuvreme, i Marija iz Evrope, i Džoni iz Kakafornije, i Toni i Džordž NjC Buš, i Libi, i Kit, i Starac Vujadin. Kako je u Srbijici, Marija? Ima li ičeg sem međuvremena? Radoznalo. Prepuni smo pitanja. Svi se brinemo da li je Bušova ćerka alkos. Đina Tonik? Žešća od Preleta. Međutim, ona ima kvalitetnije međuvreme, nešto nalik na Gagu Nikolića koji šetka kuče po svetohramskim travnjacima. Prijavio mi Čuburni Miša Advokat. I stvarno, da nije bilo Miše Santane, ne bih znao da je Čubura još tamo, da se nije slila niz Taru podno Kolašina, a kamoli pripojena Baji ili istoj baštici. Marija... Da? Na pamet mi ne pada da od Čubure pravim centar sveta. To je bolesno. Svake srede viđam psihijatra u Kaiser bolnici, pričam, objašnjavam, ona me žena gleda kao mentola u kratkim pantalonicama. Sve je suludo sem 75 dolara po seansi. Nećemo o tome, OK? Nećemo o Koštunjavom, o Argentincima, pljeskavici na kajmaku, zurlama, frulama i dugmetarnim rastegljušama. Trademark. Odakle nam ta imenica? Ceca nije trademark, ona je izlet za siromašne. Meka šljiva, Ceca i opanci sa štiklama. Trademark je Nikola. Moja slava je Nikola Tesla. A Ceca ništa drugo do još jedna silikonska vlažica koja je zadužena za promociju Srbijice među tarabicama. Znaš kako... Nije isto biti sisat ambasador sa pola jezika kao i bestelesni lisabonski stoličar sa nedovršenim beogradskim engleskim. Kafana nas je ujebala.

Kao što se ispostavilo, nijedan pravi beogradski talenat nije flertovao s komunizmom. Mislim na genije kao što su Klen, Žak Popović, Mića Popović... Mihiz je bio kurton. Papa za promociju O’Mateje i njegove đece, Gedžin go-betnjeen. Ako nema blata, nema Srbijice. Siroti Klen je bio žrtva kafanskih drama Duška Kovačevića. Talenat koji se meri zvezdanim aršinima završi kao Radovan!? Pričala mi onomad, Mira Gladlyshevich u klubu Politike kako je MB pao s daščare u hladnu Savu dok su hodali ka pozajmljenom splavu za utvrđivanje gradiva iz vjeronauke. Otkud pad, kad O’Mateja ne pije? Kita vuče gde razum odbija. I, šta se još desilo u međuvremenu? Meni se desilo da sam uzeo produženi godišnjak od pisanja i sličnoga. Radio sam u SF biblioteci, kao raznosač slika za Galeriju Majkl Tompson, prevodilac za nekolicinu agencija, sa srpskog, hrvatskog i bosanskog, svirao sa Larijem Vučkovićem, poznatijim kao Laza Vuk from Kotor, prodavao nameštaj za Breuners, osvežavao fasade sa Dejvidom Kortelom, legendom SF homosa, nešto piskarao za Ćertu i njegov Fleet Street Productions, obilazio vinarije u Napi, napisao dramu Kaspar, njho? za SF Playnjrights Festival, roman Cloned Love i priče, puno priča koje će nevine radoznalce sasvim naterati da se rasprsnu od dragosti. Bio sam sa Šepardom dok je radio svoju dramu Pokojni Henri Mos, ovde u Magičnom pozorištu, okupio je filmske ludake Šona Pena, Nika Noltija, Čiča Marina, stari tekst, dugačak i za Aristofana, ja sam bio nervozan, a on je insistirao na nekom pozdravu šakom levo-desno, kao železničari prilikom odlaska voza, posle mi kaže Mame Hunt da su pukli, Sem i Džesika, da je on otidnuo za NY, ona se vratila u Minesotu... Koga to interesuje?

U međuvremenu... Čekaj, imam ja puno toga, NjC Buš uhvatio Sadama umesto Bin Ladena, Bin Laden uhvatio guštera za rep, Džina Tonik se saplela na stepeništu Belooke kuće i udarila (obrijanom) bradom o detelinu sa pet listića, kažu da je Hitkout Vilijams posadio istu dok je boravio kod Klintorisa i Hilari pre jedne decenije... Koga to interesuje? Evo već par godina pomažem Department of Rehabilitation, ljudima koji su izgubili ruke, noge, delove glave (nije ih, za ime boga, Momo gađao, ili Ratko ili bolesni Radovan?), da nađu posao i vrate se među ljude. Možda ih je gađao aforistični Burek i Pivo? Gad nad gadovima. „Je l’ treba da vratim audi? Dobro, čekaj da istrošim benzin.“ Na kojem jastuku spava GDC Kerteljes, trinaest puta veći Srbin od mene i mojih? Egalisti bi da mu slete na isti sa tvrdim poklonima i bučnim zvončićima. Ali, Marijo moja, to nije u međuvremenu. To je Srbija, između šesnaest poluvremena. Fudbalska Srbija igra rukom, nogom, glavom, loptom, pakom, u koš, prizemno, vodeno, na gol i pored. Š’a i’ boli kur. Samo dilkani poštuju pravila, eno ti ga Velja Chachanka – 40%, a 4 gradi. Đe to ima? I što se žestim? Žao mi je što Srbija izlazi iz Evrope. Žao mi je što srpski svetski talenti crvene pred belosvetskim netalentima.

Žao mi je što se Srbija odrekla svojih olako, preko noći. I mene su dobili na poklon pa su me abortirali kao krvavo kopile. Francuz nam piše istoriju pod lipom; Englez pod jasenom; a Austrijanac pod Pančićevom omorikom. Čarls Simić, naravno, piše o čudesnoj Džordžiji. Oftalmološka slabost: vidimo na sredinu, nikako blizu i nikako daleko. Z. Brunclik je bliža od jednog Joce Ćirilova. Vratila mi se žena sa izložbe u De Yong muzeju – kostimi i nošnje kroz vekove. Kaže – sećaš se Simonide? Ace Joksimovića? GE-NI-JE. Srbija ima paralelnu istoriju, nikako unakrsnu. To što svi seru isto, znači li da svi koriste isti toaletni papir? Šta si me ono pitala... o međuvremenu? U međuvremenu sam gledao psycho SS, pojavio se na Leri King programu, čitav sat, pred 20-ak miliona Amerikanaca. Kaže, istorija o Srbiji dolazi naknadno... sve će da legne na svoje mesto. Ko ima delić pameti zna da NE POSTOJI veća i bolja šansa da se ispriča ISTINA. Nadmeni ponavljač ćuti, ima prezir prema svom narodu i zajedničkoj istini. Jebote, šta zna američki farmeroid o Tanasku Rajiću, Tesli, Bati Mihailoviću i Bregoviću? Ako je slutio, bolesni Bobi mu je razbio slutnju u paramparčad. Marija, sačekaj, ima toliko stvari koje su se desile samo meni, ekskluzivno, čudesno. Imam Viktorijanskog tipa na drugoj liniji, da ga održim tamo još neko vreme. Halo, Džoni, na liniji si? Ha-lo...? Neverovatna tišina na onoj strani. I kroz graju tišine izbija slika koja me decenijama prati: mala devojčica u lunaparku, koja se, izvan kuće smeha, uprkos nepogodi, i dalje smeje.

***  sećanje na Miku Oklopa, 1948-2007.

Danas sam napisala jedan post, negde oko 17h, ali u međuvremenu Telekom je otišao bogu na ispovest, a mi njegovi - pilgrims, iliti pilići, mogli smo samo da pogasimo računare, jer neta nije bilo! Ne znam kada se vratio, no ja sam morala na rođendan, i to dečiji. O tome sam i pisala, o Minjinom trećem rođendanu i knjigama koje su sada na ponudi sa naznakom 'za decu', sećajući se Riznice, 365 priča, i moje generacije koja je stasala na Ćopićevim pričama, ali uglavnom dramatičnim i neretko tragičnim romanima, tipa Orlovi rano lete, Dečaci Pavlove ulice, baš kao što nam je svima verujem, omiljeni tada bio film (pored Tesne kože) Idemo dalje. Zato mi je negde drago, iako mislim da klinci ne čitaju kao mi, drago mi je što im niko ne mantra da moraju da se sećaju i upamte žrtve drugih 'za njihovo bezbrižno detinjstvo', kao taktičnog nabijanja krivice, ili dugovanja nekome tamo ko je život dao da bih ja ovo ili ono. Ovi klinci Dobro drvo čitaju bez osećaja griže savesti i kako je dečak, eto, mogao bar malo više da ceni stablo. They got a point! Pa sam tako ja njoj danas kupila neku Madoninu knjigu Engleske ruže, o žensko-dečijem prijateljstvu, ljubomori među devojčicama i zavisti, i onim večitim klanovima koji su tako tipični za žensko carstvo. Odlična knjiga, meni se dopala, mada sam bila najpre sumnjičava, očekivala sam izmedju redova kabala-šanti-šanti, al' ne.. Madona je stvarno napisala knjigu za decu. Tačnije - devojčice.

Sad sam se vratila sa sedeljke, taxi klizio na zelenom talasu, stigoh od Cvijićeve za 7 min kući, čak sam stigla da vidim i ko je od ukućana napustio VB VIP Hotel izgubljenih duša. Danas sam opet pazarila filmove na kilo, tako da znam šta ću raditi kada postujem ovo, baš kao i sutra... a skoro sam baš prijatelju rekla da ima od mene šta god poželi ako mi nabavi jedan stari vestern, moj omiljeni, The Man Who Shot Liberty Valance, sa Džon Vejnom i Džimi Stjuartom, režija, naravno, Džon Ford. ("Go west, young boy, go west!") Sad ta ponuda prijatelju otpada jer sam film našla, a uzela sam i Fur sa Nikol Kidman, Istvudovu drugu (ili prvu) verziju Pisma sa Ivo Džime, Flags of out Fathers, Breaking and Entering (Jude Law & Binoche), Fountain – kazali mi da je dobar SF, svideo mi se podnaslov ‘What if you could live forever?’, Blood Diamond sa DiCapriom, The Good Shepherd (Matt Damon i Angelina)... ček, da li još nešto? Da, sva tri dela iz serije Hanibala Lektora, čisto za kolekciju.
 

Grejalicu sam upalila, kvarcnu... ne trpim ja ovo klimatsko gemblovanje.