Pre trinaest godina sanjala sam prvi put u životu (a koliko se sećam i poslednji) svece. U istom snu na nekom proplanku srela sam se sa Svetim Ilijom, koji mi je tada ispričao ceo moj život kako i dolikuje njemu – proroku (s tim da se nijednog detalja nisam sećala po budjenju, sem što znam da sam bila radosna u snu nakon onog što sam čula – verovatno da i nije tako loše), a Sveta Petka je imala drugačije vesti za mene... Naime, rekla je da će mi mama umreti 3. maja. Samo to. Iako sam zaboravljala taj san, kada god se približi 3. maj, setim ga se i strepnja je neminovna. Nije rekla godinu, bar da jeste pa bih do sada već imala potvrdu da je omanula. Ali ovako, ako se desi da sam svesna tog dana da je „treći maj“ onda gledam u tom danu na sat čekajući da prodje, više nego što u celoj godini gledam. Nekada se desi da zaboravim. To je ono kada u glavi imam informaciju da je 2. maj, pa sledeći put kad me zainteresuje datum bude već 4, 5. Ali juče nije bilo tako. Juče sam bila svesna, i eto... sad je lakše. A Teodori je danas rodjendan.
Prvi put će mi u životu majstori krečiti i sređivati stan. Do sada je uglavnom sve rađeno po sistemu ’FRA’ (familijarna radna akcija) ali valjda sa godinama težim da mi sve bude savršeno – pa i kutak u kome živim. Sve je dogovoreno, sem dana – al’ bar se zna da je ova nedelja.
Nemam pojma - šta se radi kad ti dođu majstori... beži se od kuće? Moram da se pripremim, da ne bude.. "daj nam neke stare novine", a ja ih bacila baš koliko jutros...
Soba će mi malo provrištati jer će jedan zid biti crven – to je ono, na rados’... I odličan je osećaj. Ajd’ ja što se radujem, nego što sam euforiju prenela i na okruženje, pa je glavna tema ovih dana šta gde ide, koje boje, gde da kupim lustere, gde zavese, koje galerije da obiđem. Već znaju kad ih pozovem da ću krenuti sa ’videla sam’ il’ ’šta misliš...’ i evo sutra ćemo procunjati Ikeom u potrazi za zavesama i lusterima. Inače, Feng Shui tvrdi da ’stanje okruženja utiče na čovekovo unutrašnje stanje. Unutrašnje i spoljašnje su kao dve strane novčića. Oni su neodvojivi i međusobno zavisni’. Zbog toga i osećam da mi je potrebna velika promena, jer sadašnje stanje je praistorijsko. Promenila sam se ja milion puta od kad sam u ovom stanu, prošla trista faza, života, a on je u principu ostao sve vreme isti. Odguram ja krevet iz jednog ćoška u drugi, prebacim kompjuter tamo-vamo, al sve u svemu, ništa to ne menja. Možda je trebalo da se konsultujem sa mojom učenicom koja se razume u feng shui, al’ znam i ja nešto... Interesantno je da nešto valjda i sami osetimo. Te energije jednostavno rade... recimo kada mi neko ko me nervira ili ko mi nije nešto posebno blizak pokloni nešto, meni taj poklon smeta. I onda ga ili sklonim negde daleko od očiju, ili dam dalje, ili bacim, a FS isto preporučuje... evo šta kaže još... možda zatreba još nekome:
- Baciti sav krš. U krš spadaju sve one stvari koje se ne koriste dugo, kao i sve polomljene stvari i oštećene.
- Srediti nered i stvari koje su nabacane. Imajte na umu da one reprodukuju i red u vašoj glavi i vašem životu. Kako vam je u stanu – tako vam je u glavi!
- Rođendan vašeg prostora obeležavajte svake godine... (tjah, ja mu uradila i horoskop još odavno), jer je vaš prostor jednako živ koliko i vi – vibrira svoju energiju. Kakvog će polariteta biti (pozitivnog ili negativnog) zavisi od vas – onoliko koliko vi volite i negujete svoj prostor, toliko će i on voleti vas i multiplicirano vam vraćati uloženi trud na svim poljima vašeg života i rada.
- Poklonjene stvari koje smo dobili od drugih, a ne sviđaju nam se ili smo se posvađali sa osobama koje su nam ih poklonile – treba ukloniti. Sve stvari koje nas iz nekog razloga nerviraju treba otuđiti, jer je nervni sistem narušen ako ih i dalje zadržite u posedu.
- Daska na wc šolji treba da je uvek poklopljena zbog izlaska negativne energije iz kanalizacionog otpada.
- Voda ne sme nigde da curi, jer to utiče direktno na razmenu tečnosti u organizmu. Voda u prostoru odgovara tečnostima u organizmu.
- Struja treba da je ispravna, jer je u FS simbolici struja – centralni nervni sistem čoveka, i ako tu dolazi često do kuršlusa, nervi su slabi.
- Sudovi treba da su uvek oprani. Sudopera odgovara želucu.
- TV ekran, lice radija, kompjuterskog monitora i sl, po mogućstvu treba okrenuti (da gledaju) ka istoku ili jugu. Najnepoželjniji pravac je – sever. (a meni je trenutno baš tako okrenuto)
- Jedan telefonski aparat treba uvek da je u polju novca (bagva 9) i da ga aktivno koristimo.
- Patos i zidovi ne smeju imati pukotina i sličnih nedostataka, jer utiču na vaš koštani sistem i na vaš autoritet.
Ma ima tu milion začkoljica i pravila koje ma koliko 'naivno' zvučale imaju i te kako logike, jer sve je energija.
Nikada ne bih živela u centru. Kada mi se pružila prilika da iznajmim sobu u Bulevaru Revolucije, blizu Pravnog fakulteta, iako je otac govorio da je to super lokacija, ja sam odmahivala glavom. Ne sviđa mi se ideja da mi pod prozorom tandrču tramvaji, da mi graja sa ulice koja prija u toplim letnjim večerima (ponekad), postane svakodnevni background. A i gazdarica tog stana ličila je mnogo na Dušanku Kalanj i ulivala mi strah. Moj prvi kutak bio je u Šumicama, blizu velikog parka, u dubini ulice Karla Lukača sa ogromnim prozorima i terasom koji su gledali na klupe i drveće. Posle toga, preselila sam se na Košutnjak. Studentski dom, al opet u srcu prirode. Duge šetnje po Topčideru i spremanje ispita na klupama oko SC Košutnjak, gde bismo u pauzama nekad mazili konje koje su tu redovno dovodili. I tako jutros krenuh samo do pošte i banke. A vazduh čist, lišće svuda unaokolo jer opet živim maltene u šumi, sa prelepim drvoredima, ulice pune lišća, a nebo plavo i vedro, kakvo samo pet-šest stanica niže nije moguće videti. Opet sam srećna što živim ovde. I jednog dana, kada budem kupovala svoj stan, biće isto ovakav neki kraj. Na visini, brdovito, sa čistim nebom („na koje još niko nije pljunuo!“ što bi rekao R. Petrović).
***
mimo napisanog:
Obradovala me je vest o povratničkom albumu Eve Braun – ultimativnog simbola Bečeja, ali koncert sam, naravno, propustila na kojem je kako čujem, specijalni gost bio Vlada Divljan. Eva Braun me podseća na lepu stranu devedesetih.
Gledam malo pre ovaj spot i razmišljam kako su nekada spotovi bili jednostavni ali sa dušom. Valjda smo takvi bili svi.
bu!
Pušenje ubija.
Duvanski dim šteti ljudima u vašoj okolini.
E ovo se zove negativna sugestija. Ne kažem da ljudi lažu, sve to može da se desi, al ne mora baš meni. Međutim oni koje ove reči anti tobako kampanje budu stvarno počele da proganjaju, a pitanje je samo momenta kada će se to desiti, e oni stvarno mogu da nadrljaju, al ne od cigareta (koje budući da su postali davno zavisnici neće lako ostaviti) već od dva reda crnih boldovanih slova uokvirenih crnim ramom, fali slika... eto možda baš vaša!
Mada ne volim taksiste koji puše i osećaj kada užem u smrdljiva kola, još ako se s duvanom meša miris benzina, pa još ako nema dobre amortizere, kod prve krivine čika može da stane. Ja se trudim da nikog ne ugrožavam, kao kulturno pitam jel smeta da zapalim kada znam da je nepušač u blizini (prepoznatljiv po čistom tenu i zdravom osmehu), već jedino koga još maltretiram duvanom je palmica, koju sam dobila za rodjendan. Nju ionako, zalivam po sećanju, prolazi kod mene ta tretman gori neko američka navy, i za sada se dobro drži u odnosu na svoje prethodnice. Ranije sam imala naviku da ih imenujem. Obično im nadenem nekakva smešna imena, Rozalinda, Slavimir (cvet za koji sam želela da bude muškog roda), tri kaktusa, Tom, Dik i Henri kao u onom starom crtaću sa kornjačama.... kada se zagubi četvrti, pa oni kopaju i pevaju "we are looking for our brooother...." Ovoj me mrzelo da dajem ime, a ona dobro. Bezimena se ne da.
Nekada sam imala bosiljak na terasi, kažu inače da je dobro, kao "valja se", a ja sam najveći protivnik sujeverja u familiji. Još mi niko nije objasnio zašto to nije dobro da se radi na crkvene praznike, a na kraju krajeva, kalendari su ionako pogrešno određivanje vremena, i kako reče onaj pop iz jednog domaćeg filma "Kad ja zovem svetog Iliju, on nije tu - jer me ne čuje, bio je pre 14 dana". Pa ako je crkva sebi odredila neradne dane, i ja 'u sebi... A moj neradni je nedelja. Nju sam odredila kao svoj day off. Tada se ni na telefone ne javljam, vrata ne otvaram, mada najviše volim kada ih ne otvaram sa one strane i kada ceo dan provedem napolju. Japanci idu toliko daleko da ne grade četvrte spratove u nekim zgradama, jer se na japanskom četvorka izgovara isto kao smrt (shi). Već posle trećeg odmah stave peti, ili preskoče vrata sa brojem 4... a meni, kada neko pomene crne mačke i petak trinaesti,
volim da citiram Groucho Marxa: "Black cat crossing your path, means that animal is going somewhere!"
Možda bih svakodnevno nailazila na primere sujeverja da se više krećem međ' narodom... Al ono što ubedljivo najčešće viđam je panika ako se torba spusti na pod... Nekada mislim da je profesor Sima Avramović sa PF imao u stvari uticaja na ovo moje današnje gledište, kada mi je pre deceniju ipo dao da uradim seminar na temu Tabu propisa u prvobitnoj zajednici. So, what's the point? Kontrola straha na eto takav neki način. Čovek umisli da će kontrolisati strah i da će neke umišljene posledice izbeći ako na vreme preventivno nešto uradi.
Sujevrje i onako komercijalna varijanta vere. Kada si sujeveran ti moraš da plaćaš molitve, bajalice, skidanje magije, plaćaš svakom prosjaku da te ne bije maler, nađeš par faca kao dežurne baksuze na koje ćeš svaliti svo zlo sveta samo li nešto tog dana krene loše, kada si ih onako bunovan video u daljini i naravno, za svaki slučaj, prešao ulicu. Pre neki dan vidim odžačara. Ima neko verovanje i za to, kao sreća! E pa, ta "srećica" ne da me je dotakla, već me je razvalila onom žicom po ramenu kada smo se mimoilazili na ulazu u bus. Ni odžačari nisu što su nekad bili! Mada priznaćete, nije baš čest slučaj da ih sretnete tek tako na ulici. Bar ja se ne sećam kada sam ih poslednji put videla. Pa opet, bar ćemo ih još tu i tamo viđati.
Meni je žao pojava koje znam da sigurno više nikada neću videti, kao recimo majstore za kišobrane koji vikendom idu po blokovima zgrada i dovikuju "pooooopravljamo kišobraneeeeeeee!" ili prodavce čestitki za NG od vrata do vrata, ili vruće krompiriće u fišeku iz kioska sa ulice... ili tapkaroše ispred bioskopa (SC nije bioskop). E to je bio FEST! A ne FEST!
Slažem se ja sa Majma i njihovim Lunarnim kalendarom, i slažem se sa tim da ovo vreme koje mi poznajemo i nije ono pravo... ali kako god, živeći toliko dugo pod ovim ritualom "dvanaestomesečne situacije" zvane "kalendarska godina" (što bi E. Birs rekao, "jedan mesec - to je jedna dvanaestina razočarenja"), čini mi se da sama NG dobija na ritualu mnogo više nego neke druge u biti ritualne svetkovine kao što su Uskrs, Božić i sl.
Sve što mogu kao svoj doprinos da donesem sebi samoj na kraju ove 2007, jeste pravljenje neke rekapitulacije… A ova godina, bila je, pa onako… Slušala sam uživo The Cult na Tašu, otkrila: fotografa u sebi, pisala: kao nenormalna, uspeh: škola astrologije i konačno započinjanje svoje prve knjige, putovala: tu i tamo… provela za kompjuterom previše vremena, nisam uspela da ostavim cigarete, imala divne momente sa meni dragim ljudima, i zapravo najlepši dani opet, svode se na dane provedene sa njima. Sve ostalo samo je bilo tu da popuni vreme. Uglavnom – radno.
Stvarno, radila sam u ovoj godini kao manijak. Neke nedelje prosto su mi u sećanju kao “crne rupe” jer mi je svaki dan bio isti... u nastojanju da se iščupam iz haosa, ispoštujem gomilu rokova i sl, imala sam previše tih copy/paste dana. I to je jedino što bih da eliminišem.
Da, i cigarete. Ali rešila sam da više ne pričam unaokolo kako “od danas...”
Od danas se samo osećam spremno za 2008. Čak, nestrpljivo.
- dobro utiče na motivaciju kada sedneš posle da radiš.. kao unapređenje na novo radno mesto (odnosi se na one koji rade u kući)
- ko zna šta ćeš sve naći iza kreveta, stolova, polica...
- obrisaćeš i najsitniju prašinu koju si ostavljala za „generalku“ i dan pred slavu ili rođendan
- podsetićeš se gde ide koji od šesnaest kablova i nahraniti samopouzdanje veštinom „sam svoj majstor“
- imaćeš priliku da primeniš neke feng shui trikove, dok ti krevet stoji ukoso na sred sobe i ne znaš na koju stranu da okreneš glavu
- bar jedan dan, imaćeš potpuni red na stolu i policama
- pobacaćeš pet kila đubreta i onu ogromnu kutiju sa terase koja sad dobro dođe baš za to đubre
- posle svega, kada je posao gotov, oribaćeš kupatilo
- onda ćeš se istuširati i zamirisati ceo stan
- na kraju, sešćeš za komp da proveriš mail, chatuješ, vidiš nove blogove... ali tamo će te i dalje čekati dosadan, neodrađen posao
- shvatićeš da je sada već kasno, a i umor te je savladao
- ideš da spavaš, malo nervozna, zaklevši se da ćeš ranije ustati zbog posla
- pred san, pada ti na pamet da bi sutra mogla da odvojiš zimsku od letnje garderobe...
Pao je sneg. Pao je i mrak već u pola pet. Ništa od vraćanja filmova u video klub. Platiću duplo, ali šta mogu kada do najbližeg Žapca treba da prođem kroz Jerkovićevu šumu i pretrčim plavi most. Bar će Pirs Brosnan provesti još jednu noć kod mene. Jeste da se smeje ko kamiondžija, ali u ostalim situacijama vrlo mi prija. Kad smo kod „prijanja“, iako na hardu imam oko 4000 muzičkih fajlova, ništa mi ne leži. E tad se šunjam po blogovima sa muzikom i slušam. Ako niste čuli Ffridin muzički background, ne propustite. Takođe ne propustite i ovu stvar sa bloga Blues. Baš ide u ovo mrklo nedeljno popodne.
A sad, odoh po još jedan zlatni kafetin da ubijem demone pod slepoočnicama.
Pao je sneg!
Volim sneg.
Obožavam sneg.
Nema veće idile, od zimske.
A radost... eh, a tek radost.
nego...
... koristim priliku da se i javno zahvalim svojoj sestričini na rođendanskom poklonu, koji sam doduše dobila 24 dana ranije, al’ pošto ga je svojim rukama zlatnim sama pravila, meni je to najdraži poklon!
Iako je školovana i genetski nadarena za poziv nakito-mejkera, nije htela da me sluša kada sam joj pre nekoliko godina savetovala da se primi na to i završi u Tiffaniju. Sebe vidi u nekim drugim skribomanskim i jezičarskim profesijama, što joj moram priznati takođe ide i bez škole, dovoljna je ženska genetika... Ali jedno je sigurno, čedo tetkino, ako to ne krene ili ti dosadi, od ovoga ćemo da napravimo posao!
Ma kakav posao, brend! :)
ps hvala i što si mi spasila srebrno prstenje od hrđe vremena... sad sija i u mraku!
Pisali mi iz Wessex Astrologer-a. Kažu da bi bili vrlo srećni kada bih nastavila da da se pretplaćujem na njihov The Mountain Astrologer. A ja srećna što sam dobila pismo na engleskom, a da nije spam ili mail za potvrđivanje adrese, ono što vam šibnu kad se negde registrujete, sa passwordom i terms of service. Ovo je mail ručno kucan samo za mene, od neke tamo gospođe Margaret. Čak nije stavila prezime, nego prijateljski. Sledeći put će staviti samo M. Sad čeka da joj odgovorim jel hoću ili ne i pita me za adresu, dal je ostala ista. I kako sad da je odbijem, fina žena.
Kada bih imala keša kao što nemam, iz mesta bih finansirala jedan takav astrološki časopis, gde ne bi bilo zabave i „kako se slažu“ rubrika, ne bi bilo pisama čitalaca gde se u tri pasusa daje odgovor, već bi (iako znam da ovde to ne bi ljudi kupovali jer vole kič) tu bilo biografija, istraživanja, astronomije, istraživanja, efemerida, istraživanja, psihološkog, umetničkog, istorijskog pogleda na astrologiju, i čik onda da se svaki treći stanovnik zemlje bavi astrologijom.
Nekad su mi smešni kad ih gledam kako varaju ljude koji im se uključuju u program, nekad mi ih je žao kada vidim kako su se zeznuli, pa se vade.. sramota me u njihov ime, ono kada kažu „Ma da, to sam i mislio...“ Uglavnom bi ih sve zabranila u svako doba dana, noći i u međuvremenu.
Zato i ginekologa vidjam dva do tri puta godišnje. I do juče mislila sam da je ok i dovoljno. Ali juče... sedim sa devojkom koja radi kao medicinska sestra – instrumentarka na hirurškom. A ja radoznala pa je teram da mi priča šta se dešava kako sve to izgleda... Ona, već potpuno operisana od nekog senzibiliteta i sa totalno profesionalnim pristupom svom poslui kaže: „Ma to ti je posao. Ja ljudima ne mogu da objasnim, ali ja nikad ne gledam lica onih koji su na stolu. I meni su pacijenti kao objekti, moraš tako... tu treba da uradiš ovo, uradiš ono. Amputacija noge, krv pršti i šiklja na sve strane, a jeste, zaradila sam i koksaki ali samo je protrčao... svašta se tamo nakupi, kad tad je neizbežno, a sale se ne provetravaju... Evo juče sam imala troje mrtvih, dve saobraćajke, ma leto kad dođe ovi motoristi samo se krše i lome, dodju u delovima! Posle njih došla baba 1912. godište, a dovela je starija sestra. Kao treba da se otvori i pogleda želudac jer „ima nešto“... ha, mislim se ja, da je nešto opasno ne bi ona živela toliko, kažem hirurgu , ma videćeš garant je progutala nešto.. otvorimo je, a ono mali ulcer, sasekli u tri poteza, skinuli, i baba ko nova. A posle nje devojka 19 godina, otvorili i zatvorili – jer sve je u metastazi, sa želuca na debelo crevo, ne može se ništa. Gotovo.“
Nakon priče sa njom, dodje mi druga devojka koja je imala tumor jetre, sve se dobro završilo, ali su morali da odstrane, tada je imala 27 godina, a otkrili ga kada je lečila neke ginekološke probleme, dakle nije imala nikakve simptome. Usput joj operisali i žuč... i tako...
I legnem ja posle da spavam negde na vreme, oko ponoći, al ne vredi... u glavi haos, dal bi trebalo da idem na ultrazvuk želuca? Pa bi... ipak, bolje tako. Deda mi je umro od toga, jeste da ga je dobio u 89-oj, al nikad se ne zna...a pluća? Pa mogla bih i pluća da snimim. Drugi deda imao astmu... a cigaru palim li palim... i kao neću da pušim, stvarno neću... ali stva-rno! Ako sam mogla da prestanem da pijem kafu, mogu i ovo. I onda nekako zaspim pa se probudim u pola šest, čudno odmorna, i šta uradim? Zapalim cigaru... i dođem na blog. Zdravo da zdravije ne može biti!
I sad dok osećam nešto kao dašak vetra, bar koliko da se razdimi, osećam kako me hvata san. Od povratka iz banje, u ovo neko vreme blizu ponoći meni se sklapaju kapci i vuče sila G da se bacim na krevet. Legnem sad a ustanem oko osam bez natezanja i magle pred očima. Krevet raspremljen, sudove ću ujutru... trebalo bi samo da kupim novu posteljinu. Ovu kako raširim podseti me na studentski dom jer je od tada još imam. Moja majka još iz vremena kada se plovilo preko Dunava do Rumunije, u jednoj od velikih fioka koje prete da ubiju ako slučajno padnu na nekoga, čuva milion nekakvih posteljina (ali belih – što ja ne volim), šustiklica i stolnjaka, skupocenih „belih vezova“ koji bi po njenoj proceni i viziji trebalo da završe u mom nekom domu kada ga budem imala. „To ja čuvcam za tebe kada se udaš i budeš imala svoj dom...“ Iako ne volim te ukrasne krpice, ima tu stvarno interesantnih primeraka, kao i jedan stolnjak donet iz Libije kao poklon njima za venčanje. Sve to ona čuva – neotpakovano, a život leti, leti...
Jednom je Bebek pevao ’Nikad se neću vratit’ u svoj rodni grad...’ I skoro pa da sam ubedjena da stvarno neću, al znate ono.. već trideset godina imam, tamo 400 - 500 evra kvadrat, zdraviji život u pogledu mnogih stvari je u manjim sredinama, odšetaš, promuvaš se tamo vamo, nema uzaludno utrošenog vremena na čekanja, čekanja, čekanja kao u metropoli, a budući da vodim život koji se uglavnom svodi na Internet, pisanje, rad, druženje... sve to može i odande. Dobiješ komfor i u pogledu kutka za prebivanje, i u pogledu vremena, pa ostane još i za auto kojim mogu ako hoću da se dokotrljam do voljenog mi Beograda, u čiji se centar ionako spustim s ovog brda jednom nedeljno, a nekad ni toliko. No, opet... samo na glas razmišljam, ako baš prigusti i ako mi misija kupovine stana ni za koju godinu ne bude izvodljiva, eto mene u nekoj maloj sredini. Možda i ne bude to Požarevac... možda Indjija? Kako stvari stoje, njihov predsednik opštine, žestoko se nameračio da kulturni život grada digne na pristojni nivo, dovlači sad RHCP, i imam neku viziju da će kultura u malim sredinama, tu negde oko Beograda, u nekoj bliskoj nam budućnosti biti vrlo pristojnog nivoa, a život bogatiji pet puta nego ovde gde smo. No, otom potom...standardna stanica posle maturskih večeri gde bismo onako pijani i ozareni išli da ispijemo ono što smo poneli iz restorana i pevamo...
Kao klince tu su nas dovodili da se igramo, čega drugo nego ’nemaca i partizana’.
Tu sam zasadila svoje prvo i za sada poslednje drvo, možda je vreme da posadim još neko.
tu zeka pije vodu :)
Kažu da je pupak isto što i centar svake galaksije i celog Univerzuma… jedan mikrocentar svega. Još je Da Vinči, davno pre mene bio fasciniran ovom tačkom… “Pupak je prirodno smešten u centar ljudskog tijela, i ako muškarac leži licem okrenutim frontalno, a ruke i noge raširene, od pupka kao centar, upisan u krug, ono dodiruje njegove prste ruku i nogu.” Kažem vam, centar… i baš zato sve što treba da nas pogodi, reči, pogledi, ljudske pakosti, sve cilja u centar. Baš tu. Dijafragma se zgrči, uslede tektonska pomeranja i sudaranja emocija, strahova, slutnji i želja, sve je fokusirano tamo dole, podrhtava i dugo treba da se smiri. Ako nema novih talasa, strah ispari kroz pupak, ali ostanemo ranjiviji… Primimo li tada neke tople vibracije, osetimo kako pupkom hrlimo ka tom izvoru. Težimo spajanju. Pupkova, dobro ste shvatili. I onda je sve u redu, tek. Izvor međutim može biti i druge prirode. Još ako se zeznete pa skinete tekst kao ja, energija pravo iz centra kosmosa sjuri se ka vama, projuri kroz pupak i razlije se koliko joj dopustite...
Oh, when the world ends collect your things, you're comin' with me. When the world ends you tuckle up yourself with me. Watch it as the stars disappear to nothing. The day the world is over.... Oh, we'll be lyin' in bed when the world ends, you're gonna come with me... We're gonna be crazy, like a river bends we're gonna float through the criss cross of the mountains watch them fade to nothing when the world ends, you know that's what's happenin' now, I'm gonna be there with you somehow, oh but don't you worry 'bout a thing. Cause I got you here with me hmm, don't you worry 'bout it. Just you and me floatin' through the empty, empty, just you and me, oh, graces, oh grace, ah when the world ends we'll be burnin' one, ah when the world ends we'll be sweet, makin' love. Oh, you know, when the world ends I'm gonna take you aside and say "Let's watch it fade away, fade away" When the world's done Ours just begun, it's done ours just begun... We're gonna dive into the emptiness, we'll be swimming I'm gonna walk you through the pathtless roads I'm-a take you to the top of the mountain. That's no longer there I'm gonna take you to bed and love you I swear, like the end is near I'm gonna take you up to I'm gonna take it down on you I'm gonna hold you like an angel, angel I'm gonna love you I'm gonna love you when the world ends I'm gonna hold you When the world is over, we'll just be begining. (Dave Matthews Band - When The World Ends)
Tigrich, moram da te razočaram, nisam imala LEGO, u stvari mene kockice generalno nisu zanimale, moja najveća želja bio je voz na baterije, sa sve tunelima.
Moja prva naučena pesmica, nije baš za pohvalu, ali ajde, iskreno... ’Ja sam mala kuvarica, izgore mi gibanica...’
Lakovane cipele. A imala sam pufnasta stopala, mekana i uvek su me oni kaišići žuljali, a tako sam volela da imam lakovane cipele za priredbe.
Zanimljivo.. evo šta mi pade na pamet. Prsten onaj, kao ’zlatan’ za pionirsku maramu. Kada je priredba i ne znam gde mi je prsten, ja sva očajna odem. Vežem maramu u čvor i ko najgora se postrojim u red. Tuga pregolema...
Video igrice. Prve sam dobila od strica iz Beča. Neka služavka koja treba da postigne da svima servira kafu, a ja je dugmićima šetam levo – desno... ma dosada božja. Al eto, imala to, i jednom u dvorištu menjam je naivno za neku plastičnu zelenu glupost u kojoj se nalazi lavirint i kuglica, i sad treba da doteraš kuglicu do centra... Menjam je, ej! Nikada mi je nisu vratili. Bila sam naivna kao dete, ali strašno...
Zimski obrazovni program. ZOP. Pisla sam silna pisma u Takovsku 10 i poručivala filmove. Ali ne, niste zbog mene gledali milion puta Grof Monte Kristo.
Kviskoteka. Fascinacija, totalis!
Engleski, i želja da znam engleski. Jednom su me braća (od strica i polubrat) uhvatili (tj prisluškivali) dok sam na wc šolji sama mrmljala nešto, imala sam možda 7 godina, i nisam znala gotovo ništa. Strani jezik se učio tek od petog razreda. Posle toga su me zezali i ponavljali šta su zapamtili... mrzela sam ih.
Bila sam najbolja u žmurkama, i najgora u lastišu. Kad dodje do malih butina, upletem se na ’sedmici’.
Omiljena knjiga 365 priča. Velika narandžasta, iliustrovana, sa mitovima na kraju. I danas je čuvam.
San iz detinjstva – da pevam u Kolibrima. Imala sam sve ploče i sve znala na pamet. Uz njih su kao idoli išli Jova Radovanović i ’Sedmorica mladih’. Nisam pevala u Kolibrima.
Volela sam Čkalju i Kamiondžije. Ucena za kupanje nedeljom uveče. Nisam volela da se kupam. Kad god sam mogla folirala sam se, odem na kvarno u sobu i zaspim u komplet odeći.
Sećam se sladoleda koji se pakovao u plastičnim čašama oblika lopte, sa šestougaonim poklopcem druge boje. Taj sam najviše volela.
Bila sam odličan imitator. Imatirala sam sve i svakog. Imala neku ploču Biljane Krstića pa je skidala. Spremala se za imitiranje kod Minje Subote, kad, umesto naše otišla rivalska OŠ ’Dositej Obradović’. Drago mi je što i danas u PO postoji rivalitet te dve škole. Nešto kao večiti derbi, ali VELJKO je bolji!
Pisala po ormaru, ali sa unutrašnje strane, tu sam vežbala matematiku.
Omiljeni film – Bagdadski lopov.
Tik-Tak i moj crtež tamo, evo ovaj...
***
E da, što se dalje prozivke tiče, vidim da još nisu pisali Džidžabidžarnica, Omu, MMKF, Panta Rei i Lidija Novakovic. :)
U PC Klinici...
- Dobar dan...
- Recite...
- Došla sam po pacijenta, da ga vodim kući..
- Ime?
- Gericom 2430
- A da... evo vidite, hirurška intervencija je uspela. Otvorili smo ga, očistili, nismo morali da izvršimo transplataciju tastature, samo su bile nagrižene od koka kole ove... (zaboravila sam do kuće šta beše) pa smo lakom to doradili, sada više ne ispušta čudne zvuke, a i tastatura je ponovo u funkciji.
- Troškovi lečenja?
- 50 evra plus PDV
- Neka posebna terapija?
- Ništa posebno... imate garanciju mesec dana za besplatnu konrtolu bude li mu se ponovo slošilo... samo da vam spakujem negove stvari... šta smo imali?
- Crna Samsonite torba i punjač.
- Evo, sve je tu...
- Hvala.. doviđenja
- Doviđenja...
A kao Aleksandra. A kao početak. Kao stare bandere koje donose baksuz ako prodješ ispod.
B kao Beograd... moje stanište poslednjih 14 godina. I kao blues. Stanište moje duše poslednjih 30 i kusur.
C kao Closer, jedan od mojih omiljenih filmova
D kao Dijana. Prijatelj to die for.
E kao Egipat, bila dvaput, dosta!
F kao flertovanje sa Univerzumom
G kao gravitacija, prosto “ne možeš joj odoleti!”
H kao Hulio Kortesar koji je jednom napisao ovo:
“… kažeš, kako čovek može da jeste kada nema ničega više osim magle od cigareta, na koji način otvaraš oči svakoga dana? Bog te pita znam li, ali je tako, Aleksandra, sklupčaj se ovde, pij sa mnom, parti za tebe, cela zabava za tebe…”
I kao spajalica. biber i so. dan i noć. muskarac i žena.
J kao jun koji jedva čekam zbog koncerta RHCP
K kao kompjuter u tri ujutru da ti potvrdi da ceo svet ne spava
L kao lice i nalicje. Kao 'lepo mi je'.
LJ kao ljubavni čin koji sve uspešno konvertuje
M kao mapa neba, večita inspiracija za moje oko.
N kao Nikada – najstrašnija reč u našem jeziku
O kao ogledalo, simbol istine. Podseća da su sve slike i oblici puki odrazi.
P kao preplitanje dogadjaja u kojima kao da se nazire neka viša sila
R kao reč, ali ona koja se prećuti i tek tad kaže
S kao soul. Imate li soul-a?
Š kao ŠBBKBB
U kao oblik potkovice, podseća me na slobodne konje i visi mi iznad ogledala da me podseti na faktor sreće. U kao Uzbudjenje - nešto neophodno da bih znala da sam živa.
Y kao jadac (ima taj oblik) i medved Yogi
V kao Vreme – način na koji priroda sprečava da se sve desi odjednom
Z kao zaborav svega sto nije vredelo.
Q kao Que Serra, Serra, to jest
W kao “what will be, will be”
Ž kao život? Ne, Ž kao želja...
Dnevnik Andre Žida bio je ’Journal’, Dostojevski je imao ’Piščev dnevnik’, Kafka je imao ’Beležnicu’, Bukovski je beležio svoje poslednje dane u korice sa naslovom ’The Captain is out to Lunch and the Sailors Have Taken Over the Ship’, Sabato je svoj dnevnik – koji je više smatrao testamentom nego dnevnikom nazvao simbolično asocijaciji ’Pre kraja’, Vudi Alen je doduše otišao dalje od dnevnika u svom ’Vodiču za građansku neposlušnost’. Iz dnevnika Milene Jesenske ’Ostati na nogama’ i ’Put do jednostavnosti’ mogli bi se izvući neverovatno dobri blogovi aktuelni i u ovom vremenu... čini se da je ime dnevnika nebitno, ali nekako, ono odredi atmosferu, prvu viziju koja se sa idejom o pisanju rodila u autorovom umu, to je prva naša asocijacija sa svetom oko nas, sa svetom u nama.
Moj prvi online dnevnik zvao se ovako. Lice i naličje. Tada sam čitala Kamija, njegovu zbirku eseja ’Naličje i lice’, a zapravo ličnih uspomena napisanu davne ’37. godine. U tom trenutku činilo mi se da boljeg naziva za dnevnik u stvari i nema. Ili sam se ja samo srodila sa tim nazivom obzirom da sam mesecima vodila baš takav jedan online-dnevnik i pod ovim imenom nekako dobro harala sobom. Sada mu se vraćam. Biće ovde i nekih starih tekstova, tek da se pilići ne zagube u beskrajnoj nam svetskoj mreži.
Comments – On.
Action – Go!
p.s. na slici su razbacani Ajnštajnovi papiri... da li se izmedju jednačina potkrala i neka spontana misao Velikog Naučnika?
Decembar je. Ne radim rekapitulacije, mada bih mogla da napravim jedan baš fini flashback, obzirom da sam ovde na blogu od Decembra 2005. Postovi kao history na ICQ-u. Komentari još više. Zato mi je jako drago što nisam brisala postove. Zajedno sa komentarima oni ostaju kao neko svedočanstvo. Decembar je i mesec koji baš zato jer je poslednji nudi radost kraja. Ljudi su skloni da se više raduju kraju nego novom početku. Zapravo, tada se neka nova budućnost objavljuje kroz kraj. I baš zato nema mesta pitanju "šta se desilo?", "kakva vam je bila 2006?", jer ne čini nas to što je prošlo, nego ono što je u nama posle svega ostalo. Zato mi recite, Koliko ste se promenili? Koliko ste se žrtvovali? Koliko ste se nadali, a koliko dobili? Jeste li zadovoljni? Jeste li srećni? Imate li snage, sad na kraju? Imate li vremena da pročitate ovaj post? Zadržavate li se duže pred ogledalom? Pijete li kafu sporije? Hodate li brže? Pušite li manje? Smejete li se više? Budite li se noću? Pričate li više? Koliko se osećate slobodni? Jeste li uspeli da ostavite prošlost? Da ostavite bilo šta? Da sagradite bilo šta? Možete li sada reći i ono što ste mislili da ne umete? Znate li uraditi nešto što ste mislili da ne znate? A ono što ste mislili da ne smete? Smete li sad? Zato, hvala svima. Hvala novim prijateljima koji su koliko juče bili "stranci". Hvala njemu koji me je doveo do raskršća i njemu koji me je tamo dočekao. Hvala roditeljima što i dalje opominju da jedem voće. Hvala psima u kraju na limitiranom trovanju nikotinom, da ih nema i noću bih kupovala cigarete. Hvala njima dvema i njemu, što su zvali da pitaju "Gde sam?" Više volim kada me neko pita "Gde sam" nego "Kako sam". Hvala rutini. U nju se najbolje primi nov život. Hvala i onima koji su me uvredili, ponizili, "imali nešto protiv", bili zli... hvala im jer ja sada više ne upirem prstom ni u koga, naučena da će ostala četiri uvek pokazivati na mene. Hvala greškama u koracima i faulima. Sa klupe se teren bolje vidi. Hvala svima vama što smo se gledali i videli u tom buljuku ispisanih rečenica. A život... život leti, kapetane...
Blogovi dobro dodju kada treba da se uradi suma sumarum. Baciš pogled na mesec taj i taj... al', koja vajda od toga? Idem dalje ovakva kakva sam, a to što je bilo, prošlo je. Na kraju krajeva, svaka godina mu dodje kao jedan isečak nekakve serijske proizvodnje, o svakoj imam neku dobru i neku lošu da kažem. Ova je počela loše. Ma katastrofalno. I trajala tako bogami par meseci. Al ne može vulkan da trpi sam sebe, pa svemu dodje kraj.No ipak, pamtim ovu godinu po Ljudima i Odnosima. Eto to je u principu sve što imam da kažem. Ljudi i Odnosi, da. To su dve ključne stvari koje su je obeležile. Različiti ljudi i različiti odnosi, a u blog-zapisnik je svako od njih već upisan, pa zašto ponavljati. Neke švercujem i u narednu, a neki su odavno ad acta.
I to bi u stvari bilo sve.
Ovo je bila godina bez Jokera. Nije me išao baš ovaj krug. Za 2007. će valjda da mi padne šaka.
Koga sve volimo kad volimo? Nekada sam verovala da je ljubav nešto što može da se opipa. Trenutak kada se bljeskovi iz očiju presretnu na pola kao sudar dve munje, ili onaj prostor izmedju njihovih stomaka koji postaje vreo i tera na ubrzano disanje, a sve je to opet samo trenutak koji će se tek kasnije u vremenu, zahvaljujući mašti, pretvoriti u čitav jedan dogadjaj. A dogadjaji imaju tu privilegiju da mogu da se pamte. I tu je laž. Jer trenuci se ne mogu pamtiti ni prizvati kroz ma kakvo sećanje. Zato sam odavno prestala da pamtim. I zamisli šta... Tek onda shvatih da umem da uživam. I čekam nove trenutke. A sve ono što je bilo, raspuklo se i odletelo u svemir da ojača silu koja stvara i razara. Mi smo nebitni. Tek prolaznici u životima za koje mislimo da nam pripadaju i onda kada ih nemilosrdno poklanjamo drugima, žrtvujemo sate i dane koji mogu biti samo naši, za druge. Jer bez drugih nema „trenutaka“. Shvativši to, naučila sam da su ti „trenuci“ uvek tu ako naučim da se dajem. Da se prepustim i ne razmišljam šta dobijam zauzvrat. Čokoladu? Pesmu? Čir? Ionako nas na kraju čeka istina, da su u nama pobodene već zastave onih koji su tu bili, prošli istim putem kojim sad neko drugi ide i osvajali deo po deo. Nema kože koja će biti nedotaknuta, niti dlana koji nije već isto tako prigrljavao neko drugo biće pre nas. Pa i kada je pogled onog drugog takav da govori da nijedan drugi prizor ne bi menjao za ovaj sada samnom, taj pogled mi ne pripada. Već je pripadao i pripadaće. Ne postoji reč „naše“ niti „moje“. Već je uzeto ranije i imenovano od drugih. A mene samo neponovljivosti zanimaju, baš kao što sebe u svakom trenutku vidim kao neponovljivu u sopstvenoj prolaznosti, baš kao što svakog od vas vidim neponovljive i onda kada se ponavljate rečima, navikama. Tražim neponovljivo, što opet nema garanciju da posle mene neće biti ponovo otkriveno od nekog drugog. Jer ljubav je za mene otkrivanje. Zavolim svakoga ko u meni pokrene ono što ni slutila nisam da posedujem. Ono što je kao neki pergament ležalo pod prašinom sto godina unazad. Pa isto tako, tek u otkrivanju nečeg nepoznatog drugoj osobi o njoj samoj ja živim, uživam, postojim. Tada samo volim, bez ikakve ambicije da ikada zbog toga budem upamćena. Čudno je to, ali ne tražim da me se iko seća. Ne očekujem. Osećam to tudje sećanje kao kavez u kome me neko zatvara svaki put kada me priziva kroz maštu, neke stare fotografije ili iluzije. Pa opet, volim da sama izaberem ko će me se sećati. To su oni koje sam odabrala da ih zauvek volim. To su oni koji ostaju za Uvek. Kao moj dobrovoljni pristanak da me neko i posle može na momenat pozajmiti mislima. Sve ostalo je sloboda. Da oživljavam samu sebe na milijardu načina u toj večitoj interakciji sa ljudima i prirodom, kojima se prepuštam i dajem kome hoću i kad hoću, bez pravdanja i nagodbe. Zato ne postoje krugovi. Iako sam verovala da sve mora imati početak i kraj, pa samim tim krug je nekako predstava završene celine, nečega što se imalo, što se prošlo. Ne. Samo spiralni put može da predstavi taj put, a početak nečeg novog se poklapa sa krajem onog prethodnog a ne sopstvenim krajem. Pa kao na spiralnim stepenicama svaki nov nivo nudi novo, i opet... mnogo više slobode nego u zatvorenom krugu koji i kada je završen i dalje se održava na pustom sećanju iz koga se teško izvlači. Jako je čudno da sam u po bela dana napisala ovakav post. Bez ikakve muzike u backgroundu, bez dima koji se gubi u beličastom ekranu... već sa MTV reality show-om u pozadini, glad mi je u stomaku, zadnje misli su mi pre ovoga bile o sočivima koje ću morati da menjam... hm, valjda to dodje samo. Možda teba ponovo da pišem one moje pesme. Ma, nemam kad sad i to.
Jedan, dva, tri, četiri... dobro, imaću cigarete za ovaj post. Samo što sam skuvala kafu i pojela leftoverse Kit Kat-a da me dignu posle popodnevne drmke. Čuj, „dremke“, ma kome! Ima nečeg u tom popodnevnom spavanju, al’ onda kad me sve slomi i kada kao danas, na povratku iz grada zaspim u 26-ci. Skoro sam sa drugom napravila teoriju o tom „kljucanju“ po busevima, i zaključili smo jednoglasno da je to pojava koja se direktno vezuje za stare, crvene, GSP-ove buseve, sa bučnim motorima, pa još ako si baš tu negde blizu motora, a bus trucka, samo da ima amortizere, i ako si umoran ko pas, može se desiti da propustiš stanicu. E, al ja danas zaspala u žutom Japancu! To je kraj. Došla, otvorila nove blogove, mislim osvežene, napravila vest za meteore i tras u krevet. Pre toga pidžama, da bude dubok san. Računam na brzo smrkavanje, uslovi ideale. A san... fleš do fleša, čak mi se i Kurati moj Sirano pojavio u snu i dao Smarts bombone ili su bile M&M, sad već ne znam, al znam što on da bane, njegov sam blog poslednji čitala pred spavanje. Pa sanjam kao neki bend, nešto poput Deliriuma, ili Coctail Twinsa, na tu foru, imaju nov album, ne znaš koja bolja stvar od koje, slušam tu muziku koja u RL (real life) zapravo ne postoji, al što da ne budem i kompozitor, i producent u snu. I ime sam im denula. Znam i album kako izgleda. Na kesi u kojoj mi je Jeca donela drugi mali stočić da popuni centralni deo moje sobe i da imam o još šta da se gulim i razbijam, dve devojke, pa tu, rekla bih mojih godina, trče. Deluju zadovoljno. Jedini sport koji me je držao ikada bilo je eto to trčanje. Kažu džoging, ma trčanje kakav džoging. Kada sam živela na Košutnjaku birala sam.. malo na trim stazu od 1200m, malo na onu dužu, kroz šumu, ne sećam se dužine, a nekad i do Ade pa udri ceo krug. Al svaki dan! Sad, čisto sumnjam da bih mogla 500m bez da ne stanem i presamtim se jer mislim da mi je kondicija čist „zero“. Jebo liftove! Ne umem da im odolim. A nikad nisam bila za aerobike i te fore... mislim, krenem ja. Al nemam gde. Dobiješ kvadratni metar i drž se tog prostora, inače ćeš biti partybraker. Ne vredi, nisam ja za to. Ništa lepše od prirode i čistog vazduha, staza, crvenih lica koja ti idu u susret i hukću al ih ne čuješ jer si skoncentrisan na to kako ti hukćeš i na to kako se tvoj ritam srca u nekom momentu izjednčava sa batom koraka i to je onda ek sta za!
Staću ovde. Popila sam kafu. Zapalim sadtreću, dve otišle uz pisanje, pa idem da vidim šta su drugi pisali. Šta se dešava pod kapom nebeskom dok ja spavam i pravim se da nemam šta drugo da radim sem da čitam blogove, blogujem, pijem kafu i brojim cigarete.
Post pisan uz Paul Oakenfold – Home at Space in Ibiza ...
E tih dana, nalazim opravdanja za sebe.
Bar se setim M. Tvena, čupavog genija, koji je jednom rekao:
Danas me čeka veliko sredjivanje kuće i bacanje svega suvišnog... kako budem završila sa kucanjem ovog posta, bacam se na stare časopise. Ima tu svega, od Sveta kompjutera, CKM-a, stare XZabave, do ženskih slikovnica tipa Elle i Cosmo... Vidim da imam i nekoliko "Trecih Ociju", Lepote i zdravlja, čitava gomila Bliceva, ali stripove ću sigurno zadržati...
Stalno ih seljakam i ljubomorno čuvam, Modesti Blaise i Dilan Dog, junaci mog detinjstva ne mogu od njih ni za sva blaga da se rastanem. Čak sam ponosna što sam posednik nekih prvih brojeva Modesty Blaise....
Kad se setim, bila sam fascinirana njom i želela da ličim na nju kada porastem, a Willie Garvin je bio oduvek moj prototip muškarca... duhovit, inteligentan, hrabar i koji će me obožavati i zvati kao on nju "princezo". Ili kao u epizodi "Pakleni tvorci" gde se Viliju u naletu straha za njen život pošto je bila pogodjena u stomak, iako je i sam bio još uvek pod dejstvom jakih halucinogenih droga, budi nevidjena snaga da je spase i spusti sa najveće litice rizikovajiući svoj život...
I nikada mi nije bilo žao što nije napravljena epizoda u kojoj su se eto ipak smuvali, završili u krevetu... ne, to je strange kind of love, mix prave prijateljske ljubavi i konstantne privlačnosti koja tinja i podgreva se svaki put kada se nadju jedno pored drugog poput kakvog Zakona privlačnosti, bez obzira na njene, a pogotovo njegove milionske avanture sa zgodnim ženama. Ona je karakter koji radi sve ono što u stvari muškarac može da uradi, spoj snage i lepote, a on spoj hrabrosti i slabosti na ženski pol... i tako...
Sad još da nadjem neku slikicu uz ovaj post, pa zavrćem rukave... a kada sve sredim, uzeću jednu po jednu epizodu ponovo da čitam i uživam.
sanja @ 27.4.2006 14:59
• aj sa srećom :))
matrix sometimes, 27.4.2006 15:47
• spoj snage i lepote...pa ti vec licis na nju, ne moras da cekas da porastes ;)))
Ostrvo, 27.4.2006 16:47
• ja uzivam u sredjivanju kuce,tako da pretpostavljam da ti ipak lepo dok sredjujes coskove i razvrstavas sta je za bacanje,a sta je divna uspomena pa ces mu opet naci mesto...Ja sam se setila i Fantoma u onom uskom dugackom izdanju,bese '84. izlazio i bio je neustrasiv vitez ;)
stalno se premišljam, 27.4.2006 19:16
• u ja sam bila zaljubljena u fantoma kad sam bila mala. i u rip kirbija :)
Ena, 27.4.2006 19:50
• :) #SSP: ma uzivam i ja, pustila neki doooobar beat, djuskam i brisem prasinu, do sada cetiri puta iznosila djubre, nego ima onih momenata.. dodjem do recimo foto albuma, e gde cu s njima, pa dok ne smislim uzmem i prelistavam, ili diskove, krenem da ih prebrisem a onda se zanesem, kao uuu ja zaboravila sta sve imam... da ne pominjem nekkave papire sa na brzinu izvrljanim tekstovima, brojevima telefona, nadjoh .. hahahaa.. nadjoh svesku u kojoj sam zapisivala sta mi je jedna zena pricala kada mi je gledala u solju - a ona je kao extra gatara... hahaha sita se ismejah! :)))
sanja @, 27.4.2006 20:16
• znaci bila je baaass EXTRA a? :)) pa u tom razgledanju i jeste sva draz sredjivanja,taman se podsetis sta sve imas(uzgred nisi imala pojma gde se nalazi) :D
stalno se premišljam, 27.4.2006 20:26
• Nedosanjani snovi, šta bi mi bez njih... :)
bg blues, 27.4.2006 22:18
• bese pop 84. mislim da je bila epizoda kad su smuvali ali onako "drugarski" ili ps
FWG, 28.4.2006 10:33
• imam samo ovo da kazem: AKSA
Imejl99, 28.4.2006 10:48
• AKSA zvuci poznato. jako jako poznato. sta to bese? jel to ona...sad cu da proverim na G
Ostrvo, 28.4.2006 11:05
• da, znam ko je, ali nije to ta cica na koju sam mislila, ima u stripovima i mnogo boljih zena od nje (citaj zgodnijih). cim u podrumu kod mame i tate pronadjem stare stripoteke bice nesto i o njima i njihovom uticaju na mene, a bio je veeeeeeliki
Ostrvo, 28.4.2006 11:14
• e da, hvala na inspiraciji
Ostrvo, 28.4.2006 11:16
• molim, i drugi put
Imejl99, 28.4.2006 11:24
• #FWG-jeste,tako je 'fala :)
stalno se premišljam, 28.4.2006 11:39
• Uopste nisam tako sagledao njih. Mislim jesam ali negde u malom mozgu. Koje su to sublimirane poruke na sve strane? Mada lepo detinjstvo
FWG, 28.4.2006 12:24
• cek,proverimo sta je sa domacicom bloga,'el se iskopala iz sredjivanja...saaaanjaaaa??
stalno se premišljam, 28.4.2006 12:33
• Modesty...kao klinka mislila sam da ne može postojati lepša žena, a danas me Anđelina Žoli podseća na nju.
ccc, 28.4.2006 12:41
• hvala na linku
FWG, 28.4.2006 14:27
• #SSP, evo me kod moje Di, opuuuuusteno, dobri ovi praznici... sredjivanje proslo, ostalojos malo za danas i to je to! :)
sanja @, 28.4.2006 16:15
• ma samo ti cooliraj,bitno da nisi ispod neke kutije zavrsila.... :)))
stalno se premišljam, 28.4.2006 16:39
• gotovoooooo!!! :)
sanja @, 30.4.2006 01:35
Ne znam da li to ide sa godinama, ali genetika me sve više zanima, pogotovo što sam vlaško-šumadijski crossover. Gledajući malo pre emisiju o Vlasima na Enter TV, imala sam flashbackove iz detinjstva. To selo je danas – bar što se mojih predaka tiče, pusto. Pomislim nekad na ta dva, zapravo četiri groba tamo, do kojih i danas ko zna koliko godina posle, i dalje vodi blatnjav put, kojim ponekad neko od starih prođe sa svojim kravama i svinjama. Vazduh, u kome se oseća balega, i bagremar gde me je teča, takođe Vlah, samo s one druge strane, Kučajske, učio da sviram u bagremov list. Uvek masna mušema i sudovi, prst masti u svakom jelu i miris pečenog hleba koji je zamotan u krpe uvek stajao u rerni, dok se na ivici stola u gazi sirio sir. Za tim stolom smo deda i ja često igrali tablić. Po tom dedi sam dobila ime, osetljiva pluća, manijačku pasiju ka pisanju, olovkama, papirima, i pisaćoj mašini, jer u ono vreme, on je kao najpismeniji u okrugu bio ćata, predsednik okruga, gde se zalagao za unapređenje poljoprivrede, infrastrukture, izgradnji prvog Doma zdravlja, a za svake izbore njegovo selo je moralo da bude prvo. Organizovao bi ih tako da u 7:05 glasanje bude završeno, zbog čega su jedne godine dobili prvi traktor, a sledeće prvi radio. Kada sam za prvi maj bila kod mojih, iz priče sa ocem saznala sam da je deda bio i padobranac u vojsci, čime sam opravdala moju ljubav ka ekstremnim sportovima, bar u onoj ranoj mladosti. A kada mi je otac rekao da je neka moja prababa, Ikonija, negde šezdesetih bila zvanično najstariji Jugosloven (imala je 130 godina), smejali smo se u glas, i računali da je on tek na polovini, a da sam ja tek proživela četvrt svog životnog veka. Mislim da sam u tom selu stekla strah od mraka, jer je tamo i po danu tišina puna duhova, a kamoli po noći. Možda i zato što sam više puta gledala babu kako sa ‘drugaricama’ vrti neke travke i stavlja ih u dreje, pa pod jastuk, iako je deda ispod jastuka držao pištolj, zbog čega sam više volela da spavam u njegovoj sobi. Baba je svašta znala. Sve crkvene praznike je poštovala, umela je reći “E, sutra je praznik... ne radi se...” ali zbog osmeha na njenom licu dok to izgovara, mama je (inače Šumadinka) to tumačila kao izgovor za nerad. Pre nego što će umreti, kaže baba mojoj majci: - Miro, kad umrem... seti se pa mi nameni... kod vas se bolje jede. Na smrt se tamo gleda kao na ritual. I baba i deda su se sami spremali za svoju sahranu. Još godinama ranije su spremili tkaninu za odar, odelo... a baba se sećam hvalila kakve je cipele kupila i kako je neće stezati kad umre. Odredila je ko će biti narikača. Kada su umrli – morala sam da ih poljubim u čelo. To tako ide tamo. Baba je bila nepismena, ali je sve basme znala. Do treće godine bila sam naporna, stalno bolesna i mnogo sam plakala. Nekako u isto vreme baba mi je bajala da ozdravim, tada kada su me i krstili. Do dana današnjeg otac tvrdi da me je izlečila baba, a majka – krštenje. Kako god, ja stvarno posle tog jula ’77. više nisam bila bolesna. ( Ovo na slici su moji preci, otac (na bicikli), baba, deda, stric, strina, pradeda i verovatno, neke babe...)
Nedelja. Moj omiljeni dan. Dan TV-a. Kao nekada. Danas i dan Formule. Dan telefonske sekretarice i Dan za sve nepročitane novine. Mada sam ovih dana obzirom da nisam radila imala vremena da prelistam ono što ne stigoh. Više od navike, nešto kao opsesija koja mi je preneta brižnošću mojih roditelja je to kupovanje i čitanje dnevne štampe. Kod njih se čitao decenijama Sport i Ekspres, pa onda je bilo Sport, Ekspres, Žurnal, nedeljno su išli Ilustrovana i TV revija, NIN, u poslednjih nekoliko godina kupuju Politiku, Večernje novosti i Žurnal, mesečno časopis astrološki ako sam ja nešto pisala, a i ako nisam, ćale mi se opasno navukao na horoskope... E tako i ja, novine i cigare, obavezno. Uglavnom Novosti, nedeljom Politika i dan po dan napravi se gomila ko u kiosku. Pre neko veče dolazi Di. i nema gde da stane. Da sedne da, ali nema gde da stane jer su mi novine razbacane po podu, kao da ću da krečim stan.Kao nekakav ritual, jutro, miris kafe i još neosušenih boja novina. I čitanje blogova. Nova kategorija, ali isto ide uz jutro.Medjutim, postoje te dve radnje koje ne volim, i zbog kojih bi se rado džorala sa nekim da ih obavlja umesto mene. Da krenem redom...
PRANJE KOSE. Pod ovim mislim na pranje kose u čuvenoj pozi «nagneš se preko kade» ako možeš što više da ne bi prskala unaokolo, dok ti voda curka malo niz kičmu, malo u uši, malo u nos... Da budem iskrena ne volim ni kod frizera taj deo jer mi se uvek čini da ću se ukočiti. Sve te šamponjere kao da su pravljene za one sa XXL vratovima, jer uvek posle tog «ekspiriensa» imam utisak da mi je vrat malo duži. Ne, definitivno ne volim pranje kose, zbog čega smatram da je kratka kosa ultimativna lakoća življenja. Ali, to nije moj slučaj.
USISAVANJE. Usisivač sam po sebi je užasna jedna skalamerija. Teška, glomazna, nikada ne znate koje joj je mesto najbolje u kući, jer je uvek bar pet drugih stvari koje bi tu bolje našle svoje mesto, ali ne, usisivač pretenciozno zauzima prostor za baš toliko. Stan u kome živim ima problem sa ćoškovima. Svi ćoškovi su naime zauzeti jer nema dovoljno plakara, polica, ormarčića. Nemamo špajz il tako neku prigodnu stvar. I sa vrata kada udjem sva umorna i željna doma, prvo što vidim to je gajtan i crevo usisivača koje viri iz ćoška u kome u stvari stoje cipele. Kao i tašne, imam kolekciju od nekih petnaest od kojih habam možda tri, ali nekako žao mi da ih bacim. Al nemajući kud sa gromadom, tu stoji i usisivač zbog kojeg cipele uvek kao da su u nekom neredu. Pa onda svo to mrcvarenje oko vadjenja usisivača, sklapanja, pa saplitanja o gajtane, pa samo usisavanje i pomeranje gomile koječega što stoji na podu, zavlačenje ispod kreveta, stolova.... ma!
Mislim da će patent veka biti usisivač veličine kolika je u stvari ona vrećica u njemu u kojoj se odlaže pokupljena prašina. Ovako, diži, tegli, cimaj... ma, izgubim volju za životom posle usisavanja. Jedan R2D2 model će možda rešiti stvar, ili recimo ovakav kao sa slike, na daljinsko upravljanje... to je 21. vek! A ne ovaj moj «Super Progress 40» Sloboda – Čačak.
Volim tajne. Rekoh li to negde već? Moguće... Volim da ih imam. I najbolje tajne, znate li koje su? One oko kojih svi nagadjaju, pa kažu ovako je, oni drugi kažu nije nego ovako... E pa, takve tajne ostaju uvek ili dovoljno dugo sačuvane. I baš umem da ih čuvam. I svoje i tudje. Ali isto tako od meni nebitnih ljudi, ne volim uopšte da primam informacije koje makar i najmanje liče na tajne. Već posle "Reći ću ti u poverenju..." sklona sam da prekinem dalji tok priče i kažem "Vidi, nisam baš toliko radoznala..."
I ta priča o tajnama je u stvari priča o svemu onome što smatram MOJIM. To je intiman život koji prosto ako bih podelila sa samo jednom osobom koja je "van konteksta", osećala bih se kao najveći izdajnik. I kad to rekoh, izdaja ima veze sa tajnama, kao što tajna ima veze sa poverenjem, a poverenje sa bliskošću, a bliskost sa ljubavlju.
Zato me ne pitajte o novcu (koliko zaradjujem, imam li račun, na šta ga trošim najviše), o seksu (koliko ga često imam i sl), o prošlosti (prošlost je u životu svakog čoveka najranjivije područje, tamo je sve spakovano - baš zato je budućnost radjajuća i oslobadjajuća), pa ni to me ne pitajte, kako se trenutno osećam ako ne znate kako se ja inače osećam.
Nasmejte se, recite da je lep dan, ispričajte mi vic, pljunite po političarima, smrti, skupoći, ali mene zaobidjite...
I vezano za blog. Da, nekad sam zapanjujuće otvorena, ali kako god, BLOG (dnevnik, jeli...), je POSLEDNJE mesto kome se trebate obratiti ako želite da saznate istinu o nekoj oosbi. Delom jer se niko ne usudjuje da učini konačno priznanje sam sebi na hartiji ili ekranu, a delom i zato što su neke reči, kako to reče Balašević (ne mogu da verujem da ću ja da citiram Balaševića, čudno mi je to, ne liči na mene, ali ide sad...) postoje reči koje vrede tek kada se oćute... i kada ste srećni jer znate da ih pored vas zna samo još jedna osoba.
Znam ja da žena već od dva’es-neke treba redovno da kontroliše svoje grudi. Ali rešiti se na to, zakucati na vrata onkologa i radiologa prvi put je najteže. Baš kao i kada prvi put treba da odete kod ginekologa. Neću nikada zaboraviti moj prvi put. Drugarice podjednako neiskusne kao i ja da bi mi njihovi saveti nešto značili, a treba da odem kod giše totalno inkognito, jer roditelji konzervativni kakvi sam mislila da su (tek kasnije kada sam se izborila za svoju individualnost shvatila sam da borba tolika i napor i nisu bili potrebni, i da njihova tolerancija i razumevanje nemaju granica) pitaće me šta ću kod ginekologa tako mlada, bez ikakvih konkretnih problema (osim što sam sumnjala da sam trudna, al to nisu znali) i naravno, nevina (što nisam bila). Na sve to dovoljno je da vam makar jedan roditelj bude zdravstveni radnik u gradskoj bolnici bilo gde u unutrašnjosti, pa čik se pojavite a da vam neka njihova koleginica koja vam je kad ste bili dete davala špriceve i špatule da se igrate doktora ne pritrči i sa kezom od uva do uva ne procvrkuće „Jaaaaaao ne bih te prepoznala, baš si porasla...“ I tako je moj odlazak kod giše bio G6 kombinacija, u voz pa u susedni grad gde me niko ne zna.
Što se odlaska kod onkologa tiče, planiram ga poslednjih 6 godina, od kada je jedna od mojih drugarica imala rak dojke. Tada me je već tresnulo da je to nešto što se dešava i mladima, ne moraš biti žena u klimaksu, ali nisam otišla sve dok me konkretni problem nije naterao na to – sad! Nemate predstavu sa kakvom lakoćom sad ovo sve pišem u poređenju sa panikom, dramom i filmovima koje sam imala jer mi je znanje o sosptvenom telu, kako funkcionišu žlezde, šta sve može da uzrokuje takozvane promene na tkivu, o uzrocima i posledicama bilo ravno nuli. I potpuno fascinantno od tog trenutka kao da odjednom oko mene svi imaju rak dojke, otvorim Blic a na info strani statistike kod koliko žena godišnje se dijagnostikuje rak, koliko od njih preživi, koliko umre, pa upalim TV a tamo Katarina Rebrača priča umesto o modi ovog puta o raku dojke i nekakvom fondu, pa nadjem u sandučetu flajer neke poliklinike a tamo podvučeno „ovog meseca specijalni popust za onkološke preglede“... brrrrrrrr... streseš se, naježiš od toga, od svih tih „skrivena kamera“ momenata.
Ali zato, kada se sve prođe od palpacije do ultra zvuka, preko tumor markera i kada na nalazu piše šta piše, a čita se „ništa strašno, dodji za 6 meseci na kontrolu i ako je moguće rodi dete usput da središ hormone“ lakne vam kao da ste dobili potvrdu da ćete živeti aktivno do osamdesete...
Mislimo na svoja dva štrčeća ženstvena momenta samo kada treba da nam dobro stoji neka haljina, istakne se dekolte, kupuje kupaći kostim, najviše ih volimo u sred ciklusa kada se uvećaju za broj, samo da ih niko ne dirne jer bole užasno što muškarci nikako da nauče pa će u 90% slučajeva baš tada biti opsednuti vašim grudima i jedva čekati seks do koga vam nije, zračimo ih da budu ko bronzani trofeji u svim tim turbo solarijumima, posle se ljušte, al nema veze, bilo je tako i prošle godine, i one pre toga, mogu one sve da podnesu, i tako u krug... uglavnom ih ne volimo, htele bismo da su malo veće, ili malo manje, ili malo čvršće... a da u stvari uopšte ne poznajemo svoje grudi. Čitav mehanizam žlezda i kanala koji u njima živi i što je najbitnije, život novi hrani.
Elem,
- Pobacajte sve brushaltere sa fišbajnima. Jeste da će vam podići grudi u vis, ali mogu da naprave ciste, obično na samom kraju žice, negde ispod pazuha.
- Pobacajte sve stikove pogotovo one antiperspirante, koji da, sprečavaju znojenje ali tako što začepe pore.
- Masirajte grudi kad god možete, ili još bolje neka to neko drugi uradi za vas. One traže masažu čak više nego leđa, slepoočnice i stopala.
- Zaštitite ih u solarijumu... Nigde se ne šetate gole da bi neko mogao da se divi vašim „tribal“ grudima... osim kada se skinete, dakle to radite samo zbog njega. Zašto bi? Ako mu je to toliko bitan momenat neka stavi onda on naočare za sunce, i imaće željeni efekat.
- Iščitala sam boga oca na internetu na ovu temu, i sada kada znam koliko je to nežno tkivo i koliko je perfektno u isto vreme, sa milijardu žlezda i kanala nikada, ali nikada ne bih stavljala silikone, čak i da sam htela, a nisam...
- Informisite se!
- Idite bar jednom godišnje na ultrazvuk. Dovoljno je za zdravlje, a vama će i psihološki doneti jedan nov osećaj komunikacije sa sopstvenim telom, i to sa najženstvenijim delom vas... budeći tako onaj anima identitet.