Ako se sećate studentskih demonstracija 96/97, onda znate da su to bili poslednji dani kada se mogao u vazduhu osetiti onaj duh kada svi dišu kao jedan. Bilo je lako. Na jednoj strani bio je on, a na drugoj – svi mi. Posle toga, rasparčali smo se na stranke i ideologije, ali ako nešto može da ponovo povrati tu energiju, to su rok koncerti – mada ne polazi za rukom baš svakome da kod publike to i isprovocira, medjutim, Lenny je večeras uspeo. Ni zatvoreni Terazijski tunel, ni gužva, ni kiša, ni bol u nogama od skakanja, ni dlanovi koji su brideli – nisu mogli da ukinu osmeh zadovoljstva. U autu zvone telefoni, pišu se poruke... ’Kakav koncert! Gde ste bili... Mi smo bili gore....’ Verujem da nema osobe koja nije na kraju bila zahvalna bogu, majci, ocu, Areni, organizatorima, komšiji koji je glasno slušao rokenrol, Džuboksu, Internetu... što može da asimilira i primi odlične rifove i solo deonice Lennyjevog gitariste – kome ne znam ime, i što u najezdi eksperimentalne elektronike uspeva da očuva sluh za njeno veličanstvo Gitaru. Lenny? On je dao sve od sebe. U nekoliko navrata se zahvaljivao publici, i ma koliko neko može reći da je to ’deo svakog koncerta’, budimo realni... Sting se nedavno zahvaljivao na Ušću, ali znamo i on i mi da nije imao na čemu baš da zahvali. Lenny jeste. Publika je bila neodoljivo raspoložena da uzvraća aplauzom, vrištanjem, energijom, a u publici ono što najviše volim da vidim, generacije od 40-tih do dvehiljaditih. Bukvalno desetogodišnjaci sa svojim roditeljima koji ih na vreme upućuju na pravu muziku (čitaj: rnr). U par navrata imao je svoje ’preacherman’ momente, „Listen, everybody in this room tonight is a superstar...“ posle kojih je bilo logično da svi dignemo ruke i zapevamo: ’Praaaise the Lord!’ ali se umesto toga začulo sa svih tribina: „Let Love Ruuuule!“ Na istoj pesmi, ubačen solo na trubi (čovek sa trubom se zove Michael Hunter, ako sam ga dobro razumela) sa backgroundom koji na momente vuče melodiju „Shine on you crazy diamond“ i samo ako nemate srca, ili baš nikada, ali nikada niste u sebe poput dima cigarete uvukli duboko ovu stvar od Floyda, mogli ste da u tom trenutku odete po piće, zverate okolo ili pričate telefonom. To je bio solo za ostajanje bez daha. I samo ako niste bili na koncertu, izvinjavam se što ste morali da pročitate ovaj post. Ako ste u Makedoniji – imate još vremena da kupite kartu za koncert koji je 3. avgusta, a u Zagrebu je 6. avgusta. Da imam malo više vremena, mislim da bih otišla i u Zagreb da ponovo doživim sve ovo... jer, ljubavi nikada dosta, a večeras je bilo puno ljubavi. Zato naziv turneje „It’s time for the love revolution“ potpuno odgovara doživljaju.