Nekada je tako malo potrebno da biste obradovali druge. Još je bolje ako su ti „drugi“ ljudi koji ne spadaju u „bližnje“. Obradujete nekoga ko je od vas to najmanje očekivao. Neverovatno je koliko takvi potezi stvaraju nekakav zaštitni omotač i oko vas čitavog tog dana. Oni koji su imali iskustvo života bez podrške porodice, kojima je nebrojeno puta u potpunoj samoći kada nisu znali na koju stranu da krenu tuđa i sasvim nepoznata ruka pružila pomoć, izbavivši ih nekakve brige i straha, nepopravljivo veruju u dobro. Setih se jednog filma se Kevinom Spejsijem, gde je on učitelj koji zadaje odeljenju zadatak da učine tri dobra dela, ali zadatak uspeva samo ako i to troje nastave da „misiju dobra“ šire dalje. Film je na kraju tragičan, pada nevina, pa još – dečija žrtva, i opet ono pitanje, „gde je tu pravda?“ A znam da oni koji se često nađu u situaciji da sebi postavljaju to pitanje, „gde je pravda?“ ili „šta sam ja bogu skrivio?“ i pored sve volje počinju da gube veru u dobro. Vera u dobro se gubi danas lako. Dobro se povlači pred ohološću doba u kome živimo. Zaposlite se u nekoj firmi i najpre sa osmehom (iskrenim) ostvarujete kontakte i završavate poslove. Ali onda se ubace novi akteri koji neljudskim metodama, pakosno i podmuklo krče svoje staze nekako uvek pentrajući se preko vaše kičme... i tu dobro popušta, škripi, pokušava da pobedi, ali ako pritisak dovoljno dugo traje - čovek preuzima nove metode u koje nikada nije verovao i da bi opstao - i sam postaje takav.
Zato, postoje dani kada mi je najbitnije da znam da ih imam. Da imam moje ljude. One koji su tu, od kojih smem da očekujem, da tražim, koji me trpe, koji me vole, koji me ganu, na koje sam slaba... ali ima dana kada mi prija da znam da ima i ljudi koji nisu moji bližnji, ali su tu. Kao nevidljivi moji saputnici čije dobro i to što mi žele dobro, što poštuju moj rad, smatraju vrednim ono što dobiju od mene kada dodju po savete ili im pošaljem mail pa mi uzvrate osmehom i uzdahom olakšanja, spašava na nekom kosmičkom nivou. Verujem u postojanje energija i verujem da je energija u svemu. Od reči i kamena uzetog sa dna Crvenog mora do dodira i misli. Sve ima svoju energiju. I kao jin i jang, oko nas uvek postoji nekakav oblak energija koje stvaramo i koje primamo. Neko vas mrzi, a neko vam želi svo dobro ovoga sveta. Negde na ulici nagazite na pasje govno, na nekom drugom ćošku na glavu vam sleti opali trešnjin cvet i zamiriše vam čitav dan! Komšija preko puta ne može očima da vas vidi jer ste jednom ostavili vrata od lifta, komšija iznad, tretira vas kao svoje dete jer ste mu par puta pomogli. I to je cela magija. Energija je isuviše prisutna i deo svega da bi se tretirala kao fenomen. I zato dok se drugi bave vama, dok nastoje da nađu nešto što bi vam prikačili onda kada evidentno nemaju šta, pa makar to bio i način na koji vezujete pertle, vi se osmehujte i srce pružajte onima koji su vaši bližnji i onima koje ni ne poznajete. Isuviše je ljudi na ovoj planeti i zato ne očekujte nikada da vas svi vole. To se sigurno neće desiti, jer ni sami sebe nekada ne volite. Ali takvi smo kakvi smo, i baš kao što je rekao Krleža... „među ljudima smrdi, ali je toplo...“
Izjava u skladu sa naslovom:
„Sister, kada budem matora i beskorisna, obećaj da ćeš me dati u neki starački dom. Hoću da budem tamo sa mojim vršnjacima i da pričam sa njima kako je bilo na Gilanovom koncertu.“
(moja sestra V.)
21. avgust 2009 10:09:03, verni sebicni citalac :) (Neregistrovan)
21. avgust 2009 14:56:34, Antibljoger_female
Meni je najzanimljivije u tvom postu onaj deo gde se dobar covek kvari usled mnogo losih iskustava. Kada je neko los prema nama treba se upitati sta su mu to uradili, kako je postao takav. Mada ima i ono, 'zlom tirjanstvu stati nogom za vrat, to je ljudska duznost najsvetija'. Ako te neko gazi, treba mu staviti do znanja na koga je nagazio, to je moj stav. Sve ostalo, trpljenje i kvazi oprastanje razvija obicno nagomilan gnev koji prsne bas na nekom neduznom. Pitanje je: kada se pitati, a kada prosto reagovati? Ipak, meni se cini da je medju nama mnogo 'pozitivaca' koji svojim pozitivizmom navodnim cine da se osecas jos agresivnijim nego sto jesi. Suvise sebicnih ljudi nosi upravo masku pozitivne osobe, koja je uvek optimista, koja kada im se pozalis pocne da ti deli lekcije o tome kako ne treba negativno gledati na stvari, vec u svakoj situaciji pretvoriti minus u plus. To su obicno osobe koje ne znaju da primer, ali znaju da dele. Nikada nisu ni bili u poziciji da im nesto od drugog treba. To su one koji ti kazu nemoj nista da ocekujes. Ja tada obicno kazem da je to lako reci, da je uvek lako na tudjoj muci praviti relativizacije tipa pogledaj kako je tek onom tamo... ali sta uciniti sa svojim osecanjima koja jesu negativna, koja ne zelim da potisnem samo zato sto 'nije pristojno' biti osujecen. Juce mi je poznanik kada smo nesto razgovarali o raspodeli funkcija u nasoj struci rekao da ja samu sebe cenzurisem, jer, kao necu da pravim kompromise. A kada pogledas sta su ti kompromisi, shvatis da je sopstveno sputavanje jos jedini plus u konstelaciji kakva postoji danas u ovoj barustini polja kulture i umetnosti. U stvari shvatila sam da on ni ne pomislja kako je nekome ko se nije kao on zbrinuo u neku instituciju. Eto, raspisah se, ali me je tvoj post bas inspirisao.
21. avgust 2009 15:49:29, sanj@
otudjenje o kome sam pisala u jednom prethodnom postu je očigledno upravo u toj optimističnoj propagandi - "mislite na sebe", "uradite nešto za sebe", "vi ste bitni", "ovaj svet postoji zbog vas" i u moru sličnih ispraznih poruka u koje današnji čovek veruje (naročito ženska populacija). odatle su proistekle i te drage savete koje vas zasipaju tehnikama 'umeća življenja', i baš tako - bude agresivnost ili prezir/gadjenje (moj slučaj).
šta znači borba za opstanak, šta je stvarno preživljavanje - reč koju sve češće koliko vidim ljudi upotrebljavaju u govoru (iako realno još nisu stvarno u situaciji da se bore da bi preživeli), gore navedena bratija ne zna, niti se bavi time. u redove tih kvazi spiritualista (uglavnom) vrbuju se oni koji se nikada ni za jednu ideju nisu borili, u čiji program je bez baga mogao da se instalira opasan virus kojim dalje treba da zaraze druge i izbrišu iz njihove arhive stvarni život. u stvari, to su sve ego manijaci, upoznala sam kao astrolog tonu takvih i čula ih, najpre ih prezrela a kasnije ih se plašila jer tu nema razuma. u onim ljudima što su 'sistematski uništeni od idiota' i koji po autobusima i ulicama idu i na glas drže ratoborne govore, izgovaraju i rečenice koje imaju i te kako smisla, ti - kojima se ostali uglavnom smeju jer su ih već etiketirali kao 'lude' i 'slučajeve', zapravo mnogo više ljudskog ima nego u ovim namirisanim nasmejanim licima. njih se plašim, njihovog ludila i neljudskosti.
zato u ovom tekstu pišem o 'dobru' koje je ljudsko, koje nije spiritualno već direktno povezuje čoveka sa čovekom, otkida ga od otudjenosti, nezadovoljstva, a ima ga svuda... od pomoći neke usputne, do zahvalnosti od srca, i do onoga kada umemo da se saslušamo. kada se osećamo kao ljudi u eri pre kompjutera, pre nego što je vrli novi svet zajedno sa pristalicama spektakla i senzacionalizma zagospodario planetom.
I baš zato što je toliko malo toga danas, to je jedino što treba forsirati i živeti, taj mali svakodnevni život malog čoveka koji kako može i kako ume odoleva pritiscima. najgora stvar koja nam se može desiti je da ubedimo sebe da nemamo saveznike. nije tako. imamo ih uvek. i zato umesto da se fokusiramo na ove druge, treba da čujemo te naše ljude koji nas podržavaju ili koji ni ne znaju da postojimo, ali u čijim mislima nalazimo još jednog našeg čoveka.
21. avgust 2009 15:54:43, Sizif
Pronađoh sebe negde ovde. Aj da ti ne kažem gde. Samo da znaš da si me "rasturila", Volim kad neko progovori mojim rečima, kad mi pročita misli i oblikuje ih onako kako meni zbog intenzivnosti razmišljanja ostaju zaglavljene. Ma, sve si rekla.
:-*