Nikada ne bih živela u centru. Kada mi se pružila prilika da iznajmim sobu u Bulevaru Revolucije, blizu Pravnog fakulteta, iako je otac govorio da je to super lokacija, ja sam odmahivala glavom. Ne sviđa mi se ideja da mi pod prozorom tandrču tramvaji, da mi graja sa ulice koja prija u toplim letnjim večerima (ponekad), postane svakodnevni background. A i gazdarica tog stana ličila je mnogo na Dušanku Kalanj i ulivala mi strah. Moj prvi kutak bio je u Šumicama, blizu velikog parka, u dubini ulice Karla Lukača sa ogromnim prozorima i terasom koji su gledali na klupe i drveće. Posle toga, preselila sam se na Košutnjak. Studentski dom, al opet u srcu prirode. Duge šetnje po Topčideru i spremanje ispita na klupama oko SC Košutnjak, gde bismo u pauzama nekad mazili konje koje su tu redovno dovodili. I tako jutros krenuh samo do pošte i banke. A vazduh čist, lišće svuda unaokolo jer opet živim maltene u šumi, sa prelepim drvoredima, ulice pune lišća, a nebo plavo i vedro, kakvo samo pet-šest stanica niže nije moguće videti. Opet sam srećna što živim ovde. I jednog dana, kada budem kupovala svoj stan, biće isto ovakav neki kraj. Na visini, brdovito, sa čistim nebom („na koje još niko nije pljunuo!“ što bi rekao R. Petrović).

***
mimo napisanog:

Obradovala me je vest o povratničkom albumu Eve Braun – ultimativnog simbola Bečeja, ali koncert sam, naravno, propustila na kojem je kako čujem, specijalni gost bio Vlada Divljan. Eva Braun me podseća na lepu stranu devedesetih.

Gledam malo pre ovaj spot i razmišljam kako su nekada spotovi bili jednostavni ali sa dušom. Valjda smo takvi bili svi.