Kada zakucaju na vrata i traže dobrovoljni prilog u ime ove ili one organizacije, uvek im dam. Retko kada im verujem, sem kada mi kao pre dve nedelje ne dodje dete od 15, poluizubijana i čupava i kaže: „Jel imaš nešto da mi daš da jedem?“ Ovima ostalima više dam da bih se ja osećala bolje, jer ima nečeg u tom „od vrata do vrata“ nastupu što mi pokreće sumnju.. Evo ko danas, „Hitno nam treba još 400 evra, znate, bilo je na Studiju B“.. Pitam da li imaju neki žiro račun, al kaže... „ma imamo, ali ne vredi, hitno nam treba do večeras“. I baš 400 evra? „Da.“ I tako... dam im sto dinara i osećam se dobro, kupim popodnevni optimizam za te pare, pa sad kom god da sam pomogla – nekom jesam. Medjutim, suze mi krenu i sjebem se skroz kad ovde na groblju kod mene vidim male cigančiće koji tek što su prohodali a već idu i vuku nekakve kofere, skupljaju ostatke hrane sa grobova... vire im na sve strane banane i ratluci, vuku one ruksake po zemlji jer su slabi da ih nose. Jedan s jedne, drugi s druge strane pa uprte tako. E to je patnja. A vreme koje ide ništa lepo ne obećava. Gladni će gladovati još više, nepismenih biti još više jer kako ćemo se pretvoriti u Hong Kong, Brazil i sl, da bi porodica opstala mnogi će i decu morati da uposle. Ma, što bi rekao Ivan Karamazov, „ako ulaznicu za Novi svet treba biti plaćena dečijim suzama – onda meni ta karta ne treba!“