Nisam baš dobra u tom post događajnom objavljivanju tekstova. Kada prođe već neko vreme – prošlo je... No dobro, verovatno zbog retro Merkura, retro i pisanje. Prvi put na raftingu, prvi put na Limu. Adrenalin od Plava do Murina, i neprevaziđeni Tifran, najuži deo Lima, a najbrži, sa stenama  allaround, gde smo imali tu čast (moj čamac, jel..) da se na jednu i nasučemo i doživimo pravi extrem trip, sa sve zamalo potapanjem čamca, no voda nas je izbacila dalje... Pre nego nastavim dalje, ovaj snimak sa Tifrana može da vam dočara kako to sve izgleda uživo...

Prevrtanje u reci, spašavanje vesala, opreme, spašavanje neke druge ekipe kojoj je puklo pola komora... reka sa svojim iznenadjenjima, čudesima i lepotama. Lim je sjajan. Za Taru kažu da je lepa što se prirode tiče, ali ovakvih delova tamo nema... mada za Lim takodje važi da je ime dobio po gomili otpada i lima, krševa automobila koji vas prate od početka do kraja.

Putešestvije je posebno bilo nadahnjujuće, jer smo ga započeli od Alipašinih izvora, dakle samog izvora Lima, gde on onako leden od otopljenih lednika sa ukusom snega ni ne sluti u kakvu će zver da preraste na samo neki kilmoetar dalje. Kraj puta je bilo Brodarevo, prelazak granice na reci, iskrcavanje, i ručak na Zlatarskom jezeru (Kokin Brod), koje je takva idilična slika za odmor... mada posle Lima, ruku na srce, malo i dosadna. Previše mirno, opuštajuće i mnogo tirkizno-plavo, bez imalo mutnog.

Kampovanje na livadama Crne Gore, u nekim zabacima-sokacima posebna je priča. U Bijelom polju će vam u po noći, krenuti da trešte patriotske pesme o Kosovu, uz propratno dranje lokalnih pijanih likova.... (mada smo ujutru svi zaključili da je momak dobro pevao, iako je u pauzama dozivao Cecu, Mariju, Irenu... (Petra – aluzija na „Kengura“) ali sportski duh je definitivno čudo. U svakoj drugoj situaciji verovatno bi nekome sve to preselo, možda bi iskočio iz šatora i progutao te moke sa sve ozvučenjem, autom, a ovako, zdravo poimanje svega, i iz šatora samo dopire smeh, ljudi – iako svi razbudjeni već kod „Lazara i Miloša, zemlje voljene...“ ne mogu da veruju kakvih ludaka ima...

Neko ih svejedno ubrzo oterao, bio je to šef restorana, („Ljudi hoće da spavaju“),  koji je tek posebna priča, jer zapravo i nije šef nego je samo menjao konobaricu koja je „nokautirana alkoholom“. Restoran u kome je ’mešano meso’ zapravo tri parčeta ribe, malo pečenja od poslednje svadbe i parčići piletine sa roštilja, i u kome svi do jednog imaju preko 60 godina i u vojnim su uniformama (Mladić da se tamo prikrio, ne bi ga provalili).
 

Al’ rafting...
Rafting je divan sport, alfa tim je odlična ekipa za putovanje, u koju se ima poverenja.
Bojan, Marijana, Miki – strpljivi, Dule koji je bio hrabar da izadje na kraj sa Lazarevčanima koji su na svako spuštanje nosili po gajbu (doslovce) piva, mada su najbolje prošli na Tifranu, ispalo da je poenta  – ne veslati, nego pustiš pa gde završiš i a voda te sama nosi...
 
Svakako moja preporuka svima – Lim i Alfa Tim.